Theta-à-Theta

U poslednjem broju Trends in Cognitive Sciences ima jedan (ima i mnogo vise nego jedan) izuzetno intersantan rad: „Interpersonal neural Entrainment during Early Social Interactain“ od S. Wass-a i saradnika (https://www.cell.com/trends/cognitive-sciences/fulltext/S1364-6613(20)30024-3?dgcid=raven_jbs_aip_email).

Pre nego sto nastavim, dala bih jos nekoliko preporuka za citanje:

1. https://www.cell.com/action/showPdf?pii=S1364-6613%2819%2930294-3
2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3811101/
3. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6987761/pdf/main.pdf
4. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6759699/pdf/fpsyg-10-02078.pdf
5. https://www.cell.com/action/showPdf?pii=S0896-6273%2817%2930300-8
6. https://www.cell.com/action/showPdf?pii=S0896-6273%2815%2900779-5.

Ove sve publikacije imaju nesto zajednicko: socijalna interakcija izaziva slicne neurofizioloske promene u oba (i vise) aktera te interakcije. Daleko od toga da je to nesto neshvatljivo i novo, ali je, i dalje, nesto tesko proverljivo i precizno opisivo. Mnogobrojne su teorije iz polja fizike, filozofije, analiticke psihologije, neuropsihologije i poezije da su mozdane oscilacije u osnovi neverbalne komunikacije. Ipak, zakljuci naucnih eksperimenata koji pokazuju slicne elektrofizioloske fenomene u oba ispitivana subjekta (cesto dece, bebe i negovatelja, ali i primata) su uobicajeno stidljivi – neka korelacija se pronadje, ali je broj limitacija, nesigurnosti po pitanju generalizacije rezultata i zavisnosti od konteksta upadljivo upecatljiviji. Bilo da su u pitanju EEG/MEG ili sofisticirane neuroimaging tehnike, istovetnost ili slicnost mozdanih oscilacije dve osobe nisu dovoljni dokaz sinhronosti ( a mozda i sinhroniciteta!) izmedju te dve osobe.

Sinhronovane akcije u momentu komunikacije (bilo da je jezicna ili posredstvom istog objekta koji se koristi kao medijator) mi se cine sasvim prihvatljive i ne previse „ezotericne“. Dalja istrazivanja u tom smeru bi mogla da doprinesu boljem povezivanju epigenetike (i genetike) kao „hardvera“ sa softverom (fenomeni koje izucavamo i posmatramo) posredstvom oscilacija kao jednog od organizacionih centara uma.

Ono sto mene privlaci je otvaranje neuronaucnih vrata sinhronicitetu. Naime, u ovim eksperimentima su najcesce oba subjekta svesna da su u izvesnoj vezi, dakle, njihova svest je aktivirana. U slucaju sinhroniciteta nema kauzalne veze. Svaki subjekat ima svoj ritam (i oscilacije) zivota. Ipak, u nekom trenutku dodje do njihove interakcija, ali u ovom slucaju je to licno nesvesno aktivirano (posredstvom kolektivnog nesvesnog i/ili Jastva). Veza je kratkotrajna i arhetipalna. Oba subjekta primaju korisnu informaciju u odredjenom trenutku i kontekst se reaktivira. Drugim recima, nije kontekst taj koji stavlja dve osobe u komunikaciju, vec kontekst postaje informativan, bitan i „osvetljen reflektorima“, jer je aktiviran uz pomoc socijalne interakcije (ovde koristim rec „socijalna“ samo , jer su u pitanju odnosi izmedju socijalnih jedinki, a ne jer je sinhronicitet uobicajena socijalna radnje – naime, i pored sklonosti, nade i zelje mnogih da im on osvetli simbole i privuce arhetipalne motive i slike koje ce dati magicne odgovore na neke nedoumice, sinhronicitet je redak). Sinhronicitet bi se mogao zamisliti kao multidimenzionalno polje u kome se dve putanje za „trenutak“ postave kao idelano paralelne prave. Naravno, bas tu lezi paradoks, koji iz naseg 3+1 dimenzionalnog sistema ne zvuci izvodljivo.

Timothy Desmond je objavio knjigu „Psyche and Singularity“ u kojoj razradjuje i upotpunjuje svoju doktorsku tezu sa slicnim nazivom – vredi citati za svakoga sa afinitetom prema Jungu i prema teoriji struna. Sinhronicitet zauzima bitno mesto. Druga knjiga Johna Ryan-a Haule-a edicije „Jung u XXI veku“ se bavi slicnom temom, ali sa jacim akcentom na analiticku psihologiju.

Stoga, teta-oscilacije medju prvima (ali ne samo one) su dobar kandidat za posmatraca i organizatora (ili bar otvaraca vrata) inkarnacije sinhroniciteta.