Odakle dokle

Koje su nase osovine, ono sto nas definise, ono dokle sam i gde vise nismo?

Ako shematski zamislim mene kao jednu sferu koja ide od mog centra do unaokolo i zamislim da se radi o pravoj sferi (mada je verovatnoje da je to neki amorfni oblak Mene), sta definise tu sferu? Pa, njen poluprecnik ako pricamo o sferi biklo gde i kada. Ako pricamo o odredjenoj sferi koja se negde (i nekad) nalazi, onda i njen centar. Naravno, ono sto je od spolja karakterise su njene granice, teksture, boje i ostalo njenih granica.

To sto drugi vide, te nase obrise, to sto predstavljamo su nase persone, nase socijalne maske, nasa mentalna koza (uostalom nije li koza toliko slicna nervnom sistemu, oboje se stvaraju iz ektoderma i oboje nas stite od pocetka). Koliki nam je poluprecnik su nase slobode, nas prostor, koliko sebi dajemo slobode da uzmemo sto bismo da je nase. Napokon, centar je ono sa cim se identifikujemo kad kazemo Ja.

Ali to Ja nije bas tako monohromo. To je jedan novi kosmos (onako kako su Stari Grci definisali kosmos, neka vrsta komplikovanog reda). On je u sredistu one predhodne sfera tako se on ne definise iskljucivo po svojim granicama, ali opet, on je taj koji je malkice (vrlo malkice) blizi razlogu (ovde je razlog upotrebljen, jer ne uspevam da nadjem adekvatniju rec, ali razlog je definitivno previse antropomorfan i logos-koncept) zato sto je centar sfere tu gde je (jer to je klucno pitanje, zasto bas tu? Puka slucajnost, konfete se razlete, baloni odlete, i neka konfeta/balon se zaustavi na nekoj biljci i to je to? Nista vise od toga? Mozda se i univerzum hrani nekom snagom neodredjenog i nasumicnog).

I taj kosmos ima svoje osovine, ono oko cega se vrti, ono sto je stabilno ili bar delimicno stabiilno, ono sto se nece lako i na prvi dasak krize poremetiti. To je ono sto cini ono sto smo, nas identitet: nasu pricu, nase vrednosti, nase svesne slabe tacke i nase no-go principe. Ono sto lici na nas i sto mozemo da prepoznamo u drugima, ali ma koliko slicno bilo drugom, nikad nije identicno drugom, jer identicnog nema. I oni sa slicnom pricom nemaju bas najslicnije slabosti i snage. Bezbroj je primera. Koliko god licilo nije isto i ma koliko se trudili da strcimo, ipak smo u nekoj prici koja malkice lici i na tudje. Odakle dolaze osovine? Od Pre Nas (vremenski neuhvatljivo, ali mogucno posredno doci u dodir), od Ranih Nas (kontamirano pamcenjem i zaboravljenjem) i od Drugih pored Ranih Nas (nekontrolisano). Dakle, osovine se grade na fragilnim osnovama. Stoga se trude da budu jake koliko god mogu. One se adaptiraju od spolja, a celice iznutra. A unutra:

A unutra niceg cvrstog nema. To celicenje je odraz igre jos jednog „ne-„, ovog puta vrlo neuhvatljivog. Unutra su crne rupe Nesvesnog i bele rupe Nesvesnog. Unutra je Sve i Nista, Prazno i Puno, Pre i Posle. I bas sva ta „ne“, „nekako“, „nikako“, sve te lelujave, rupljikave i „vazdusaste“ (vakuumaste?) mozda-elementarne osnove na nekom makro-psiho nivou nas cine onima koji smo. Ono sto prodire kroz sve granice cini nas da postavimo nase granice. Paradoks perspektive, merne jedinice, ugla?