Sloboda! Je l’ da?

U nepreglednom okeanu paranaucnih i, srecom, sve vise neuronaucnih radova, zaustavicu se na dva linka koji obuhvataju neke najcesce spominjane ekpserimente:

1. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3746176/

2. http://www.jung-neuroscience.com/jung-libet/

Mnogo je napisano o Libetovim eksperimentima. Secam da, kad sam stigla u Göttingen, svi su obazrivo ispitivali Max-Planck neuronaucnike sta zbilja misle o Bereitschaftspotential-u, l’enfant terrible nemacke neuronauke poznog XX veka. O svim tim eksperimentima se da naci dosta na internetu, a filozofske rasprave koje su i pre postojale su se samo ohrabrile posle nalaza da nas mozak „zna“ pre nase svesti kako cemo odreagovati. Drugim recima – gde smo mi ili gde je ta(j/o) sto odlucuje sta smo mi?

Lako je skliznuti u ezotericne vode. Najpre, mi zbilja ne znamo prirodu svesti. I samo pitanje njene jedinstvenosti je kontraverzno. Ovde cu se usuditi da dodam jedan link koji mi je licno predivan i po pitanju istorije nauke, naucne etike, evolucije kritickog razmisljanja i uopste razmisljanja (s obzirom da imamo perspektivu 2020-e i onoga sta su naucnici, koji daju svoje kritike u tom radu, pisali nakon 1992-e), razmene misljenje i uvazavanja drugog, a ponajpre po pitanju same teorije koju Dennet i Kinsborne izlazu: https://www.researchgate.net/publication/249829779_Time_and_the_Observer_The_Where_and_When_of_Consciousness_in_the_Brain. Nema niceg ezotericnog u njihovom istrazivanju, a opet, jesmo li zaista u necem opipljivom i merljivom?

Toliko o kontekstu koji se, donekle, oslanja na objektivno. Sloboda volje je mnogo dalje od objektivnog. U meni dragoj i sveobuhvatnoj analitckoj dubinskoj psihologiji ponire se, zbilja, dublje od Marijanske brazde, ali opet opipava se cvrsto tlo kada se naidje na arhetipe. Arhetipi, neuhvatljive primordijalne praslike, one ciji odraz jedino mozemo da uhvatimo u snu, u nesvesnom, u transcendentnom, u posednutom, u izvansebesame-om, e bas ti lelujavi elementi psihe su takodje odnekud dosli. Iz nekog predhodnog univerzuma, iz rodjenja ovogovde, iz perpetuum mobile multiverzuma, iz evolucije, iz usloznjavanja pristojih praslika, iz neophodnosti smestanja virtuelnog, nezamislivog i tesko zamislivog negde dalje od realnosti – bilo kako bilo – odnekud su se praslike osnazile dovoljno da svetle kroz eone.

Rodjenje detete, rodjenje arhetipa, rodjenje zivota, rodjenje svemira – sva ta rodjenja dolaze sa istim pitanjem – u kojoj meri je to rodjenje licno ili pripada onome ko radja, od cega se radja, iz cega se radja. Tu se krije i pitanje volje. Jer pre pitanja slobode volje postoji i pitanje temporalnosti volje. Kad pocinje slobodna volja i uopste sloboda? I, ukoliko ne pocinje, to jest, nema je u pocetku, znaci li to da, da bi bila stvorena, govorimo o jednoj ogromnoj kreativnosti, stvaranju ni iz cega, o novoj energiji. Znaci li to da je moguca, ali tesko ostvariva ili da je nemoguca? Ili da to nije uopste povezano, ukoliko necega nije bilo, ne znaci da ne moze odjednom da bude (linearnost vremena inhibira ovu vrstu razmisljanja, ali u Nesvesnom bi to bilo moguce – svega ima, zapravo jedino cega nema je nista, nemanje je redje od imanja)? Dakle, kako bismo utvrdili slobodu nase volje (odlucivanja) , samim tim i utvrdili granice ili, bar, obrise naseg identiteta, moramo da znamo kada smo poceli da budemo Ja, a ne Mi ili Ja plus jos nesto. Ako to nije moguce razdvojiti (te kontaminacije Ja, ili mozda ta Ja koja su jedina koja poznajemo, a zapravo pokazuje da nase sustinsko Ja nam izmice, jer nije samo to sto nam se cini), onda je neophodno imati paralelnu viziju (neku vrstu autokritike) svojih postupaka i ideja. Odakle dolazi Logos-deo moje odluke, odakle Etos-deo, odakle Eros-deo? Cemu sluzi zaista ova odluka? Kojoj sreci ce me ona odvesti? Tu je kvaka – tu se gubi spontanost ukoliko se ta autokritika primenjuje pre odluke, a, opet, post-festum analiza moze da podstakne druge mehanizme samoodbrane (Ega ili Ega+jos nesto). Spontanost je, opet, tema za sebe (i za neki drugi post) – sta je ona – da li je ona varka ili je treba cuvati – da li ona stvarna?

Svaka tema i svaki problem se uvek svede na rec umerenost. Naci meru spontanosti, volje, jacine, slabosti, intruzivnosti, elasticnosti. Da je samo to u pitanju, samo dostici tu neku pravu meru i zaustaviti se – kako bi sve bilo …. lako? dosadno? identicno? bez mogucnosti za promenu i evoluciju? Opiremo se toj pravoj meri i umerenosti. Ali, treba imati u pravu meru u tom opiranju – umerenost u opiranju umerenosti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s