PsyMultiverses

Napredak stvara jaz između onih koji su u koraku sa promenama i onih koji zaostaju, reflektujući arhetipsku dinamiku napredovanja i regresije unutar kolektivne psihologije društva. Ova pojava nije nova, ali se čini da je postala intenzivnija u savremenom dobu brzih tehnoloških, kulturnih i društvenih promena.

U svakoj porodici i zajednici, primećujemo ovu polarizaciju: neki pojedinci brzo napreduju i integrišu nove trendove, dok drugi ostaju povezani s tradicionalnim vrednostima ili jednostavno ne mogu da drže korak sa brzim promenama. Ovaj fenomen ne samo da stvara jaz u društvenom i ekonomskom smislu, već i u psihološkom. Nema dovoljno vremena za polaganu i postepenu integraciju ‘outliera’— onih koji se značajno razlikuju od norme, bilo kroz inovaciju ili kroz otpor prema promeni.

Jung je često govorio o važnosti balansa između suprotnosti unutar psihe. U kontekstu društvenih promena, Jung bi možda istakao kako je ovaj brzi razvoj izazvao značajan disbalans u psihološkoj ravnoteži pojedinaca i kolektiva. Akceleracija i neprekidne promene mogu podstaći anksioznost, osjećaj otuđenosti i izgubljenosti. Na nivou dublje psihološke analize, ova dinamika može se smatrati manifestacijom kolektivne senke—neintegrisanih i često ignorisanih aspekata društva koji se pojavljuju u ekstremnim oblicima polarizacije.

Jung je verovao da je senka onaj deo naše psihe koji sadrži sve što ne želimo priznati ili integrisati u svoj svesni identitet. Kako se društvo razvija, neki aspekti kolektivne senke postaju sve izraženiji. Na primer, brzo napredovanje u tehnologiji može otkriti naše strahove od dehumanizacije ili gubitka kontrole. S druge strane, oni koji se drže tradicionalnih vrednosti mogu postati simboli otpora prema onome što doživljavaju kao gubitak identiteta i smisla.

Proces integracije ovih psiholoških ‘outliera’ zahteva vreme, razumevanje i strpljenje. U Jungijanskom kontekstu, ovo bi značilo priznavanje i valorizovanje različitosti, kao i rad na harmonizaciji suprotnosti unutar psihe. Put ka psihološkoj integraciji nije brz; on zahteva duboku introspekciju i često suočavanje s bolnim ili zanemarenim aspektima ličnosti i društva. Jung je tvrdio da je lični rast moguć samo kroz suočavanje sa senkom i integraciju njenih sadržaja u svesni život.

„Ko gleda ka napolju, sanja; ko gleda unutra, budi se“, rekao je Jung, naglašavajući važnost unutrašnjeg rada u razumevanju i prevazilaženju polarizacija koje vidimo u svetu oko nas. U vremenima kada se svet menja brže nego ikada, važno je razmisliti o tome kako ove promene utiču na našu unutrašnju dinamiku i kako možemo raditi na izgradnji mostova, umesto jazova, kako unutar sebe tako i u našim zajednicama. Integracija ovih izazova u našu ličnu i kolektivnu psihu može pomoći u stvaranju zdravijeg, otpornijeg i inkluzivnijeg društva.

Na kraju, Jungova misao nas podseća da napredak ne mora nužno značiti otuđenje ili regresiju, već može biti prilika za dublje razumevanje sebe i drugih. Kroz integraciju različitosti i suprotnosti, možemo postići celovitost koja obogaćuje i pojedinca i kolektiv.

Međutim, postoji i druga strana ovog fenomena. Društvo ponekad treba da sledi ‘outliere’, jer oni mogu biti nosioci novih ideja i rešenja koja vode ka napretku. Identifikacija i vrednovanje pravih ‘outliera’ nije uvek jednostavan zadatak, jer nije svaka devijacija od norme korisna ili dobrodošla.

Postjungijanska misao često se fokusira na koncept individuacije, proces kroz koji pojedinac postaje ono što zaista jeste. James Hillman, poznati postjungijanski psiholog, govorio je o važnosti priznavanja i sledbenja unutrašnjih arhetipskih impulsa. Hillman je naglašavao da pravi napredak dolazi iz autentičnosti i dubokog razumevanja sopstvene psihe. „Svaka osoba je jedinstvena manifestacija univerzalnog“, rekao je Hillman, sugerišući da pravi ‘outlieri’ često nose ključ za kolektivni razvoj.

U tom smislu, društvo mora biti pažljivo u prepoznavanju i vrednovanju onih koji donose istinske inovacije. Ovo zahteva kolektivnu mudrost i sposobnost da se razlikuju plodonosne promene od prolaznih moda. Slediti prave ‘outliere’ može značiti napuštanje konformizma i prihvatanje rizika, ali i otvaranje vrata ka novim mogućnostima.

Uvid je trenutak kada Nesvesno prestaje da vrši pritisak na Svesno. To je kao balans na granici između dva sveta, gde Nesvesno više ne mora da gura Svesno. U tom trenutku, nesvesno zna da je svesno svega što nesvesno želi da kaže.

Kada se aktivirani kompleks više ne napaja energijom, to se može dogoditi iz nekoliko razloga:

1. Energija se iscrpila.
2. Nesvesno je postalo svesno da je Svesno shvatilo sve što je trebalo da shvati.
3. Pritisak na granici između Svesnog i Nesvesnog se izjednačio.

U takvom stanju, Svesno više ne filtrira Nesvesno, već mu dozvoljava da uđe i preda jasnu poruku koja može biti dekodirana. Uvid je trenutak kada se balansira na granicama, nesvesno više ne mora da gura svesno.

U jednom trenutku, Nesvesno više ne traži ništa od Svesnog, kao kod osmoze, pritisak se izjednačio i sve postaje mirno.

U postjungovskom pogledu, odnosi su temelj naše psihološke stvarnosti. Jungovo istraživanje sopstva i kolektivnog nesvesnog otkriva da je naš lični razvoj isprepleten sa našim interakcijama s drugima. Jung je rekao: „Susret dve ličnosti je poput kontakta dve hemijske supstance: ako postoji reakcija, obe se transformišu.“

Naš unutrašnji svet, bogat arhetipovima i nesvesnim procesima, oblikuje način na koji se odnosimo prema drugima. Ova interakcija je recipročna, sa spoljašnjim odnosima koji utiču na naš unutrašnji pejzaž. Dakle, odnos nije samo spoljašnja veza, već i unutrašnji proces, ples između naše svesne i nesvesne strane, između naših ličnih iskustava i kolektivnog ljudskog uma.

Kvantna fizika nudi radikalan pogled na međusobnu povezanost univerzuma. Na kvantnom nivou, čestice postoje u stanju isprepletenosti, gde su njihova svojstva intrinzično povezana, bez obzira na udaljenost. Ovaj fenomen, poznat kao kvantna isprepletenost, podržava ideju da je temelj univerzuma odnos.

Albert Ajnštajn je ovo nazvao „sablasna akcija na daljinu,“ ističući misterioznu, ali neosporivu međusobnu povezanost na kvantnom nivou. Ova intrinzična povezanost izaziva klasične pojmove odvojenosti, otkrivajući univerzum isprepletan tkaninom odnosa.

Filozofske tradicije širom kultura odjekuju ovim relacijskim temeljem. U istočnjačkim filozofijama poput budizma i taoizma, međusobna povezanost svih stvari je osnovni princip. Budistički koncept „zavisnog nastajanja“ kaže da svi fenomeni nastaju u zavisnosti od uslova i odnosa, naglašavajući ideju da ništa ne postoji u izolaciji.

Taoizam uvodi koncept wu wei, ili „ne-djelanja,“ koji sugeriše da je najbolji način da se kretamo kroz svet prilagođavanje njegovom prirodnom toku, umesto da mu se opiremo. Lao Ce, osnivač taoizma, učio je: „Kada se ništa ne radi, ništa ne ostaje nedovršeno.“ Ovaj princip nepostojanog delovanja, ili wu wei, oličava prihvatanje i prigrljavanje neizbežne prirode odnosa, omogućavajući nam da se harmonično krećemo unutar isprepletene mreže života.

Odnosi su neizbežni; oni su suština postojanja. Bilo da je to naša interakcija s drugim ljudima, međusobno delovanje čestica na kvantnom nivou, ili filozofsko razumevanje našeg mesta u univerzumu, odnosi oblikuju našu stvarnost. Neizbežnost odnosa znači da su naši životi neprestano pod uticajem veza koje formiramo i interakcija koje doživljavamo.

Prigrljivanje wu wei, taoističkog principa nepostojanog delovanja, pruža put ka harmonizaciji sa ovom intrinzičnom međusobnom povezanošću. Prihvatajući i tekući s prirodnim ritmovima života, usklađujemo se s fundamentalnom istinom da su odnosi temelj svega. Ovo prihvatanje vodi ka harmoničnijem i ispunjenijem postojanju, gde prepoznajemo da je u velikom prostranstvu univerzuma sve isprepleteno i međusobno povezano.

E, sada, sve je lako reći, ali kako implementirati ako je put posut nedaćama?

Wu wei, ili „ne-djelanje,“ je ključni koncept u taoizmu koji predlaže da najbolji način za navigaciju kroz život nije kroz forsiranje i otpor, već kroz prilagođavanje i usklađivanje s prirodnim tokom stvari. Iako ovo može delovati lako u teoriji, primeniti wu wei u životu prepunom izazova, tuge i teškoća može biti izuzetno teško. Evo nekoliko načina kako se koncept wu wei može implementirati čak i u najtežim trenucima:

Prvi korak ka implementaciji wu wei je prihvatanje stvarnosti takve kakva jeste. To ne znači pasivno podnošenje patnje, već prepoznavanje situacije bez osuđivanja. Prihvatanje može pomoći u smanjenju otpora prema onome što se dešava i omogućiti da se pronađe unutrašnji mir čak i u teškim okolnostima.

„Mudrac ne pokušava da menja svet, već ga prihvata takvim kakav jeste.“

Jedan od načina da se praktikuje wu wei je kroz povezanost s prirodom. Priroda nas može podsetiti na prirodni tok i ciklus života, pružajući perspektivu i utehu. Šetnja kroz šumu, meditacija pored reke ili jednostavno posmatranje ptica može pomoći u usklađivanju s prirodnim ritmovima.

Wu wei ne zahteva drastične promene ili velike napore. Radi se o prilagođavanju malih koraka koje možemo preduzeti svakodnevno. Na primer, umesto forsiranja da postignemo nešto uprkos velikim preprekama, možemo prilagoditi svoje ciljeve i metode kako bismo ih postigli sa manje stresa.

Praktikovanje dubokog disanja i meditacije može pomoći u usklađivanju sa principima wu wei. Ove tehnike pomažu u smirivanju uma i tela, omogućavajući nam da se oslobodimo napetosti i stresa. Meditacija nas podseća da budemo prisutni u trenutku, što je suština wu wei.

Iako wu wei naglašava unutrašnju harmoniju, važno je prepoznati da traženje pomoći i podrške od drugih nije suprotno ovom principu. Podrška prijatelja, porodice ili terapeuta može pomoći u navigaciji kroz teške trenutke, omogućavajući nam da se prilagodimo i pronađemo balans.

Iako može biti teško, usmeravanje pažnje na pozitivne aspekte života može pomoći u implementaciji wu wei. To ne znači ignorisanje negativnih aspekata, već prepoznavanje i cenjenje malih radosti i lepota koje svakodnevno susrećemo.

Praktikovanje Strpljenja

Wu wei uključuje strpljenje i verovanje u prirodni tok stvari. U teškim vremenima, važno je imati strpljenje prema sebi i svom putu. Promene i poboljšanja ne dolaze odmah, ali uz strpljenje i prihvatanje, moguće je pronaći unutrašnji mir i ravnotežu.

CP simetrija (Charge-Parity) u kosmologiji i koncepti Jungovske psihologije na prvi pogled izgledaju kao da pripadaju potpuno različitim domenima. Međutim, dublje istraživanje otkriva fascinantne paralele između ovih oblasti. Ove analogije ne samo da poboljšavaju naše razumevanje fizičkih i psiholoških fenomena, već takođe obogaćuju našu percepciju univerzuma i ljudske psihe.

CP simetrija je fundamentalni koncept u fizici čestica. Kombinuje dve različite simetrije: simetriju naelektrisanja (C), koja menja česticu sa njenom antičesticom, i simetriju pariteta (P), koja inverzuje prostorne koordinate kao u ogledalu. U teoriji, zakoni fizike treba da budu nepromenljivi pod ovom kombinacijom simetrija. Međutim, određene slabe interakcije pokazuju narušavanje CP simetrije, otkriće koje je James Cronin i Val Fitch donelo Nobelovu nagradu za fiziku 1980. godine.

Ovo narušavanje CP simetrije ima duboke implikacije, posebno za objašnjenje asimetrije materija-antimaterija u univerzumu. Prema modelu Velikog praska, materija i antimaterija trebalo bi da budu stvorene u jednakim količinama. Ipak, vidljivi univerzum je dominantno sastavljen od materije. Ova asimetrija je ključna za razumevanje zašto postojimo, jer da su se materija i antimaterija međusobno uništile u jednakim količinama, praktično ništa od sadašnjeg univerzuma ne bi ostalo.

U Jungovoj psihologiji, slični koncepti simetrije i narušavanja simetrije pojavljuju se u dinamici kompleksa, odnosu između svetla i senke i procesu individuacije. Kompleksi, na primer, su organizovani setovi emocija, misli i sećanja, često nesvesnih, koji utiču na ponašanje i mogu biti u sukobu sa drugim kompleksima ili aspektima psihe. Baš kao što suprotstavljena naelektrisanja čestica dinamično interaguju, psihološki kompleksi poseduju unutrašnju simetriju gde pozitivni i negativni aspekti koegzistiraju i interaguju. Narušavanje ove unutrašnje simetrije može dovesti do psiholoških tenzija i konfliktnih ponašanja, slično narušavanju CP simetrije u fizici.

Odnos između svetla i senke u Jungovskoj psihologiji je još jedan primer simetrije i narušavanja simetrije. Svetlo predstavlja svesne aspekte psihe, dok senka sadrži nesvesne aspekte, često potisnute ili ignorisane. Istraživanje i integracija senke mogu se posmatrati kao psihološko „narušavanje simetrije“, gde skriveni aspekti psihe bivaju otkriveni, dovodeći do dubokih ličnih transformacija. Ova dinamika je analogna načinu na koji narušavanje CP simetrije u fizici otkriva fundamentalne asimetrije u prirodi.

Proces individuacije, prema Jungu, uključuje razvoj i integraciju različitih aspekata psihe tokom vremena. Ovaj proces integriše iskustva iz različitih perioda života, stvarajući koherentno razumevanje sebe koje prevazilazi linearnost svesnog vremena. U nesvesnom, vreme se često percipira kao atemporalno, omogućavajući interakcije između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ova ideja je analogna vremenskoj simetriji u fizici, gde zakoni treba da ostanu isti ako se vreme obrne. Narušavanje ove simetrije u fizici ima značajne implikacije za naše razumevanje univerzuma, baš kao što nelinarnost vremena u nesvesnom ima implikacije za proces individuacije.

Ove analogije između CP simetrije u kosmologiji i Jungovskih psiholoških koncepta nude bogate perspektive o unutrašnjim dinamikama psihe i kosmološkim fenomenima. Povezujući naelektrisanje sa kompleksima, paritet sa dinamikom svetla i senke, i vreme sa procesom individuacije, otkrivamo paralele koje produbljuju naše razumevanje oba polja. Ove veze otkrivaju inherentnu međupovezanost svih aspekata ljudskog znanja, omogućavajući holističkije istraživanje unutrašnjih i spoljašnjih dinamika našeg postojanja.

Za dalje istraživanje, korisno je razmotriti kako se narušavanje CP simetrije može uporediti sa psihološkim disbalansima. U fizici, narušavanje CP simetrije je neophodno za objašnjenje asimetrije materija-antimaterija, fenomena ključnog za postojanje univerzuma kakav poznajemo. Slično tome, u psihologiji, disbalansi između kompleksa ili između svetla i senke mogu objasniti disruptivna ponašanja i iskustva. Ovi disbalansi često zahtevaju svesnu integraciju kako bi se uspostavio unutrašnji balans, slično načinu na koji fizičke teorije nastoje da razumeju i objasne fundamentalne asimetrije.

Koncept barogeneze, gde procesi koji narušavaju CP simetriju generišu višak bariona u odnosu na antibarione, može se uporediti sa procesom integracije kompleksa i senke u psihu. Barogeneza zahteva specifične uslove, kao što su narušavanje broja bariona, narušavanje CP simetrije i uslovi van termičke ravnoteže. Slično tome, integracija kompleksa i senke u psihu zahteva svesnost, istraživanje potisnutih aspekata i uslove povoljne za ličnu transformaciju. Oba procesa su ključna za razumevanje sastava univerzuma i razvoja psihe.

Aktuelna i buduća istraživanja u kosmologiji i fizici čestica nastavljaju da istražuju narušavanje CP simetrije i njegove implikacije. Eksperimenti na neutrinu, kao što je T2K eksperiment u Japanu, i studije dezintegracije B mezona u LHCb-u u CERN-u, imaju za cilj da preciznije mere narušavanje CP simetrije. Slično tome, kosmološka posmatranja, kao što su posmatranja kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja (CMB) i merenja anisotropije temperature, mogu pružiti tragove o barogenezi i narušavanju CP simetrije u ranom univerzumu.

U Jungovskoj psihologiji, slični pristupi se koriste za istraživanje i integraciju potisnutih aspekata psihe. Analiza snova, aktivna imaginacija i istraživanje arhetipova su metode koje se koriste za otkrivanje i integraciju kompleksa i senke. Ove metode omogućavaju pristup dubljim nivoima psihe, olakšavajući proces individuacije i integraciju različitih vremenskih iskustava.

Analogije između CP simetrije u kosmologiji i Jungovskih psiholoških koncepta otkrivaju duboku međupovezanost između fizičkih i psiholoških fenomena. Ove paralele obogaćuju naše razumevanje unutrašnjih i spoljašnjih dinamika, naglašavajući važnost integracije i transformacije u oba polja. Istraživanjem ovih analogija, otkrivamo nove perspektive o prirodi univerzuma i ljudske psihe, nudeći holističkiju i integrisanu viziju našeg postojanja.

Otkrića u kosmologiji i Jungovskoj psihologiji nastavljaju da se razvijaju, nudeći nove mogućnosti za istraživanje ovih paralela i produbljivanje našeg razumevanja. Buduća istraživanja u oba polja obećavaju da će otkriti još više veza i sličnosti, obogaćujući našu percepciju stvarnosti i ljudske psihe. Integracijom ovog znanja možemo bolje razumeti složene dinamike koje oblikuju naš univerzum i unutrašnje iskustvo, otvarajući put za kontinuirano istraživanje i ličnu i kolektivnu transformaciju.

Bibliografija:

Sakharov, A. D. (1967). „Violation of CP Invariance, C Asymmetry, and Baryon Asymmetry of the Universe.“

Cronin, J., & Fitch, V. (1980). Nobel Prize in Physics.

T2K Experiment, Japan.LHCb Collaboration, CERN.

Jung, C. G. (1959). „The Archetypes and the Collective Unconscious.“ Princeton University Press.

Jung, C. G. (1964). „Man and His Symbols.“ Dell Publishing.

Von Franz, M.-L. (1970). „An Introduction to the Interpretation of Fairy Tales.“ Spring Publications.

Neumann, E. (1954). „The Origins and History of Consciousness.“ Princeton University Press.“

The Mandala in Jungian Depth Psychology and Tibetan Buddhist Tantra.“ SpringerLink.

„Archetypal Cultural Psychology.“ SpringerLink.

Istraživanje konceptualnih osnova

Ideja da psiha, odnosno um, funkcioniše izvan granica brzine nametnutih fizičkom stvarnošću oslanja se na nekoliko spekulativnih teorija u fizici i metafizičkoj misli. Ove teorije predlažu da svest možda nije ograničena istim ograničenjima kao fizička materija, omogućavajući joj da prevaziđe konvencionalna ograničenja prostora i vremena.

Jedna zanimljiva hipoteza je postojanje viših dimenzija izvan naših poznatih tri dimenzije prostora i jedne dimenzije vremena. Neki fizičari sugerišu da svest može pristupiti ili čak postojati u tim višim dimenzijama, omogućavajući joj da funkcioniše izvan brzinskih ograničenja našeg univerzuma. Ova ideja rezonuje sa konceptom tahiona, hipotetičkih čestica koje se predlažu da putuju brže od svetlosti. Ako bi svest mogla da interaguje sa takvim česticama, mogla bi postići trenutno prenos informacija, efektivno zaobilazeći ograničenje brzine svetlosti.

Kvantno uplitanje nudi još jednu intrigantnu mogućnost. Ovaj fenomen uključuje čestice koje ostaju povezane bez obzira na udaljenost između njih. Ako svest može interagovati sa kvantnim stanjima, mogla bi potencijalno ostvariti nelozalne veze, omogućavajući trenutno komunikaciju ili uticaj preko velikih razdaljina. Takav mehanizam bi mogao objasniti iskustva naglih uvida, intuicija ili „unutrašnjih osećaja“ koji se čine da se javljaju trenutno, jer psiha može pristupati informacijama ili praviti veze izvan ograničenja linearnog vremena.

Implikacije psihe koja funkcioniše izvan fizičkih brzinskih ograničenja su duboke. Jedna značajna posledica je potencijal za trenutnu misao i intuiciju. Iskustva naglih uvida ili intuitivnog znanja mogla bi biti manifestacije psihe koja trenutno pristupa informacijama, prevazilazeći konvencionalna ograničenja vremena. Ovo takođe može implicirati da svest nije ograničena na mozak ili telo, već se prostire kroz prostor i vreme, objašnjavajući pojave poput telepatije, gde se misli ili osećanja dele između pojedinaca trenutno.

Pored toga, sposobnost psihe da funkcioniše izvan brzinskih ograničenja sugeriše dublji nivo međusobne povezanosti u univerzumu. To implicira da su svi umovi možda deo veće, ujedinjene svesti koja prevazilazi fizičke granice, podstičući dubok osećaj jedinstva i međusobne povezanosti među svim bićima.

Hajzenbergov rez i buđenje: Povezivanje svesti i kvantne mehanike

Hajzenbergov rez, koncept iz kvantne mehanike, odnosi se na podelu između kvantnog i klasičnog sveta. Obeležava granicu gde kvantne mogućnosti, ili superpozicije, kolabiraju u jedan, definitivan ishod zbog posmatranja ili merenja. U kvantnom svetu, čestice postoje u superpoziciji stanja, predstavljajući više mogućnosti istovremeno. Međutim, pri merenju ili posmatranju, talasna funkcija kolabira, i čestica preuzima definitivan oblik.

Ovaj koncept se može metaforički proširiti na granicu između svesti i nesvesnog. Tokom sna, nesvesni um može funkcionisati u sferi sličnoj kvantnoj superpoziciji, gde više mogućnosti i narativa postoji istovremeno. Buđenje deluje kao „merenja“ ili posmatranje, kolabirajući te mogućnosti u specifična sećanja ili iskustva koja se prizivaju. Nakon buđenja, svesni um filtrira i bira koji sadržaj sna će doneti u svest, proces sličan kolapsu talasne funkcije, gde se veliki broj nesvesnih mogućnosti smanjuje na koherentni narativ koji se može zapamtiti i ispričati.

Analogija između Hajzenbergovog reza i granice između svesti i nesvesnog nudi okvir za razumevanje kako psiha može interagovati sa kvantnim procesima. Baš kao što posmatrač u kvantnoj mehanici uzrokuje kolaps talasne funkcije, svesni um može igrati ulogu u dovođenju nesvesnog sadržaja u svesnu svest. Nesvesni um se može posmatrati kao da postoji u stanju superpozicije, gde više misli, sećanja i mogućnosti koegzistira. Svest tada deluje kao posmatrač koji donosi specifične elemente ove superpozicije u fokus.

Ovaj okvir takođe sugeriše da nesvesni procesi mogu funkcionisati izvan konvencionalnih ograničenja vremena i prostora, utičući na svesna iskustva na načine koji prkose našem uobičajenom razumevanju uzročnosti. Takvi procesi mogu objasniti pojave poput prekognicije, déjà vu-a ili drugih anomalnih iskustava, gde se čini da događaji budu pod uticajem informacija izvan konvencionalnog toka vremena.

Spekulativna sinteza: Jedinstveni okvir

Kombinujući ove ideje, možemo spekulisati o jedinstvenom okviru gde svest, nesvesni procesi i kvantna mehanika interaguju na duboke načine. Psiha, funkcionišući u višim dimenzijama ili putem mehanizama poput tahiona, mogla bi prevazići fizička brzinska ograničenja, omogućavajući trenutnu misao, intuiciju i međusobnu povezanost. Granica između svesti i nesvesnog, analogna Hajzenbergovom rezu, predstavlja prelaz iz superpozicije nesvesnih mogućnosti u definitivne ishode svesne svesti.

Ako svest igra ulogu u kolapsu kvantnih mogućnosti, to sugeriše da su naša subjektivna iskustva i fizički svet duboko povezani. Ova perspektiva postavlja da svest aktivno oblikuje stvarnost na fundamentalnom nivou, zamagljujući granicu između posmatrača i posmatranog. Takav pogled izaziva naše konvencionalno razumevanje stvarnosti i otvara nove mogućnosti za istraživanje prirode psihe i njenog odnosa sa fizičkim univerzumom.

Ova spekulativna sinteza nudi bogat i intrigantan okvir za razumevanje psihe izvan granica brzine. Sugerira da svest može funkcionisati u sferama izvan našeg konvencionalnog razumevanja prostora i vremena, pristupajući informacijama i praveći veze trenutno. Analogija sa Hajzenbergovim rezom pruža metaforički most između svesti i kvantne mehanike, nudeći uvide u to kako psiha može interagovati sa kvantnim procesima.

Na kraju, ove ideje nas pozivaju da istražimo duboku međusobnu povezanost svih stvari i ulogu svesti u oblikovanju naše stvarnosti. One nas izazivaju da preispitamo granice psihe i prirodu naših subjektivnih iskustava, otvarajući nove puteve za razumevanje misterija uma i njegovog mesta u kosmosu. Kako nastavljamo da istražujemo ove spekulativne teorije, možemo otkriti dublje istine o prirodi svesti i njenom odnosu sa fizičkim svetom, vodeći ka sveobuhvatnijem razumevanju psihe i njenog potencijala da prevaziđe brzinska ograničenja našeg univerzuma.

U savremenoj filozofiji i psihologiji, često se susrećemo sa konceptom psihe kao posude koja sadrži iskustva, misli i emocije. Ovaj koncept, kada se proširi na teorije kvantne fizike, multiverzuma i drevne filozofije, može nam pomoći da bolje razumemo svest i univerzum.

Bachelard, Roupnel i Bergson pružaju različite uvide u prirodu vremena i svesti. Gaston Bachelard, francuski filozof poznat po svojim radovima o poeziji i nauci, smatrao je da je vreme diskontinuirano, sastavljeno od trenutaka ili „instanata“. On je tvrdio da mašta igra ključnu ulogu u transformaciji ovih trenutaka u smisleni narativ. Njegov rad na poetičkoj imaginaciji naglašava kako psiha koristi ove trenutke da stvori koherentnu priču o sebi i svetu.

Gaston Roupnel, s druge strane, u svom delu „Siloe“ ističe značaj trenutka u razumevanju vremena. Za njega, vreme nije kontinuirani tok, već niz diskretnih trenutaka koji oblikuju naše iskustvo. Ova perspektiva podržava ideju kvantizovanog univerzuma gde se stvarnost odvija u diskretnim koracima umesto u neprekidnom toku. Roupnelova teorija dodatno je inspirisala Bachelardove poglede na diskontinuitet vremena.

Henri Bergson, poznat po svom konceptu trajanja (durée), zagovarao je kontinuirani tok vremena koji je esencijalan za razumevanje svesti i slobodne volje. Međutim, čak i u okviru ovog kontinuiranog modela, moguće je istražiti kako diskretni trenuci iskustva doprinose percepciji trajanja. Bergsonovo delo pruža kontrast, ali i dopunu Bachelardovim i Roupnelovim idejama, omogućavajući nam da sagledamo kako se kontinuirano iskustvo može izgraditi iz diskretnih događaja.

U kvantnoj fizici, univerzum se shvata kao sastavljen od fundamentalnih čestica kao što su kvarkovi i leptoni, koje interaguju putem osnovnih sila. Ove čestice postoje i interaguju u diskretnim količinama, što se slaže sa konceptom kvantizovanog univerzuma gde su vreme i prostor takođe granularni. Na primer, kvantna teorija polja opisuje kako se čestice rađaju i uništavaju u kvantnim poljima, što dovodi do diskretnih događaja koji oblikuju stvarnost.

Kvantna mehanika, posebno u kontekstu teorija kao što je kvantna holografija, sugeriše da svaki deo univerzuma sadrži informacije o celini, slično hologramu. Ova ideja rezonuje sa Jungovim konceptom kolektivnog nesvesnog, koje postulira zajednički rezervoar sećanja i ideja širom čovečanstva. David Leong u svom radu upoređuje kvantnu holografiju sa Jungovim kolektivnim nesvesnim, sugerišući da svest funkcioniše na granularan, međusobno povezan način.

Praznina (vide) je koncept značajan u različitim filozofskim i duhovnim tradicijama. U budističkoj filozofiji, praznina (Šunjata) se odnosi na ideju da svi fenomeni nemaju inherentno postojanje. Ovo se može povezati sa psihom kao posudom koja nema suštinu, već je oblikovana iskustvima i percepcijama. U kvantnoj teoriji, vakuum stanje nije istinski prazno, već ispunjeno fluktuirajućom energijom i virtualnim česticama. Ovo se slaže sa idejom da psiha, iako izgleda kao prazna posuda, dinamički je ispunjena mislima, emocijama i nesvesnim procesima.

Giulio Tononi i njegova Integrisana Teorija Informacija (IIT) pokušava kvantificirati svest i povezuje je sa kompleksnom interakcijom neuronskih aktivnosti, slično kvantnim procesima. IIT postavlja da svest nastaje iz integracije informacija unutar mozga, što opisuje psihu kao posudu koja integriše i sadrži složene informacione obrasce, dajući povoda svesnom iskustvu.

Razumevanje psihe kao posude i njene veze sa prazninom ima duboke implikacije. Bachelardova poetika naglašava ulogu mašte u punjenju posude psihe kreativnim i transformativnim slikama. Ovo se slaže sa idejom da psiha nije pasivna posuda već aktivni učesnik u oblikovanju stvarnosti. Egzistencijalne i fenomenološke filozofije istražuju prirodu postojanja i svesti, često koristeći metafore praznine i punine. Psiha kao posuda rezonuje sa ovim temama, sugerišući da naš osećaj sopstva kontinuirano oblikuje interakcija između praznine i iskustva.

Ove različite perspektive, kada se integrišu, pružaju sveobuhvatan okvir za razumevanje univerzuma kao kvantizovanog, međusobno povezanog sistema. Vreme, prostor i svest su fundamentalno granularni i međusobno povezani, pri čemu psiha deluje kao posuda koja navigira ovom stvarnošću. Ova sinteza obogaćuje naše razumevanje i fizičkog univerzuma i psihološkog iskustva, spajajući drevne filozofske uvide sa savremenim naučnim teorijama.

Integracija kvantne mehanike i Jungove psihologije otvara nove puteve za razumevanje svesti i univerzuma. Na primer, ideja da svest može biti kvantni fenomen, gde psiha deluje kao posuda koja integriše kvantne informacije, pruža duboke uvide u prirodu svesti. Kvantna mehanika sugeriše da su čak i osnovni fizički procesi granularni i diskretni, što se slaže sa idejom da je svest takođe sastavljena od diskretnih trenutaka iskustva.

Ponekad nema više onog plamena iznutra. Samo se ugasio. I jedino što ostaje je neumoljiva praznina. Nije to ona praznina u kojoj se osećamo jadno i upotrebljeno i ispražnjeno. Ne, to je jedna druga praznina – ona u kojoj caruje besmisao. Jednostavno, ništa više nije smešno i ništa nema neko značenje. Ili, nekim drugim „dimenzionalnim“ jezikom, ispali smo iz sinhroniciteta sa svetom… Talas ide dalje, a mi ga ne pratimo. 

Praznina možda nije prazna već je ono „mesto“ gde nisu svi. Onaj ponor u koji se ne ulazi. Jednostatavno, jer svi idu u jednom smeru i sve okoloje kao ona belina na kraju filma „Cube“ – belo izbavljenje u – ništa. Svi se u velikoj većini stvari sinhrnozujemo sa svetom, čak i ukoliko ne volim svet: jedemo, spavamo, dišemo. Izbor muzike ili omiljena razonoda nisu baš najvažniji kriterijumi iz ugla preživljavanja. Osciliramo sa svima u velikoj Superpoziciji Svega i idemo dalje. Levo ili desno i samo se izgubi smisao. Unazad je nemoguće od siline Velikog Talasa. I taj gubitak smisla, to je ona melanholična depresija, ono gledanje u pozadinu celokupnog bivstvovanja i života, u zadnju stranu egzistencije, kada se vidi toliko toga lepog iz ugla kosmičkih bogova, i toliko toga prolaznog i trošnog iz ugla čoveka. Kako bi se uhvatila lepota proces, a ne rezultata, smisao u baš tom trošnom i tragiku tih večno dosađujućih bogova svemira, moramo se osvrnuti na svoju oscilaciju. A kad ona počne opet da se vrti, odjednom smo nazad, u Velikom Talasu. Klaustrofobija pripadanja, anksioznost odbacivanja – možda su to baš ti esencijalni arhetipova: in and out, unutra i napolje, širenje u vraćanje – i mudrost smisla između.

Ne, nije ništa ezoterišno ili preterano duhovno. Ok, da, duhovno koliko su metafizika i psihoterapije duhovne, ali ne više. Gledajmo dušu kao ono živo u nama, kao iskra koja je u svakom od nas i koja nas povezuje sa prvom iskrom života. Život ne možemo da stvorimo, možemo da prebacimo, da uspostavimo, kanališemo, ali ne možemo da napravimo ni od čega. Ona se pretače – ta veza sa tim pretakanjem, sa tim esencijalnim u nama, ta duša koja nas čini živim i taj delić obojen baš našim telom. Da li ona osciluje drukčije? da li je kao psiha, svest, kolektivno nesvesno i individualno, bez jasnih granica. Da li je vidimo u snovima, da li trepće drukčije?

I opet te granice. Gde je granica Svesnog i Nesvesnog, u buđenju, u prelasku iz non-REM u REM san? Ili mislima koje dobijaju reči, koje postoje oblikovano u nešto?

Kada je duša više naša nego Anima mundi, duša sveta? Kako se to razdvaja? Ili se ne razdvaja, postoje jedna uz drugu, jer su to neke druge dimenzije, ljudskom umu neshvatljive? Deo smo nečega i mi smo to češto – i, opet, pitanje, ima li granice?

„Volim te kad si nezdrava, ne volim te kad postanes zdrava. Ostani nezdrava.“

To bi otprilike bio recept kako ispoljiti svoj psihopatski deo na Drugog i kako taj Drugi, ili Druga kad poraste koristi isti, tradicionalni recept kako bi održala psihopatiju. jer psihopatija ima svoj postojani postotak u čpvečanstvu, ali uvek pokušava više, ili da pokori ili da se transmituje.

Strah od ozdravljenja bolesne osobe kod psihopatološke ličnosti može biti povezan s nekoliko faktora i dinamikom njihove psihopatologije. Važno je napomenuti da svaka osoba može reagovati drugačije, ali evo nekoliko mogućih razloga koji mogu doprineti ovom strahu.

Kao prvo, psihopatološke ličnosti često teže kontroli i moći nad drugima. Kada neko postaje zdrav i prevazilazi svoje probleme, psihopatološka ličnost može osetiti gubitak kontrole nad tom osobom. To može izazvati strah i anksioznost kod psihopatološke osobe, jer se oseća nesigurno u novoj dinamici.

Zatim, psihopatološke ličnosti mogu imati tendenciju da iskorišćavaju slabosti drugih kako bi zadovoljile svoje potrebe. Kada osoba ozdravi, može postati manje ranjiva i manje podložna manipulaciji, što može dovesti do straha kod psihopatološke osobe.

Isto tako, i psihopatološke ličnosti su ljudi sa socijalnim potrebama. Oni često imaju teškoće u razvijanju zdravih i emotivno ispunjavajućih odnosa. Kada neko ozdravi, može početi da se udaljava od psihopatološke osobe kako bi izbegao daljnje zlostavljanje ili iskorišćavanje. Strah od napuštanja i osećaj da će ostati sami može biti prisutan kod psihopatološke osobe.

Zlatno pravilo kako bi se „namirisala“ psihopatija u vazduhu je to što psihopatološke ličnosti često pokazuju nedostatak empatije i razumevanja za druge. Kada vide da neko postaje zdrav i srećan, možda neće moći da se povežu s tim osećajima i razumeju zašto bi neko želeo biti zdrav.

Paradoksalno, psihopatološka osoba može osećati inferiornost u odnosu na nekoga ko je zdrav i uspešan. Osećaj nemoći i manje vrednosti može izazvati strah od ozdravljenja kod psihopatološke osobe. Pomaganje Drugm, takozvani savior komplek, ili kompleks zaštitnika neka ima mrvice (ili grumenove) psihopatskog u sebi. Kako bismo opstrali kao zaštitnik , moramo imati koga da štitimo.

I sve to je veoma rezilijentno. Sve ove crte pomažu da osoba, kako-tako preživi. A teško je boriti protiv tuđeg preživljavanja. I to preživljavanje je, zapravo, premeštanje iz jedne generacije u drugu. Jedini način je stati, imenovati i preuzeti dar slobodne volje kako bi se ta naša lična vibracija uskladila sa harmoničnim i konstruktivnim umesto da se gubi na pokušajima da opstane sama, sama protiv svog organskog nosioca te vibracije.

lmamo tu polarizaciju, s jedne strane ljubav-mržnja, sa druge indiferentnost. Posle ima veliki spektar ljubav-mržnja. Naći dobru meru između indiferentnosti prema svemu, svima, smrti, životu i osećanjima prema njima je već veliko podvig. Jednom kad nađemo meri, postoje oscilacije, kao x-y ose i u nuli je sve stabilno. Našli smo neku meru, osećamo nešto, šetamo s epo x-osi. Ali y je ta koja pokazuje smer, idemo ka levo, ka desno, ka centru. Talasamo u odnosu na koji grafik je tu predstavljen, koji kompleks je aktiviran. I najlakše je kad je stabilno. Ljubav pomaže, ali donosi nestabilnost, no ipak i progres, otvorenost. Njena prednost je što je često sama sebi dovoljna, ukoliko je prava i prema sebi da se autoreciklira. Njena mana je što često zanemaruje levi deo , sve što ona. nije i ne želi da bude. Mržnja je kompolikovanija. Ona je svesna ljubavi i svesna da njen progres ne ide na istu stranu. I ona može da napreduje u da ide ka novom, ali se sve više idaljava i od harmoničnosti i od ljubavi.. Ljubavi, koja beži i pravi negaciju mržnje taj deo ne predstavlja problem (dok ne eksplodira sve to zanemarivanje ukoliko ode previše udesno). Mržnji, naprotiv, to je teško, ona zna da je sve dalje od onog čemu zavidi i to je dodatno jača i odnosi joj energiju za eksploraciju mesta gde je. Mržnja je svesna bol gledanja isticanja sopstvene energije koja bi mogla da se iskoristi drukčije,. Ona ima prednosti, ona pročišćava sve što niej u redu, imenuje, ali mora da ima limite, da stane i da uvedi konstruktivni deo u razbacivanje energije. I tu je opet ljubav. Ljubav je konstruktivna dok ne postane konzumacija.