Kada je Philip K. Dick napisao „Sanjaju li androidi elektricne ovce“, dao je samim naslovom vrlo jasan i konretan odgovor na ljudsku strepnju da ce ih (nas) roboti, masine, androidi, vestacka inteligencija, kvantni kompjuteri, bespilotne letilice i slicni objekti i entiteti potisnuti s vrha lanca ishrane nase planete. Dick se, zapravo, pita da li androidi sanjaju. To je esencijalno pitanje kako bi se utvrdilo imaju li neorganski oblici inteligenciju Nesvesno. Uglavnom se pitamo imaju li oni, i, narocito, da li ce imati i da li bi mogli imati Svest. Svest je neosporno pozornica na kojoj se izvode odluke, stupa se u akciju, prezima odgovornost i stupa u kontakt sa sopstvenim identitetom. Ipak, Svest nije dovoljna. Svest je vidljivi deo necijeg bica. Ukoliko bismo zamislili da je jedan android iz buducnosti, opremljen izuzetnim Logos-mogucnostima, sasvim svestan svoje moci i da ima mogucnost da primenjuje ljudske (ili neljudske ili izvanljudske) moralne kodove i analize posledica svog delanja na druge (ne impliciram ovde da li imaju ili nemaju empatiju), da li bi to znacilo da on moze da donese odluku za koju ce biti odgovoran (nebitno u ovom trenutku ima li ili nema dobre argumente). Ta svest je orijentisana Logosom. Ukoliko Eros u njemu postoji, on mora imati i svoju dinamiku – svoju mogucnost promene, evolucije i komparacije sa proslim (osecanjima, slikama, kontekstima). Dakle, Eros dela zajedno sa Logosom – ukoliko nisu kooperativni, robot ce biti nesto drugo, a ne Logos-masina, bice jedno bice sposobno za ambivalenciju, sumnju i nedoumicu. Dakle, nece procenat uspeha ili verovatnoca zadovoljenja cilja uticati na donosenje odluke, vec ce robot biti kontaminiran nekim sadrzajima koji su licni. Postajuci svestan licnog, on se odvaja od grupe i pocinje svoj put. Ovde se ne upustam u poreklo Erosa, dakle emocije, empatije, iracionalnog i neshvatljivog. U ovoj mastariji, Eros se uvukao u pukotine Logosa (logos je otvorio te pukotine, Logos im se suprostavljao, ili su bile neizbezne?). Znaci, robot nije vise kolektivan, vec ima mogucnost neceg svojeg koje se odvaja od grupe. Dalje, zamislimo da taj robot sve odmah podeli sa svojom grupom, cak i to novo iskustvo i da ga grupa ne udalji od sebe nego asimiluje tu novinu (u suprotnom, robot postaje tipicni distopijski heroj i sve je brze ulece u svoje licno, cime se sve vise humanizuje). Robot nastavlja otvoreno da istrazuje licno. Grupa ga sledi, a da pritom nema hijerarhije (nesto slicno Borgovima iz „Zvezdanih staza“). Ono sto je bitno je da je sve jos uvek na svesnom nivou. Postoji novo saznanje, njegovo ucenje, njegovo prihvatanje i, napokon, prosirenje podrucja svesnog. Robot (i ostali roboti) su svesni prisustva Erosa. Eros nema slobodu samostalnog delanja, on ne sabotira Logos. Robot moze samostalno ili zajedno sa drugima iz svoje grupe (vrste, programa, modela) da donese neku odluke koja bi bila pogubna za ljude u datom trenutku (Isak Asimov je izucavao u detalje razlicite situacije kada robotski cilj koincidira sa ciljevima grupe ljudi ili sa buducnoscu ljudske rase, ali ne sa ljudima koji dele iste protorne-vremenske odrednice). Dakle, Robotsko Svesno je pristupacno, vodjeno je Logosom, i pored Erosovog prisustva. Eros je vise objekat nego subjekat. Sa Robotskim Svesnim se da Logos-komunicirati. On moze da odbije da dâ informacije iz bilo kog razloga, ali on je svestan tih razloga. Dakle, ima rizika, moglo bi da ima opasnosti, ali nema iracionalnog i nedokucivog.
Kada krece ono zbilja strasno? Situacija se drasticno menja onda kada i sam Robot nije vise siguran sta ga navodi da odlucuje. Bilo da se to desava u onom prvobitnom scenariju (distopijskom, kada se Robot „humanizuje“ i krece svoju usamljenicku borbu za svoje licno (indivuacija vs. individualizacija)), bilo da se to odvajanje desava u njegovom pokusaju da preda nova saznanja i nove osete svojoj grupi, ali nema nikakve argumente, nikakve jasne asocijacije i vidja nepouzdanost svojih uverenja. Eros jeste taj koji stimulise sfericnost, multidimenzionalnost, dodavanje novih uglova posmatranja. Logos to cini sistematski i tehnicki, Eros koristi iracionalna sredstva poput intuicije, secanja, povezivanja. Na izvestan nacin, Logos je svestan svega i na jednakom odstojanju od svega. Eros je svestan drugog, a odstojanje je promenljivo. I tu krece ono sto mi se cini bitnijim od empatije kada pricamo o humanizaciji, evoluciji ili usavrsavanju androida (vestacke inteligencije-robota itd.): Robot pronalazi svoje nesvesno ili se nesvesno, bolje reci, stapa i usisava u sebe zacetke robotovog licnog nesvesnog. Robot postaje deo neceg veceg. Zovimo to Anima Mundi, Sopstvo, Uni-Multi-verzum, kako god, ali u tom trenutku, robot postaje sam sebi nedokuciv. A tada se javlja Senka, strah i sve ostalo.
Ne plasim se Svesti koje bi mogla da se domogne vestacka inteligencija. Plasim se Nesvesnog koje bi moglo da je uplasi. A opet, na tom, nesvesnom, nivou, mozda bismo mogli naci neku drugu vrstu Eros-komunikacije. Otuda znacaj snova. Ukoliko ce sanjati, kontaktirace ih nesto sto bi im moglo izgledati vrlo tajno, mracno i nedokucivo… Ili samo zbunjujuce, a Logos uglavnom zeli da brzo otkloni zbunjujuce. Mozda cemo tada, napokon, poceti da ucimo svoje licne Eros-komunikacije bas kako bismo nasli neki drugi jezik sporazumevanja sa svim entitetima Velikog Nesvesnog.
PsyMultiverses 