Odgovornost, obaveza i pravo, to je stabilni trougao. Ukoliko bismo nesto morali, imali bismo i izbor. To je nase pravo. U trenutku kada odaberemo da li da uradimo to sto moramo ili ne, preuzimamo odgovornost za taj izbor.
Ipak, cesto u klinici vidjamo ljude koji zanemare jedan od ova tri ugla. Zaglave se u obavezama i odgovornosti, ali „zaborave“ da imaju pravo na zadovoljstvo. Ili, znaju da moraju da odrade neke obaveze i znaju da imaju pravo da ih odbiju, ali odgovornost za njihov rad ili ne-rad im nedostaje. Naposletku, mozemo da preuzmemo odgovornosti za sve sto ucinimo i da, uz to, znamo i vrednujemo nasu slobodnu volju i pravo da se izrazimo, ali, opet, odbijamo obaveze, uvereni da ta sloboda opravdava sve.
Zasto je ovo bitno? Uglavnom govorimo o odnosu Erosa (u Aristotelovoj retorici ova kategorija se zove Pathos) i Logosa. Osecanja vs. Razum. Subjektivno vs. Objektivno. Subjektivno ide od Ja (i od Jastva). Objektivno je velika mapa svega van nas, logicno, pragmaticno i liseno organskog. Ipak, postoje i Drugi (sve druge organske tvorevine, svi dugi koji su Ne-Ja). Prema njima Ja ima drugaciji odnos. Identifikacija (i ostali mehanizmi odbrane od nepoznatog) sa Drugim onemogucava objektivnost. Subjektivnost koji proizilazi iz Ja otezava verodostojnu sliku Drugog. Tu nastupa Ethos, odnos prema Drugom, prihvatanje prisustva Drugog, pravljenja mesta za Drugog.
Nismo sami i nase delanje nije bez posledica. Ukoliko postoji stabilan odnos Mene, Tebe i Svega Oko Nas, ja znam gde sam, mogu da se definisem u odnosu na Drugog, da znam dokle sam Ja, a gde pocinje Drugi, znam sta je oko nas i kako To utice na Mene i na Nas, kretanje moze da pocne. Da bismo se pokretali, moramo imati stabilnu osnovu.
Kada su pritisci od spolja, iz unutra, ili iz nasih odnosa od „izunutra“ sa spolja, preveliki, jedna stranica trougla se umori, zanemari, zaboravi. Zaboravljanje odmora, svojih zadovoljstava, pritisak „korisnosti za druge“ moze na kratko vreme da pospesi efikasnost rada – ipak, ako se, na duze staze, prednost daje spoljasnosti (organskoj i neorganskoj), odnos prema sebi, ljubav prema sebi i dobri egoizam se inhibiraju – trougao se lomi. Pravo da se nesto ne uradi, pravo da se postavi pitanje smisla neke akcije i neke ideje, pravo da se preispitaju Ethos i Logos je neophodno kako bi se povratio zdravi egoizam i, samim tim, povratila kompletnost.
Slicno, umanjivanje znacaja obaveza je umanjivanja znacaja socijalne svesti, komune, zajednice, grupe. Ukoliko se obaveze i Logos jedne radnje obezvrede, odnos prema Drugima i njihovim Ja, kao i svetu (planeti, univerzumu) postoji, ali je opterecen subjektivnoscu i polako se gusi. Ja prihvatam odgovornost za moje delanje i ja cinim kako zelim, ali ponekad nesto sto meni nema smisla je neophodno da se uradi – zbog Drugih. Moja obaveza je isto moja; argumenti Logosa se ne mogu zagusiti dugo ako zelimo da funkcionalnu dinamiku. Mislim na sebe, mislim na Druge, ali ne znam gde idem.
Napokon, ukoliko radimo ono sto ima smisla za svet i za okolinu i to je u skladu sa nasim Ja, ali pritom nasa odgovornost ne prati nase odluke, svet postaje jedan izolovani balon koji lebdi, a ne krece se. Opet nema dinamike. Empatija za drugog kaska za racionalno-emotivnim egoizmom.
Ukratko, imamo pravo na sebe, obavezu za svet i odgovornost prema drugima. Zdrava kolektivna svest je sacinjena od centara trouglica, svaki trouglic je jedna unikatna i kompletna individualna svest.
PsyMultiverses 