Kako komunicirati sa drugom psihickom dimenzijom, sa tudjim kosmosom?

Savrseno stapanje sa drugim ne postoji. Potraga za fuzijom je uglavnom nesrecna. Fuzija, ako bi i mogla zaista da se dostigne, bila bi staticna. Dvoje ljudi priljubljeni jedno uz drugo, spojeni, isprepletani i koji ne mogu da se mrdaju, koji stoje, jer svako mrdanje podrazumeva odluku i pokret. Te odluke bi mogle da dodju od oboje u slucaju da su oboje u nekoj telepatskoj vezi bez da mogu da utvrde poreklo svojih misli. Oboje odlucuju ne znajuci odakle i kako istu stvar. I onda zajedno deluju. Ali, slobodna volja se protivi. Ukoliko smo nas dvoje stopljeni i onda smo jedno, vise nema slobodne volje prvobotnih jedinki, sada je to jedna nova jedinka. Nesto kao plod nastao spajanjem jajne celije i spermatozoida. Zanci dvoje je stvorilo jedno i sad to jedno moze da ima dva tela, ali je dusa (um, duh, svest, licno nesvesno) jedno. Sto znaci da postoji jedno vanvremensko ili retrogradno spajanje licnog nesvesnog, jer bila kakva razlika bi mogla da dovede do autonomizacije jednog kompleksa koji ne pogadja isto nekadasnji drugi deo nove jedinke. Drugim recima, i proslost se mora spojiti, a da to spajanje ne znaci zaborav i brisanje. Samo jedna takva idealno spojena nova jedinka (fuzija dvoje) bi mogla pocne da se pomera, da povrati svoju dinamiku i samim tim svoju licnu evoluciju.

Dakle, sve sto nije idealno podrazumeva nesklad u fuziji, ili sklad napravljen kompromisima ili ljubaznoscu ili verom u jednakost. U svakom od tih slucajeva, postavlja se pitanje: cemu fuzija, cemu simbioza? Zasto dvoje ne mogu da zive odvojeno, paralelno, deleci kad je za deljenje, ne deleci kada nije? Zasto mnogi streme fuziji ili se plase fuzije, pa se zaglave na suprotnom kraju ljudskih odnosa?

Mogu li ljudi da prihvate svoju usamljenost, svoj sopstveni univerzum. Okolo je ogroman multiverzum drugih. I da se komunicrati, ali samo u odredjenim dimanzijama, sledeci odredjene procepe i kanale u svojim granicama.

Tu nastaje problem. Mnogi uspevaju da prihvate ne-fuziju sa Drugim, svoj univerzum i donekle svoju jednistvenost, samocu, sa ili bez usamljenosti, ali ne prihvataju domete tih kanala komunikacije. Nije dovoljno samo se sporazumevati, pricati o istom, razmenjivati u istoj ravni. Potrebno je drzati u uglu uma da je sve to aproksimacija Tvoje plavo nije moje plavo, ali jeste plavo. Tvoja tuga nije moja tuga, ali jeste tuga. Mesaju se secanja, licni kompleksi, razliciti vremensko-prostorni uglovi. Uvek ima jedan procenat nerazumevanje i jedan delic nedokucivog Drugog.

Kada pricamo sa partnerom, pricamo li iz vertikalne ili horizontalne pozicije ili ih preskacemo po potrebi? Kada pricamo sa detetom, da li se upali kompleks koji nas povuce iz vertikalne po uzrastu u horizontalnu ravan ili samo sjuri nadole po vertikalnoj ravni cak dosta ispod uzrasta tog deteta? Kada se rapravljamo sa kolegom, koliko njegovih kompleksnih lampica treperi, i koliko ih se ne podudara sa nasim?

Kako znamo da smo u istoj ravni, u istoj dimenziji, u istoj temporalnosti? Ne znamo. Ne mozemo da znamo, ali mozemo da znamo da ne znamo, jer to saznanje menja sve. I mozemo da identifikujemo najblize sto nam je moguce sopstvenu poziciju, znajuci da zapravo nema nigde referentne vrednosti. Svi multiverzumi su bilo gde i bilo kada.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s