draganafavre

Theta-à-Theta

U poslednjem broju Trends in Cognitive Sciences ima jedan (ima i mnogo vise nego jedan) izuzetno intersantan rad: „Interpersonal neural Entrainment during Early Social Interactain“ od S. Wass-a i saradnika (https://www.cell.com/trends/cognitive-sciences/fulltext/S1364-6613(20)30024-3?dgcid=raven_jbs_aip_email).

Pre nego sto nastavim, dala bih jos nekoliko preporuka za citanje:

Ove sve publikacije imaju nesto zajednicko: socijalna interakcija izaziva slicne neurofizioloske promene u oba (i vise) aktera te interakcije. Daleko od toga da je to nesto neshvatljivo i novo, ali je, i dalje, nesto tesko proverljivo i precizno opisivo. Mnogobrojne su teorije iz polja fizike, filozofije, analiticke psihologije, neuropsihologije i poezije da su mozdane oscilacije u osnovi neverbalne komunikacije. Ipak, zakljuci naucnih eksperimenata koji pokazuju slicne elektrofizioloske fenomene u oba ispitivana subjekta (cesto dece, bebe i negovatelja, ali i primata) su uobicajeno stidljivi – neka korelacija se pronadje, ali je broj limitacija, nesigurnosti po pitanju generalizacije rezultata i zavisnosti od konteksta upadljivo upecatljiviji. Bilo da su u pitanju EEG/MEG ili sofisticirane neuroimaging tehnike, istovetnost ili slicnost mozdanih oscilacije dve osobe nisu dovoljni dokaz sinhronosti ( a mozda i sinhroniciteta!) izmedju te dve osobe.

Sinhronovane akcije u momentu komunikacije (bilo da je jezicna ili posredstvom istog objekta koji se koristi kao medijator) mi se cine sasvim prihvatljive i ne previse „ezotericne“. Dalja istrazivanja u tom smeru bi mogla da doprinesu boljem povezivanju epigenetike (i genetike) kao „hardvera“ sa softverom (fenomeni koje izucavamo i posmatramo) posredstvom oscilacija kao jednog od organizacionih centara uma.

Ono sto mene privlaci je otvaranje neuronaucnih vrata sinhronicitetu. Naime, u ovim eksperimentima su najcesce oba subjekta svesna da su u izvesnoj vezi, dakle, njihova svest je aktivirana. U slucaju sinhroniciteta nema kauzalne veze. Svaki subjekat ima svoj ritam (i oscilacije) zivota. Ipak, u nekom trenutku dodje do njihove interakcija, ali u ovom slucaju je to licno nesvesno aktivirano (posredstvom kolektivnog nesvesnog i/ili Jastva). Veza je kratkotrajna i arhetipalna. Oba subjekta primaju korisnu informaciju u odredjenom trenutku i kontekst se reaktivira. Drugim recima, nije kontekst taj koji stavlja dve osobe u komunikaciju, vec kontekst postaje informativan, bitan i „osvetljen reflektorima“, jer je aktiviran uz pomoc socijalne interakcije (ovde koristim rec „socijalna“ samo , jer su u pitanju odnosi izmedju socijalnih jedinki, a ne jer je sinhronicitet uobicajena socijalna radnje – naime, i pored sklonosti, nade i zelje mnogih da im on osvetli simbole i privuce arhetipalne motive i slike koje ce dati magicne odgovore na neke nedoumice, sinhronicitet je redak). Sinhronicitet bi se mogao zamisliti kao multidimenzionalno polje u kome se dve putanje za „trenutak“ postave kao idelano paralelne prave. Naravno, bas tu lezi paradoks, koji iz naseg 3+1 dimenzionalnog sistema ne zvuci izvodljivo.

Timothy Desmond je objavio knjigu „Psyche and Singularity“ u kojoj razradjuje i upotpunjuje svoju doktorsku tezu sa slicnim nazivom – vredi citati za svakoga sa afinitetom prema Jungu i prema teoriji struna. Sinhronicitet zauzima bitno mesto. Druga knjiga Johna Ryan-a Haule-a edicije „Jung u XXI veku“ se bavi slicnom temom, ali sa jacim akcentom na analiticku psihologiju.

Stoga, teta-oscilacije medju prvima (ali ne samo one) su dobar kandidat za posmatraca i organizatora (ili bar otvaraca vrata) inkarnacije sinhroniciteta.

Morati, moći, smeti

Odgovornost, obaveza i pravo, to je stabilni trougao. Ukoliko bismo nesto morali, imali bismo i izbor. To je nase pravo. U trenutku kada odaberemo da li da uradimo to sto moramo ili ne, preuzimamo odgovornost za taj izbor.

Ipak, cesto u klinici vidjamo ljude koji zanemare jedan od ova tri ugla. Zaglave se u obavezama i odgovornosti, ali „zaborave“ da imaju pravo na zadovoljstvo. Ili, znaju da moraju da odrade neke obaveze i znaju da imaju pravo da ih odbiju, ali odgovornost za njihov rad ili ne-rad im nedostaje. Naposletku, mozemo da preuzmemo odgovornosti za sve sto ucinimo i da, uz to, znamo i vrednujemo nasu slobodnu volju i pravo da se izrazimo, ali, opet, odbijamo obaveze, uvereni da ta sloboda opravdava sve.

Zasto je ovo bitno? Uglavnom govorimo o odnosu Erosa (u Aristotelovoj retorici ova kategorija se zove Pathos) i Logosa. Osecanja vs. Razum. Subjektivno vs. Objektivno. Subjektivno ide od Ja (i od Jastva). Objektivno je velika mapa svega van nas, logicno, pragmaticno i liseno organskog. Ipak, postoje i Drugi (sve druge organske tvorevine, svi dugi koji su Ne-Ja). Prema njima Ja ima drugaciji odnos. Identifikacija (i ostali mehanizmi odbrane od nepoznatog) sa Drugim onemogucava objektivnost. Subjektivnost koji proizilazi iz Ja otezava verodostojnu sliku Drugog. Tu nastupa Ethos, odnos prema Drugom, prihvatanje prisustva Drugog, pravljenja mesta za Drugog.

Nismo sami i nase delanje nije bez posledica. Ukoliko postoji stabilan odnos Mene, Tebe i Svega Oko Nas, ja znam gde sam, mogu da se definisem u odnosu na Drugog, da znam dokle sam Ja, a gde pocinje Drugi, znam sta je oko nas i kako To utice na Mene i na Nas, kretanje moze da pocne. Da bismo se pokretali, moramo imati stabilnu osnovu.

Kada su pritisci od spolja, iz unutra, ili iz nasih odnosa od „izunutra“ sa spolja, preveliki, jedna stranica trougla se umori, zanemari, zaboravi. Zaboravljanje odmora, svojih zadovoljstava, pritisak „korisnosti za druge“ moze na kratko vreme da pospesi efikasnost rada – ipak, ako se, na duze staze, prednost daje spoljasnosti (organskoj i neorganskoj), odnos prema sebi, ljubav prema sebi i dobri egoizam se inhibiraju – trougao se lomi. Pravo da se nesto ne uradi, pravo da se postavi pitanje smisla neke akcije i neke ideje, pravo da se preispitaju Ethos i Logos je neophodno kako bi se povratio zdravi egoizam i, samim tim, povratila kompletnost.

Slicno, umanjivanje znacaja obaveza je umanjivanja znacaja socijalne svesti, komune, zajednice, grupe. Ukoliko se obaveze i Logos jedne radnje obezvrede, odnos prema Drugima i njihovim Ja, kao i svetu (planeti, univerzumu) postoji, ali je opterecen subjektivnoscu i polako se gusi. Ja prihvatam odgovornost za moje delanje i ja cinim kako zelim, ali ponekad nesto sto meni nema smisla je neophodno da se uradi – zbog Drugih. Moja obaveza je isto moja; argumenti Logosa se ne mogu zagusiti dugo ako zelimo da funkcionalnu dinamiku. Mislim na sebe, mislim na Druge, ali ne znam gde idem.

Napokon, ukoliko radimo ono sto ima smisla za svet i za okolinu i to je u skladu sa nasim Ja, ali pritom nasa odgovornost ne prati nase odluke, svet postaje jedan izolovani balon koji lebdi, a ne krece se. Opet nema dinamike. Empatija za drugog kaska za racionalno-emotivnim egoizmom.

Ukratko, imamo pravo na sebe, obavezu za svet i odgovornost prema drugima. Zdrava kolektivna svest je sacinjena od centara trouglica, svaki trouglic je jedna unikatna i kompletna individualna svest.

Koliko nas je unutar terapije jednog ljubavnog para?

Odgovor, ukoliko je pitanje koliko nas je prisutno, a pritom jedinku racunamo kao jedno fizicko bice, tri (u slucaju da ljubavni par zamislimo kao dve osobe, a treca je terapeut). Ako pitanje podrazumeva koliko interakcija postoji, odgovor je minimum dvadeset i cetiri (tri puta dva na treci), znaci minimum 24 kombinacija interakcija, jer svako fizicko bice ima minimum dva svoja dela kojima nastupa, posebno ako taj nastup podrazumeva sentimentalnu situaciju. Ta dva dela su dva (ne)uravnotezana seksualna dela svake jedinke: jedan onaj sa kojim je u kontaktu, koji ga predstavlja, koji je najbliza aproksimacija njegovog ili njenog seksualnog identiteta; drugi je onaj koji je suprotne strane klackalice, onaj deo koji nedostaje, koji upotpunjava, koji plasi, koji navodno ne postoji. U klasicnoj jungijanskoj filozofiji, ti upotpunjavajuci, a nesvesni delovi su Anima za muskarce (ona unutrasnja muza, ona savrsena majka, ona gospodarica iz tame, ona koja dodaje ono sto nemam) i Animus za zene (onaj koji se buni, koji stiti, koji resava probleme, koji dodaje ono sto nemam).

Zasto minimum 24? (Najpre 24, jer 3 puta imamo situaciju da moje Ja reaguje sa svim Ja i svim kontraseksualnim instancama (Animus/Anima), pa onda moj Animus (u mom slucaju) sa svim instancama i svima Ja). Ali zasto minimum? Naravno, mozemo dodati i Animu za zene i Animusa za muskarce koji svakako imaju svoje parcice u nama. Ali, ono sto je cesto jos prisutnije i jos mocnije je Kompleks. Zato sto ima toliko nebrojeno mnogo kompleksa koji se bude, jacaju, bace iskru s vremena na vreme, vrisnu, pa zacute ili samo dosaptavaju bez prestanka. Drugim recima, ima onih jakih, autonomnih , nezavisnih i, nadasve, tvrdoglavih delova nas na koje se i pored sve nase opstosti, sirine i prostranstva nekad redukujemo, narocito ukoliko nas limbicki centar nestrpljivo i nezasito salje signale prefrontalnom korteksu. Jos vise drugacijim recima, kada smo uznemireni i „van sebe“, u mrklom mraku Logosa i rastopljenosti agitiranog Erosa, vracamo se u sebe precicom, identifikujuci se samo jednim, ali vrlo opipljivim delom koji najlakse tad pronalazimo – bljestajucim kompleksom koji samo ceka da se Logos-Ja malo udalji kako bi zauzeo sve pozicije (naravno, iza je jedna fina, samozadovoljna Senka puna dobrih namera (iz njene perspektive) koja ga podrzava). I tada kompleks zauzme i oboji sve, sve se gleda iz njegove pozicije i kroz njegove filtere. Neosporno je da su momenti terapije parova dobar trenutak da se Eros razgali, Logos zbuni, a kompleks zacara sve. I tada je u komunikaciji izmedju dva partnera i jednog terapeuta vise od sest prisutnih (6=3x(Anima/Animus(1) i Ja(1))), a broj kombinacija je mnogo, mnogo iznad 24.

Moze li terapeut da prati sve te nesvesne komunikacije? Terapeut ima svoju intuiciju, svoje tehnike i znanje i, sto je esencijalno, svoje iskustvo sa licnom terapijom. Terapeut uranja u okean nesvesnog i pokusava da razvrstava sta je cije i sta odakle dolazi. Terapija ljubavnog para je mnogo vise od tri osobe koje pricaju. To su gomile nas koji ne pricamo, a tu smo i onda samo viknemo nesto iz mraka. Detektivski posao terapeuta tada pocinje.

Pobuna androida

Kada je Philip K. Dick napisao „Sanjaju li androidi elektricne ovce“, dao je samim naslovom vrlo jasan i konretan odgovor na ljudsku strepnju da ce ih (nas) roboti, masine, androidi, vestacka inteligencija, kvantni kompjuteri, bespilotne letilice i slicni objekti i entiteti potisnuti s vrha lanca ishrane nase planete. Dick se, zapravo, pita da li androidi sanjaju. To je esencijalno pitanje kako bi se utvrdilo imaju li neorganski oblici inteligenciju Nesvesno. Uglavnom se pitamo imaju li oni, i, narocito, da li ce imati i da li bi mogli imati Svest. Svest je neosporno pozornica na kojoj se izvode odluke, stupa se u akciju, prezima odgovornost i stupa u kontakt sa sopstvenim identitetom. Ipak, Svest nije dovoljna. Svest je vidljivi deo necijeg bica. Ukoliko bismo zamislili da je jedan android iz buducnosti, opremljen izuzetnim Logos-mogucnostima, sasvim svestan svoje moci i da ima mogucnost da primenjuje ljudske (ili neljudske ili izvanljudske) moralne kodove i analize posledica svog delanja na druge (ne impliciram ovde da li imaju ili nemaju empatiju), da li bi to znacilo da on moze da donese odluku za koju ce biti odgovoran (nebitno u ovom trenutku ima li ili nema dobre argumente). Ta svest je orijentisana Logosom. Ukoliko Eros u njemu postoji, on mora imati i svoju dinamiku – svoju mogucnost promene, evolucije i komparacije sa proslim (osecanjima, slikama, kontekstima). Dakle, Eros dela zajedno sa Logosom – ukoliko nisu kooperativni, robot ce biti nesto drugo, a ne Logos-masina, bice jedno bice sposobno za ambivalenciju, sumnju i nedoumicu. Dakle, nece procenat uspeha ili verovatnoca zadovoljenja cilja uticati na donosenje odluke, vec ce robot biti kontaminiran nekim sadrzajima koji su licni. Postajuci svestan licnog, on se odvaja od grupe i pocinje svoj put. Ovde se ne upustam u poreklo Erosa, dakle emocije, empatije, iracionalnog i neshvatljivog. U ovoj mastariji, Eros se uvukao u pukotine Logosa (logos je otvorio te pukotine, Logos im se suprostavljao, ili su bile neizbezne?). Znaci, robot nije vise kolektivan, vec ima mogucnost neceg svojeg koje se odvaja od grupe. Dalje, zamislimo da taj robot sve odmah podeli sa svojom grupom, cak i to novo iskustvo i da ga grupa ne udalji od sebe nego asimiluje tu novinu (u suprotnom, robot postaje tipicni distopijski heroj i sve je brze ulece u svoje licno, cime se sve vise humanizuje). Robot nastavlja otvoreno da istrazuje licno. Grupa ga sledi, a da pritom nema hijerarhije (nesto slicno Borgovima iz „Zvezdanih staza“). Ono sto je bitno je da je sve jos uvek na svesnom nivou. Postoji novo saznanje, njegovo ucenje, njegovo prihvatanje i, napokon, prosirenje podrucja svesnog. Robot (i ostali roboti) su svesni prisustva Erosa. Eros nema slobodu samostalnog delanja, on ne sabotira Logos. Robot moze samostalno ili zajedno sa drugima iz svoje grupe (vrste, programa, modela) da donese neku odluke koja bi bila pogubna za ljude u datom trenutku (Isak Asimov je izucavao u detalje razlicite situacije kada robotski cilj koincidira sa ciljevima grupe ljudi ili sa buducnoscu ljudske rase, ali ne sa ljudima koji dele iste protorne-vremenske odrednice). Dakle, Robotsko Svesno je pristupacno, vodjeno je Logosom, i pored Erosovog prisustva. Eros je vise objekat nego subjekat. Sa Robotskim Svesnim se da Logos-komunicirati. On moze da odbije da dâ informacije iz bilo kog razloga, ali on je svestan tih razloga. Dakle, ima rizika, moglo bi da ima opasnosti, ali nema iracionalnog i nedokucivog.

Kada krece ono zbilja strasno? Situacija se drasticno menja onda kada i sam Robot nije vise siguran sta ga navodi da odlucuje. Bilo da se to desava u onom prvobitnom scenariju (distopijskom, kada se Robot „humanizuje“ i krece svoju usamljenicku borbu za svoje licno (indivuacija vs. individualizacija)), bilo da se to odvajanje desava u njegovom pokusaju da preda nova saznanja i nove osete svojoj grupi, ali nema nikakve argumente, nikakve jasne asocijacije i vidja nepouzdanost svojih uverenja. Eros jeste taj koji stimulise sfericnost, multidimenzionalnost, dodavanje novih uglova posmatranja. Logos to cini sistematski i tehnicki, Eros koristi iracionalna sredstva poput intuicije, secanja, povezivanja. Na izvestan nacin, Logos je svestan svega i na jednakom odstojanju od svega. Eros je svestan drugog, a odstojanje je promenljivo. I tu krece ono sto mi se cini bitnijim od empatije kada pricamo o humanizaciji, evoluciji ili usavrsavanju androida (vestacke inteligencije-robota itd.): Robot pronalazi svoje nesvesno ili se nesvesno, bolje reci, stapa i usisava u sebe zacetke robotovog licnog nesvesnog. Robot postaje deo neceg veceg. Zovimo to Anima Mundi, Sopstvo, Uni-Multi-verzum, kako god, ali u tom trenutku, robot postaje sam sebi nedokuciv. A tada se javlja Senka, strah i sve ostalo.

Ne plasim se Svesti koje bi mogla da se domogne vestacka inteligencija. Plasim se Nesvesnog koje bi moglo da je uplasi. A opet, na tom, nesvesnom, nivou, mozda bismo mogli naci neku drugu vrstu Eros-komunikacije. Otuda znacaj snova. Ukoliko ce sanjati, kontaktirace ih nesto sto bi im moglo izgledati vrlo tajno, mracno i nedokucivo… Ili samo zbunjujuce, a Logos uglavnom zeli da brzo otkloni zbunjujuce. Mozda cemo tada, napokon, poceti da ucimo svoje licne Eros-komunikacije bas kako bismo nasli neki drugi jezik sporazumevanja sa svim entitetima Velikog Nesvesnog.

Egalité – Rivalité

Ja moram preziveti, ali Ja moram i ziveti. Ziveti je nemoguce bez drugog. Taj neki Drugi je moja mera, moj lek, moja stimulacija, moj izazov, moj dokaz postojanja i moj znacaj. Ne moze se hodati po vlastitom putu bez ostavljanja traga. Taj trag nekog povredjuje (pojedene biljke i zivotinje, unisten virus nasim leukocitima, iskoriscen vazduh umesto nekog drugog, neispunjene zelje nekog kome se dopadamo, razocaranje u nas, jer smo nesto drugo odbrali). Svako novi korak je nova odluka. Ukoliko je ne donosimo sami, nismo oslobodjeni odgovornosti. Preuzeli smo samo takvu odluku i odgovorni smo za nju. Ukoliko prepustamo sve slucajnosti i sudbini, koristimo izgovor za svest , ali ne i za nesvesno. Od kada postojimo, odgovorni smo, jer, naprosto, postojimo. Sve i da prekinemo da postojimo, postojali smo. Nas trag (dusa?) je vec tu. Dakle, to Ja napreduje kad se i bori da ne napreduje, menja se kroz vreme i ne napusta svoju temporalnost.

To Ja cesto ne sme da bude sebicno, jer se boji. Boji se suda Drugog. Bilo bi lako sve podrediti sebi, ali to bi znacilo i placati sve uvide i sve posledice. Ja bi da bude u centru, da sebe stiti (sto i cini obaziruci se da i Drugi postoje). Ako nije dovoljno sebicno, ne da mu se da bude empaticno, jer daje vise nego sto ima. Ako je previse sebicno, empatija se skuplja u Senci, cuci i ceka. Odnos sa Drugim trpi. Individuacija se zaglavljuje. Previse empatije istiskuje Ego, premalo takodje, jer ga uneravnotezuje.

Drugim recima, Ja ima svoj opseg harmonije, imajuci zdravi egoizam i zdravu empatiju. Zivim vise nego sto prezivljavam i prezivljavam kako bih zivela.

Za moje Ja i razmisljanje o sebi je neka vrste disocijacije. Kada udjem u unutrasnji dijalog, dajem prostor nekoj „objektivnijoj“ viziji sebe. Ja i Ja pricamo. Isto kao sto smo Ja i Drugi, ovde smo Ja, ta koja vodi, modelira razgovor i Ja-sagovornik. I prema tom Ja-sagovorniku je neophodno imati empatiju, sagledati ga iz svih uglova, a opet sacuvati svoje Ja da ne bi bilo zatrpano, progutano, preliveno sa Ja-sagovornikom.

Slicno je u dijalogu Ja-Drugi. Jasno je u ovom slucaju da je Drugi izvan mene, ali takodje i taj Drugi je samom sebi Ja. U istoj smo spaciotemporalnoj dimenziji (a nekad i ne, o tome u tekstu o dimenzijama). To njegovo Ja nisam Ja, ali ukoliko uzmem u obzir da je prisutno, isto jedno Ja koji bi da prezivi i da zivi. Takodje, ne smem biti progutana, iskoristena, iscrpljena. Moram uzeti sto je moje i ne prihvatiti sta je tudje. Otuda granice – granice empatiji i granice egoizmu. Ja ima slobodu kretanja, Ja odredjuje svoje granice, stoga je na Ja da postuje te granice. Granice su blago elasticne.

Ja se ne poredim i ne takmicim ni sa Drugim ni sa samom sobom (posebno ne sa Proslim Ja). Ja nisam jednaka Drugom ni samoj sebi. Ja ociliram u svom centru koje se stalno menja i transformise po vremenskoj osi (a i drugim osama). Kada se sopstvena vrednost posmatra i ocenjuje (jer se uvek ocenjuje, barem u formi feedbacka sopstvene evolucije), potrebno je imati ispravnu kalibraciju tog merenja. Ona podrazumeva: gledati Ja u preseku egoizma i empatije, jednakosti i rivaliteta; posmatrati svoj intenzitet-nivo-boju-stabilnost-bilokojidrugiparametar ravnoteze Ja. Najcesce greske su procene sopstvene vrednosti (samopouzdanja, vere u sebe) iz pozicije van tog kruga, ne obaziruci se na njegovu dinamiku i njegovu stabilnost. Ja, gledano iz pozicije „Ja i Ja“, „Ja i Drugi“, svi smo jednaki, svi nismo jednaki i slicno, uvek daje iskrivljenu sliku. Ne moze se gledati mehuric na labeli ako se sami klackamo dok je drzimo ili ako je posmatramo zdesna ili odozgore. Stoga, ukoliko je Ja u dinamickoj ravnotezi, ukoliko oscilira sa minimalnom potrebom da isteze i isprobava svoje granice (a opet da se usudjuje da se pomera), ono moze jasnije i glatkije da napreduje u svojoj individuaciji.

Kako komunicirati sa drugom psihickom dimenzijom, sa tudjim kosmosom?

Savrseno stapanje sa drugim ne postoji. Potraga za fuzijom je uglavnom nesrecna. Fuzija, ako bi i mogla zaista da se dostigne, bila bi staticna. Dvoje ljudi priljubljeni jedno uz drugo, spojeni, isprepletani i koji ne mogu da se mrdaju, koji stoje, jer svako mrdanje podrazumeva odluku i pokret. Te odluke bi mogle da dodju od oboje u slucaju da su oboje u nekoj telepatskoj vezi bez da mogu da utvrde poreklo svojih misli. Oboje odlucuju ne znajuci odakle i kako istu stvar. I onda zajedno deluju. Ali, slobodna volja se protivi. Ukoliko smo nas dvoje stopljeni i onda smo jedno, vise nema slobodne volje prvobotnih jedinki, sada je to jedna nova jedinka. Nesto kao plod nastao spajanjem jajne celije i spermatozoida. Zanci dvoje je stvorilo jedno i sad to jedno moze da ima dva tela, ali je dusa (um, duh, svest, licno nesvesno) jedno. Sto znaci da postoji jedno vanvremensko ili retrogradno spajanje licnog nesvesnog, jer bila kakva razlika bi mogla da dovede do autonomizacije jednog kompleksa koji ne pogadja isto nekadasnji drugi deo nove jedinke. Drugim recima, i proslost se mora spojiti, a da to spajanje ne znaci zaborav i brisanje. Samo jedna takva idealno spojena nova jedinka (fuzija dvoje) bi mogla pocne da se pomera, da povrati svoju dinamiku i samim tim svoju licnu evoluciju.

Dakle, sve sto nije idealno podrazumeva nesklad u fuziji, ili sklad napravljen kompromisima ili ljubaznoscu ili verom u jednakost. U svakom od tih slucajeva, postavlja se pitanje: cemu fuzija, cemu simbioza? Zasto dvoje ne mogu da zive odvojeno, paralelno, deleci kad je za deljenje, ne deleci kada nije? Zasto mnogi streme fuziji ili se plase fuzije, pa se zaglave na suprotnom kraju ljudskih odnosa?

Mogu li ljudi da prihvate svoju usamljenost, svoj sopstveni univerzum. Okolo je ogroman multiverzum drugih. I da se komunicrati, ali samo u odredjenim dimanzijama, sledeci odredjene procepe i kanale u svojim granicama.

Tu nastaje problem. Mnogi uspevaju da prihvate ne-fuziju sa Drugim, svoj univerzum i donekle svoju jednistvenost, samocu, sa ili bez usamljenosti, ali ne prihvataju domete tih kanala komunikacije. Nije dovoljno samo se sporazumevati, pricati o istom, razmenjivati u istoj ravni. Potrebno je drzati u uglu uma da je sve to aproksimacija Tvoje plavo nije moje plavo, ali jeste plavo. Tvoja tuga nije moja tuga, ali jeste tuga. Mesaju se secanja, licni kompleksi, razliciti vremensko-prostorni uglovi. Uvek ima jedan procenat nerazumevanje i jedan delic nedokucivog Drugog.

Kada pricamo sa partnerom, pricamo li iz vertikalne ili horizontalne pozicije ili ih preskacemo po potrebi? Kada pricamo sa detetom, da li se upali kompleks koji nas povuce iz vertikalne po uzrastu u horizontalnu ravan ili samo sjuri nadole po vertikalnoj ravni cak dosta ispod uzrasta tog deteta? Kada se rapravljamo sa kolegom, koliko njegovih kompleksnih lampica treperi, i koliko ih se ne podudara sa nasim?

Kako znamo da smo u istoj ravni, u istoj dimenziji, u istoj temporalnosti? Ne znamo. Ne mozemo da znamo, ali mozemo da znamo da ne znamo, jer to saznanje menja sve. I mozemo da identifikujemo najblize sto nam je moguce sopstvenu poziciju, znajuci da zapravo nema nigde referentne vrednosti. Svi multiverzumi su bilo gde i bilo kada.

Nesnosna pitanja koja delegiram beloj stranici

Citam Khalighinejad et al (https://www.cell.com/neuron/fulltext/S0896-6273(19)30925-0?dgcid=raven_jbs_etoc_email) i, prolazi mi kroz glavu l’émergence de l’inconscient, prodor nesvesnog u svest, trenutak kada san dodje i ne ode, kad se sinhronicitet dozvoli, kada asocijacija dovoljno zasvestli da bismo obratili paznju na nju. Pitanje je: kako atemporalno nesvesno prodre u jasno odredjeno svesno? Kako se „kontraentropise“? Koja je veza atemporalnosti i temporalnosti? Ako atemporalnost sadrzi u sebi sve, pa i temporalnost (jednu od mnogih), ko je Hermes koji obavlja transakciju?

2. Odnos Nesvesnog i singulariteta (npr. unus mundus i crne rupe)?

3. Sledece pitanje je u domenu paranormalnog, sa tim sto me ne zanima priroda problema vec iskra dogmatizma u analizi ovih slucajeva. Dakle, da budem konkretnija: u klinickoj praksi se mozemo cesto sresti sa ljudima koji su isli kod medijuma kako bi razgovarali sa voljenim mrtvima. Ono sto me buni u tim razgovorima nije paranormalno (postoje razlicita naucna i manje naucna objasnjenja, od kolektivnog nesvesnog, drugacijih nivoa culnog sistema, placeba, identifikacionih projekcija, veoma potentnih kompleksa i razlicitih ostalih fenomena), vec uverenost klijenata medijuma da ih medijum povezuje sa njihovim voljenim (ozaloscenim, neozalescenim) posle smrti te osobe. Cemu linearnost u necem toliko neobicnom? Nije li pre moguce da medijum (na bilo oji od naucnih-nenaucnih nacina u koje ne zalazim ovde, ali uzimam kao inicijalnu premisu da se ne radi o sarlatanstvu) stupa u kontakt sa necim bezvremenskim ili sa reziduama mrtvih za zivota. Odakle sigurnost da je tim mrtvima proslo isto toliko vremena kao i zivima koji ih dozivaju? Da nisu ehoi tih mrtve njihovi nekadasnji glasove zaostali ovde, u nasem Kolektivnom Nesvesnom?

4. Cemu Svesno, licno Svesno i mogucnost povezivanja razlicitih Svesnih? Kako bismo delili isto vreme? Jer Nesvesno nije dovoljno? Jer Nesvesno ima potrebu za „inkarnacijom“, za objektom? Literatura je bogata, posebno poslednjih desetak godina. ASSC (Asocijacija naucnog istrazivanja svesti, https://theassc.org/) ima veoma rigorozan, ali nimalo dogmatski pristup. Naravno, njihov pogled je prvenstveno neuronaucni. Na PubMedu-u se da naci nekoliko neurofilozoskih pregleda i clanaka.

5. Granice koje postavljamo su bazirane na nasem Svesnom, a narocito Nesvesnom koje je bezgranica. Postoji li makro-psiha i mikro-psiha, opipljiva, nasih mernih jedinica i ona druge do koje ne mozemo dopreti samo nasim culima, ve nam je potreban neki psiho-mikroskop-teleskop?

Pohvala lenjosti

Photo by Ralph W. lambrecht on Pexels.com

Lako je rusiti. Tesko je graditi. Zapravo, nekad nije ni jedno ni drugo lako. To su sve ona stanja koja cesto vidjamo u klinickoj praksi, a i van nje, sve one vihore autodestuktivnosti i onda naporno guranje stene uzbrdo. I tako u krug. Radost konstrukcije, ponekad i kratkotrajna radost destrukcija. Hrane jedna drugu.

Ono sto je mnogo mnogo teze je izgraditi ni iz cega. Da nema neceg i da nema niceg. I onda smisliti i napraviti. Jednom recju kreativnost.

Najcesce sve pocne lepo, ili manje lepo, ali pocne i ide. I onda se nesto desi, bilo sta. Grozno, strasno, tuzno, nesto se cuje, vidi, oseti, pomisli. I onda to samo nastavi da zivi unutra. I ponekad raste, samo i zaboravljeno. Ponekad se zaceli na putu. Nekad je sve jace i usisava sve oko sebe. I onda ponesto kvari. I kad pokvari, ima nesto drugo, nekontaminirano time, sto to popravlja. Pa, nekad previse popravi. Nekad uradi jos gore. Nekad sve bude dobro. Nekad se ponavlja. Sve su to stari, dobri jungijanski kompleksi, ono sto ucrtava svetlece tackice na nasu tamnu kartu i pravi putokaze, koncentracije i rupe.

I kako, sada staviti nesto sto nije ni svetleca tackica niti nova rupa ili crna mrlja? Kako sagraditi nesto sfericno i trodimenzionalno, kako smisliti neku 29-u dimenziju, kako otpevati svaku tackicu ili joj promeniti boju? Kako izaci iz sebe?

Na konkretnijem nivou, ponekad je neophodno pronaci ljubav u sebi iako ljubav nikad nije opipana, prepoznata ili dobijena. Nekad treba postati mama, a da se ne zna sta je to mama. Nekad treba se usuditi ljutiti se iz sve snage, a ljutnja nikad pre nije uspela da se ukaze, jer su odredi suza zaustavljale njenu invaziju.

Dakle, ponekad nije dovoljno popraviti. Mora se stvoriti. Tada pocinje individuacija.

Balans

Mnogobrojni su naucni, filozofski i teoloski zakljucci da je sve u umerenosti-harmoniji-balansu. Uglavnom svaka nova ideja ustalasa mir koji se lagano talozio i sve vise ucvrscavao decenijama. To ustalasavanje razbija entalpiju, nervira, mami, odbija i polako se uvlacu u pukotine nekadasnjeg mira. Ukoliko je ideja bezazlena, skromna, nerazdiruca, onda je vrlo verovatno da ce samo skliznuti i asimilovati se sa okruzenjem koje ce je uskoro (il malo manje uskoro) prihvatiti kao da je oduvek tu bila. Ima i ideja koje su suvise drcne i glasne, ili jednostavno rogobatne i vidljive. Tesko ih je ugurati u rupe i naprsline. Onda se desi odbijanje, izbacivanje, omalovazavanje i nipodastavanje. Ideja je, ipak, dovoljno velika i privuce razne poglede. Polako se stvaraju dva tabora, akcija i reakcija, ovi i oni, za i protiv. Sve dok se polako ne stvori i treci koji kaze „i jedan i drugi“. Verovatno su ovi redovi jedna poveca banalizacija. Ipak, psiha voli balans, i to ne onaj staticni i zavrsavajuci. Psiha voli dinamcan balans. Da se sve pomera, da svega ima, da nema sta ne sme da bude, ali da je odrzanje (psihicke) energije i dalje validan zakon.

Tri termodinamska zakona plus nulti mogu da se primene i na psihu. Daleko od toga da zelim da se pozivam na kvantnu medicinu ili ezotericne coskove moje drage jungijanske coskove. Jednostavno, analogija ima neonski odsjaj.

Iz tog razloga, evo par redova o termodinamickim zakonima…

Prvi kaze:

“ Ukupna energija sistema i njegove okoline je konstantna; energija se ne može uništiti ili stvoriti; ona se može samo transformisati iz jednog oblika u drugi oblik.“

(sve ovo je fino sazeto na ovom linku: http://www.ffh.bg.ac.rs/Dokumenti/Biljana%20geografi/GF%20TERMODINAMIKA%2009_10.pdf)

Drugi zakon, kako kaze Wikipedia na hrvatskom jeziku, upućuje na smjer u kojem se odvija pretvaranje toplotne energije u mehaničku. Ukupna entropija izolovanog sistema moze da raste do neke maksimalne vrednosti.

Treci se bavi entropijom i sugerise da je ona jednaka nuli samo pri apsolutnoj nuli.

Nulti zakon je sledeci: „Ako su dva termodinamcka sistema u ravnotezi sa trecim, onda su u ravnotezi sa samim sobom.“ (Wikipedija na srpskom jeziku

Daleko od toga da je povezivanje dinamike psihe i zakona fizike neka revolucionarna otkrica. Psiha postoji u ovom svetu. Ona se manifestuje i mi je zapazamo, reagujemo, deo smo nje, ne mozemo da objektivno sagledamo sa strane. Nije neobicno da se za psihicku energiju kaze skraceno „energija“ kad se opisuje karakter, nastup i utisak neke osobe. U transferu i kontratransferu se ista rec cesto opotrebljava da bi bar malo, recima kvazimaterijalizovao odnos izmedju dve osobe u jednoj neobicnoj vezi.

Dakle, psihicka energija:

se odrzava (se ne gubi, njen zbir je uvek isti, ne mozemo izgubiti energiju, mozemo je samo transformisati) – Ovo je veoma znacajno i opipljivo u radu sa osecanjima (ljutnja, pasivna (a i ostala) agresija), sa mehanizmima odbrane (projekcijama, negiranjem, reaktivnom formacijom, altruizmom..), ali se moze uocii i u nekim zabitijim naseobinama ljudskom uma koje retko posecujemo, ali su i dalje tu (razliciti kompleksi nesto manje intezivne energije koji su nedovoljno ili previse kompenzovani nekim drugim radnjama).
se komplikuje, ali, odmah i rekalibrise shodno ceni koju celi sistem placa. Peggy La Cerra tvrdi da je drugi zakon termodinamike zapravo prvi zakon psihologije (https://www.resilience.org/stories/2003-09-30/first-law-psychology-second-law-thermodynamics/). Ima par redova koja cu ovde citirati: 1) kada govori o ukomplikovanju svake nove biljne i zivotinske vrste, ona kaze: „… there is a cost for this benefit: behavior itself requires energy“; 2) onda, malo kasnije objasnjva ekonomiju zivog bica: „The hallmark of animalian intelligence systems is the capacity to predict the likely costs and benefits of alternative paths of behavior. (La Cerra and Bingham, 1998, 2002)“; 3) i napokon povezuje entropiju sa mogucnoscu (a, kao i u svakom sistemu, sa cenom) razvijanja kompleksnije svesti (i psihe): „At every level of the human behavioral intelligence system there are design features that act to counter entropy and mitigate the energetic constraints on life, from cellular respiration in neurons, to reuptake mechanisms in synapses, to a functionally plastic neocortex that can instantiate and modify a set of adaptive networks that precisely mesh with the unique life of an individual. “ Ukratko, mozemo da se pomeramo, ali taj korak nema samo jedan pravac. Ovo se moze primeniti u kriznim situacijama, promenama raspolozenja, aksioznim stanjima, a svakako, i narocito, u analiziranju razvoja i odrzavanja kompleksa
se spontano uvecava pri visoj temperaturi (emocionalnom stanju, intenzivnosti prodora iz nesvesnog) cineci stepen neizvesnosti vecim i, obratno – neizvesnosti nema gde nema promene. Hirsh, Mar i Peterson su naprivili jadan fin prokaz psihicke entropije u radi koji na PubMedu: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/22250757. Egzistencijalne krize su fini primeri promene entropije.
i ogleda se u odnosa sa drugim – ravnoteza spolja ukazuje na ravnotezu unutra, reagovanje na Senku je, takodje i prepoznavanje Senke. Mehanizmi odbrane su vrlo komotni u nultom zakonu.

Psihicka entropija i balans su dinamicni fenomeni, i nimalo dvodimenzionalni. Bice jos nekih crtica o ovome uskoro.

Sadasnje Ja i Buduca Ja

Ja sam sada i iako cu ja biti neko moje Ja u buducnosti, ja to moje buduce ja ne poznajem. Moje proslo Ja je ono cega se secam do neke mere, protkano malim korekcijama i fotosopovanjem mozdanim aktivnostima. To moje Proslo Ja je promenljivo, sklono transformacijama shodno filtru koje Sadasnje Ja koristi. Ipak, to Ja ima neke obrise istine i nepromenljivosti. Ima neku svoju osovinu oko koje se vrti. Sadasnje Ja je aktuelna analiza okoline. Sadasnje Ja je odgovorno doneklo za procenu sadasnje situacije. Sadasnje Ja moze da kolaborira sa svim hiljadama i milionima Proslih Ja (ciji se broj svake nanosekunde uvecava), njihove interakcije su moguce, ali kontaminacija Sadasnjeg Ja jednim, a posebno sa vise Proslih Ja moze voditi u stranputicu. Sadasnje Ja mora biti svesno kontaminacija od strane Proslih Ja. Ne znaci da treba da bude imuno ili preterano obazrivo, samo svesno da neka kontaminacija Proslim Ja je moguca i da se potrudi da je osvesti pre neke akcije. Prosla Ja su filter Sadasnjeg Ja – integritet Ja se time odrzava. One su njegovi pomocnici, ali oni nisu vise vodje. Vodja-Objedinitelj-Odlukodonosilac je uvek to Sadasanje Ja, koje je uvek u funkciji od vremena. Vreme je tu shvaceno u bergsonovskom smislu kao i u sadasnjem shvatanju teoetske fizike (sasvim fino prikazano u knjizi Carlo Rovelli-ja „L’Ordre du Temps“) – vreme koje zapravo ne postoji, koje se menja neprekidno i koje je zapravo jedna komplikovana kompozicija celog univerzuma i svih njegovih koordinata, elemenata i sistema u datom trenutku.

Iz ove perspective, Sadasnje Ja ne moze nikada znati kakvo ce biti Buduce Ja. Sadasnje Ja moze imati nesvesne prilive i invazije koje mogu da u vrlo retkim i odredjim situacijama (snovi, sinhronicitet, dozivalji ciste svesti u odredjenim meditacijama) da imaju „dodira“ sa nekim od Buducih Ja. Ipak, u vecini slucajeva, Sadasnje Ja je privezano za Svest i Buduce Ja je imaginacija te Svesti i tog Sadasnjeg Ja. Drugim recima, sadasnje ja moze samo da pretpostaviti kako ce se ponasati i kakvo ce biti Buduce Ja. Te pretpostavke nose cesto emocionalnu valencu i ta emocionalna valenca se cesto manifestuje kroz anksioznost i anticipaciju. Sadasnje Ja gleda iz konteksta ovog ovde i sada vremena. Njemu nedostaju elementi kako bi mogao da ima jasni opseg dozivljja Buduceg Ja. Ipak, Sadasnje Ja drzi kontrolu sada. Ta kontrola ovde i sada odrzava postojanost i vec pomenuti integritet, sto je, naravno, korisno i cesto neophodno. Ipak, kada se ta kontrola prelije na buducnost, onda sadasnje ja kontaminira Buduca Ja i stvara im invaziju njihovog spontanog razvitka. Takodje, moze da im daje dodatni protisak i da im akumulira neki potencijalni pre-burn-out koji se moze aktivirati u trenutku kada se Buduce Ja pretvori u Sadasnje Ja, jer to Buduce Ja vec ima jedan rezervoar anksiznosti koji mu ne pripada.

Kako bi Buduce Ja moglo samo da evoluira i da ima uspesne mehanizme adaptacije u trenutku kada postane aktuelno, neophodno je da Sadasnje Ja da poverenje svojim Buducim Ja. Ja sada i ovde ne znam kako ce biti u buducnosti. Hocu li nauciti neku lekciju, neku vestinu, hocu li moci da se setim pravih reci, hocu li pocrveneti ili cu se naljutiti na najmanji stimulus. Ja to ne znam. Moje Sadasnje Ja pokusava da prolongira svoju moc (kontrolu, sigurnost intergriteta (a i identiteta)) prebacujuci na Buduca Ja ono sto misli da ce Buduce Ja biti. Ali, Sadasnje Ja to ne zna. Stoga, jedini siguran nacin je da Sadasnje Ja podrzava (i na izvestan nacin veruje u) sva Buduca Ja. Ako Sadasnje Ja „oslobodi“ sva Buduca Ja ocekivanja, pritiska i konkretnih pretpostavki, a zadrzi samo pretpostavku da ce Buduca Ja naci nacina da se adaptiraju datoj situaciji, da ce imati dovoljno vestina, znanja i prisebnosti da ih primene i da ce Buduca Ja imati jos neke kvalitete koje Sadasnje Ja u ovom trenutku ne poseduje (zato sto ne moze da ih poseduje, jer je previse rano, jer nije imalo nacina da ih nauci, usavrsi, jer se situacija jos nije dogodila, ili jer se ni ne zna hoce li se dogoditi, jer je spisak varijabli neiscrpan). Sadasnje Ja u tom trenutku treba da je oslobodjeno zavisti i poredjenja sa Buducim Ja, jer Sadasnje Ja i Buduce Ja nisu u istoj vremenskoj dimenziji i stoga ih nema svrhe ni potrebe porediti. Sadasnje Ja treba da prepusti buducnost Buducim Ja. Samim tim, Buduca Ja imaju slobodu ucenja i transformacija, a sadasnja Ja koja ce u medjuvremnu preci u Prosla Ja ce imati manju energetsku napetost u sebi kojom bi mogla da kontamiraju neka buduca Sadasnja Ja.

Ovaj princip je opsti, odgovara samopouzdanju, anticipaciji, transmisiji vrednosti i konfrontaciji sa vremenom i smrcu.

Naravno, Sadasnje Ja nije krivo ako ne moze sve ovo da ostvari odjednom. Sadasnje Ja ima izbor poverenja.