PsyMultiverses

Sa neuronskog aspekta, proces pamćenja snova i odlučivanja šta ćemo zapamtiti može biti povezan sa različitim neurološkim mehanizmima. Iako snovi i dalje predstavljaju složenu oblast za istraživanje, evo nekoliko ključnih elemenata koji se mogu uzeti u obzir:

1. Aktivacija moždanih regija: Tokom REM faze spavanja (faza u kojoj se najintenzivnije sanja), moždane regije povezane sa emocijama, vizuelnim obradama, obradom informacija i konzolidacijom memorije su aktivirane. Ove aktivacije mogu biti povezane sa formiranjem i obradom snova.
2. Neurotransmiteri: Različiti neurotransmiteri, poput acetilholina, serotonina i noradrenalina, imaju značajnu ulogu u kontroli REM faze i oblikovanju snova. Promene u nivou ovih neurotransmitera mogu uticati na sanjanje i pamćenje snova.
3. Uloga hipokampusa: Hipokampus je deo mozga koji igra ključnu ulogu u formiranju novih memorija i prebacivanju informacija iz kratkoročne u dugoročnu memoriju. U REM fazi, možda se dešava konsolidacija i obrada informacija iz snova, što može uticati na to koje snove ćemo zapamtiti.
4. Funkcija frontalnih režnjeva: Frontalni režnjevi mozga su povezani sa kognitivnim funkcijama, uključujući pažnju, svesnost i donošenje odluka. Veruje se da ovi regioni mogu igrati ulogu u odlučivanju šta će se sačuvati u sećanju nakon buđenja.

Iz jungijanske perspektive, pamćenje snova može biti povezano sa procesom integracije nesvesnih materijala u svest. Jung je verovao da snovi predstavljaju važan izvor informacija o nesvesnom i da kroz snove nesvesni um komunicira sa svesnim umom. Snovi obično sadrže simbole, arhetipske motive i lične materijale koji odražavaju dublje emocionalne, duhovne i psihičke procese.

Jung je uvek naglašavao da snovi imaju dublje značenje od površinske interpretacije i da ne treba uzimati simbole doslovno. On je razvio koncept „amplifikacije“, što znači da bi simbole iz snova trebalo istražiti u širem kontekstu i prepoznati njihove arhetipske i kulturne asocijacije.

Pamćenje snova može biti izazovno iz jungijanske perspektive jer nesvesni materijali mogu biti teže uhvatljivi i promenljivi. Snovi često sadrže simboličke i mitološke elemente koji se povezuju sa dubljim nivoima kolektivnog nesvesnog i mogu se različito tumačiti u zavisnosti od konteksta i ličnog iskustva pojedinca.

Jung je preporučivao da osobe vode dnevnik snova kako bi zabeležile svoje snove odmah nakon buđenja, jer vreme brzo prolazi, a sećanje na snove može biti nestabilno. Zapisivanje snova omogućava bolje pamćenje i omogućava pojedincu da istražuje svoje snove kasnije, identifikuje ponavljajuće motive i simbole, kao i da dublje razume svoju psihu.

No, ponekad postoji nesto sto nas sprecava da prodremo u svet Nesvesnog.

Svest ima ulogu u filtriranju snova nakon buđenja. Kada se probudimo, prelazimo iz stanja sna u budnost, a naša svest postaje aktivna. U tom procesu, mnogi snovi i doživljaji iz sna mogu brzo izbledeti ili zaboraviti, dok se neki mogu jasnije zadržati u sećanju.

Postoji fenomen koji se naziva „efekat prozora spavanja“ (na engleskom „sleep inertia“) koji se javlja nakon što se probudimo iz dubokog sna. U ovom trenutku, svest je još uvek pomalo uspavana i delimično povezana sa snom, što može uzrokovati da snovi ostanu prisutni u našem umu, ali se brzo gube kako se svest sve više aktivira. To je razlog zašto se često brzo zaboravljaju detalji snova nakon buđenja.

Takođe, naša svest može delimično filtrirati snove i izdvajati one delove koje doživljavamo kao značajne, emocionalno nabijene ili koje se povezuju sa našim trenutnim stanjem svesti. Ovo filtriranje može rezultirati time da se neki snovi zadrže u sećanju, dok drugi ostanu zaboravljeni.

Takođe, ponekad nije dovoljno dobar moment. Nesvesno pokusava i testira, ali Svesno ne nalazi da je Ego spreman. Snovi se ponavljaju sa varijacijama dok snevač ne postane dovoljno pripremljen da ga ugosti.

Prema Jungu, kompleksi su duboki emocionalni obrasci i skupovi misli koji se formiraju u našoj psihologiji na osnovu životnih iskustava, posebno onih koji su emotivno nabijeni. Oni se mogu manifestovati kao nesvesni sadržaji, a mogu uticati na naše postupke i odluke bez da smo toga svesni.

Kada obećanja dolaze iz kompleksa (dubokih emocionalnih obrazaca), a „ja kao celina“ (svesni i svesni deo nas) ne podržava ta obećanja, to može dovesti do unutarnjeg konflikta. Naš svesni deo, koji predstavlja našu svest i razumevanje, može biti svestan da ta obećanja nisu održiva i možda nisu u skladu sa našim vrednostima i ciljevima. Međutim, kompleks može pokrenuti emocionalnu reakciju i želju da ispunimo ta obećanja.

Kada ne uspemo održati ta obećanja, to može stvoriti osećaj izdaje prema drugima jer smo ih možda dali iz emocionalne reakcije, a ne iz autentičnih vrednosti i namera. To može uzrokovati unutarnji sukob između našeg svesnog razumevanja i emocionalnih impulsa koje nam nameće kompleks.

Jedan od ciljeva Jungove psihologije jeste integracija različitih aspekata naše ličnosti kako bismo postali celovita osoba. To uključuje prepoznavanje i suočavanje sa kompleksima, razumevanje njihovog uticaja na naše postupke i donošenje odluka na osnovu autentičnih vrednosti. Da bismo sprečili osećaj izdaje prema drugima, važno je raditi na razumevanju vlastitih dubokih emocija, vrednosti i ciljeva, kao i na postizanju skladnosti između svog svesnog i nesvesnog dela.

Dakle, integracija i celovitost su ključni elementi Jungove psihologije i omogućavaju nam da donosimo održive odluke i da se odnosimo prema drugima sa autentičnošću i saosećanjem.

Možemo zaključiti:

Postojim kao sve i kao centar; jedno ne isključuje drugo.

U trci naših života, često se trudimo da sve kontrolišemo, sve dobijemo, sve posedujemo. Ali ponekad, uprkos svim našim naporima, neke stvari nam izmaknu, jer ono što nam drugi daju zavisi od njihovih mogućnosti, njihovog vremena, njihovih filtera i njihovih potreba za zaštitom i za njih same. Možemo samo prihvatiti ono što je dato, ali traženje više od toga ne zadovoljava samo druge, već i nas same. Zadovoljstvo leži u tome da primimo ono što je dato ili ponuđeno, prepoznavajući da to može biti dragoceni i jedinstveni dar.

Prihvatanje je moćan čin koji nas oslobađa tereta apsolutne kontrole. To ne znači da trebamo odustati od svojih snova i težnji, već prepoznati da su neke stvari izvan naše kontrole. Prihvatanjem ove realnosti, razvijamo sposobnost otpuštanja i otvaranja prema novim mogućnostima. To takođe ne znači da trebamo biti pasivni, već da trebamo dati sve od sebe, ali budući svesni da konačni rezultat može biti izvan naših ruku.

Zahvalnost igra ključnu ulogu u našoj sposobnosti da prihvatimo ono što nam je dato. Prepoznajući i ceneći ono što već imamo, razvijamo pozitivan i otvoren stav prema životu. To nas čini otvorenijim za nove doživljaje i prilike koje se nude. Kada smo zahvalni, prestajemo da se fokusiramo samo na ono što nam nedostaje i shvatamo da ono što nam drugi nude može biti dragoceno i jedinstveno.

Teški trenuci i iskušenja mogu biti posebno teški za prihvatanje. Međutim, često su upravo ti trenuci oni koji nam pružaju najveće životne lekcije. Prihvatanjem tih izazova, možemo naučiti više o sebi, razviti otpornost i rasti kao ljudska bića. Takvi trenuci mogu nam otkriti našu unutrašnju snagu i sposobnost suočavanja sa teškoćama.

Nalaženje ravnoteže između truda i otpuštanja ključno je u našoj potrazi za srećom i uspehom. Trud je neophodan kako bismo ostvarili svoje ciljeve, ali istovremeno moramo biti spremni da se prilagodimo promenljivim okolnostima života. Ponekad je teže otpustiti nego se držati svojih želja, ali to nam omogućava da verujemo u proces života i otvorimo se novim mogućnostima.

Ono što nam drugi daju zavisi od njihovih mogućnosti, njihovog vremena, njihovih filtera i njihovih potreba za zaštitom i za njih same. Možemo samo prihvatiti ono što je dato, ali traženje više od toga ne zadovoljava samo druge, već i nas same. Zadovoljstvo leži u tome da primimo ono što je dato ili ponuđeno, prepoznajući da to može biti dragoceni i jedinstveni dar. Prihvatanje toga ne znači odustajanje od naših ambicija, već prihvatanje stvarnosti sa zahvalnošću i smirenošću. Kada to razumemo, postajemo otporniji, otvoreniji za nove prilike i više u skladu sa sobom i svetom koji nas okružuje.

Jungianska psihologija pruža dublje razumevanje ljudske psihe kroz koncepte kolektivnog nesvjesnog, arhetipova, Anima i Animusa, Senke i individuacije. U centru Jungove teorije nalazi se ideja o celovitosti i harmoničkom integrisanju svih delova ličnosti.

Ako uzmemo ćeliju kao metaforu za ljudsku psihu, celovita ćelija ima nekoliko struktura koje se mogu povezati s pojedinim aspektima psihe:

• Celijska membrana: Celijska membrana je kao granica koja odvaja unutarnji od spoljasnjeg prostora. U analogiji, ovo može predstavljati ego, svesni dio uma koji se razdvaja od nesvesnog i spoljasnjeg svijeta. Ego je filtrirajuća instanca koja određuje šta će propustiti u svest.
• Membrana jedra i jedro: Jedro ćelije sadrži genetski materijal i kontrolise vitalne funkcije. U psihološkom smislu, ovo je područje svesti koje sadrži identitet i temeljna uvjerenja osobe. To bi moglo biti mesto gde se nalaze osnovne vrednosti i uverenja koja čine pojedinca onim što jeste. Njegova membrane su granice Ega.
• Citoplazma: Citoplazma je prostor unutar membrane koji sadrži organele i molekule. Ovo možemo porediti sa nesvesnim umom, gde se nalaze mnogi arhetipovi, iskustva i sjećanja koja nisu trenutno svesna, ali uticu na ponašanje i emocije.
• Mitohondrije: Mitohondrije proizvode energiju za ćeliju. U analogiji, to bi moglo predstavljati vitalnost i životnu energiju koja pokreće osobu prema ispunjenju svrhe i ciljeva.
• Vakuole: Vakuole pohranjuju hranjive materije i organizuju odbacivanje otpadnih materija. Psihološki, ovo bi moglo odražavati naše emocionalno iskustvo, gdje pohranjujemo uspomene, traume ili emocije koje nismo potpuno obradili, a neke potiskujemo i saljemo u Nesvesno.

Osvrt na celijsku membranu: Kad je reč o ćelijskoj membrani, ona ima važnu ulogu u regulisanju komunikacije između unutrasnjeg i spoljasnjeg prostora. Slično tome, u psihi se taj koncept može povezati s obrambenim mehanizmima koje Ego koristi kako bi zaštitio osobu od svjesnog suočavanja s traumama i neprijatnim iskustvima iz nesvesnog, znaci sa Personom i njenim orudjima za odbranu.

Mogu li da se sakrijem u vremenu? Da me niko ne nađe? Ili da sakrijem nešto u džepu vremena, da pripada samo meni?

Vreme je neumitno i neprestano teče, ne ostavljajući nam mogućnost da se zaustavimo ili sakrijemo u njemu. Ipak, metaforički gledano, možemo razumeti „lične džepove vremena“ kao posebne trenutke i sećanja koja čuvamo u našem srcu i umu. To su dragocene uspomene, emocije i iskustva koja pripadaju samo nama i čine našu jedinstvenu životnu priču. U tom smislu, možemo stvoriti svoje lične „džepove vremena“ kroz sećanja i misli koje nas oblikuju i definišu.

S druge strane, kada se radi o skrivanju od drugih ili sakrivanju nečega, vreme nije naš saveznik. Naše akcije i odluke uvek će imati odjeka u vremenu, jer iako možda možemo sakriti nešto od drugih ljudi u određenom trenutku, vreme će i dalje prolaziti i možda će istina na kraju izaći na videlo.

No, i pored ovoga, postoje neki pravi mali džepovi vremena, ni skrivanje, ni uspomene. Možemo se setiti našeg Ja od pre, od tog nekog trenutka i ući u taj trenutak. Ne setiti ga se, već uz pomoć sećanja uploviti. Ko sam bila, kako sam se osećala, šta mi je bilo bitno tada? I onda , u tom trenutku, otvorimo vrata za Sada. I sačuvamo ta vrata otvorenim: da možemo da se radujemo stvarima, plašimo, osećamo, spoznajemo, na dva ili više koloseka, a da su sve to neke Mi. U tom džepu vremena čuvamo jedno od mnobrojnih nas i izvadimo kao iz čarobne torbe Sport Bilija, po intuiciji…

Razumevanje kompleksnosti međuljudskih odnosa zaista može biti izazovno, jer svako od nas nosi sopstvenu jedinstvenu unutrašnju realnost i doživljaje.

Kada razmatramo odnose poput majka-dete, dve žene, dva animusa (unutrašnji muški arhetip prema Jungovoj teoriji) ili slične kombinacije, suočavamo se sa bogatstvom različitih aspekata ličnosti i emocija koje interaguju na različite načine.

Pozitivno je što stabilni univerzumi, oni delovi nas koji su stabilni i uravnoteženi, mogu biti osnova za funkcionalne odnose. Kada većina univerzuma u nama funkcioniše stabilno, to nam omogućava da izgrađujemo zdrave odnose sa drugima i bolje se nosimo sa izazovima.

Međutim, postoje i delovi nas koji možda nisu tako stabilni, možda zbog traumatičnih iskustava, nerešenih konflikata ili drugih razloga. Ovi manje stabilni univerzumi mogu reagovati na slicnost ili različitost u drugim ljudima i odnosima.

Aktivno stabilizovanje može biti ključno u postizanju ravnoteže i harmonije u odnosima. Pasivno sledenje ili prebrzo odupiranje može dovesti do dalje disfunkcionalnosti u odnosima. Pronalaženje ravnoteže i fleksibilnosti nije jednsotavno.

Važno je prepoznati da nijedan odnos nije savršen i nije singularan (on je produkt transgeneracijskih obrasaca, zaboravljene ili potisnute licne istorije ili reagovanja na tudje nesvesno). Svi prolazimo kroz izazove u međuljudskim interakcijama i svi cinimo multiverzum, ma koliko klaustrofobicno to zvucalo. jer, i velik prostor moze da gusi ako nije nas. Kako naci sopstveni prostor u veliko prostoru – to je put individuacije.

„Majčinska fuzija“ predstavlja situaciju u kojoj majka i dete imaju veoma blizak, gotovo preterano vezan odnos, gde dete postaje centar majčinog sveta, a majka očekuje da dete ispunjava sve njene emotivne potrebe i pruža joj jedinu ljubav i podršku u životu. Ova veza može biti toliko snažna da dete teško stvara sopstveni identitet i zdrave granice, jer je preplavljeno majčinim potrebama.

Ovakav oblik ljubavi može biti veoma problematičan i nesrećan, kako za majku, tako i za dete. Majka može postati emocionalno zavisna od deteta, što joj otežava da uspostavi zdrave odnose sa drugima i vodi sopstveni nezavisan život. S druge strane, dete može osećati teret odgovornosti za majčinu sreću i biti frustrirano jer ne može zadovoljiti sve majčine potrebe, što može dovesti do osećaja bespomocnosti i nesposobnosti.

Ova vrsta ljubavi bazirane na transakciji, gde majka koristi dete da bi zadovoljila svoje emotivne potrebe, može biti izuzetno nesrećna i nezdrava, jer ne postoji prava ravnoteža i uzajamnost. Umesto da odnos bude zasnovan na ljubavi, razumevanju i podršci, postaje jednosmerna veza u kojoj se dete oseća iskorišćeno i zapostavljeno.

Važno je da majka i dete postepeno razvijaju zdrave granice i nezavisnost kako bi mogli da ostvare ispunjujuće i funkcionalne odnose sa drugima, van ove emocionalne zavisnosti. Takođe, terapija ili podrška stručnjaka može biti korisna kako bi se prepoznali i rešili problemi u ovakvom odnosu.

U idealnom slučaju, majčinska ljubav treba da bude puna ljubavi, pažnje i podrške, ali isto tako da dozvoli detetu da raste i razvija se kao samostalna osoba sa sopstvenim identitetom. Harmoničan odnos majke i deteta treba biti osnova za dalje formiranje zdravih i ispunjavajućih odnosa tokom celog života.

Stoga se nalazimo cesto u paradoksu: napolju je uvek hladno kad majcinska fuzija i dalje greje. Kontrast napolju i unutra je preveliki. Zagrejati svu okolinu je nemoguce. Jedini recept je da se dopbro obuce „svojom ljubavlju“ kad se izlazi u hladni svet. Mozda i nije toliko hladan.

Pisanje o kompleksu zadovoljavaca tuđih potreba (people pleaser) može biti zanimljivo istraživanje ljudskog ponašanja i posledica potiskivanja sopstvenih potreba i želja kako bismo udovoljili drugima. Izraz „zadovoljavac tuđih potreba“ se odnosi na osobe koje prioritet stavljaju na zadovoljavanje tuđih potreba, često na štetu sopstvenog blagostanja i granica.

Kada stalno pokušavamo da izbegnemo konflikte tako što ispunjavamo potrebe drugih, dešava se zanimljiva pojava: senka aspekt naše ličnosti se gura u stranu. Ova senka predstavlja delove nas koje se stidimo, ne želimo priznati ili zanemarujemo. Slično kao što smo zaboravili da pozovemo 13-u vilu na rođendanu Trnoružice, možemo zaboraviti da pozovemo i uključimo senku aspekt, što može izazvati osećanja rezignacije, bola i na kraju senka postaje hipertrofisana i pojačana.

Kako senka aspekt postaje jači, postaje teret koji čeka dok više ne može da bude potisnut. Nagomilava se ispod površine i na kraju, kada više ne može biti zadržan, eksplodira. Ova eksplozija može se manifestovati na različite načine, kao što su izlivi besa, osećaj beznađa ili čak fizički simptomi izazvani potisnutim emocijama.

Metafora 13-e vile na rođendanu Trnoružice ilustruje kako zanemarivanje ili odbacivanje delova nas samih, poput senke, može imati značajne posledice. Baš kao što je važno pozvati i priznati sve aspekte sebe, uključujući i senku, takođe je važno postaviti zdrave granice i prioritetizovati sopstvene potrebe dok istovremeno pokazujemo empatiju i razumevanje za druge.

Razumevanje i suočavanje sa kompleksom zadovoljavaca tuđih potreba podrazumeva učenje da se afirmišemo, komuniciramo svoje potrebe i pronađemo ravnotežu između brige za druge i brige za sebe. Bitno je prepoznati da briga o sebi nije sebičnost i da to može dovesti do zdravijih i autentičnijih odnosa sa drugima.

Priznavanjem prisustva naše senke i integrisanjem njenih aspekata u našu svest, možemo voditi ispunjeniji život i razvijati dublje veze sa drugima zasnovane na iskrenom razumevanju i uzajamnom poštovanju.

Tema o unutrašnjem detetu u partnerskim odnosima može biti veoma zanimljiva i korisna za razumevanje dinamike međuljudskih odnosa. Unutrašnje dete predstavlja emocionalni deo nas samih, koji se razvija tokom detinjstva i često zadržava uticaj na naše odrasle živote i partnerske veze.

Kada govorimo o uravnoteženju uzrasta unutrašnjeg deteta u partnerskom odnosu, tu se zapravo referiše na nivoe emocionalne zrelosti i ranijih iskustava koja su oblikovala to unutrašnje dete. Idealno, partneri bi trebali biti u sličnoj generaciji unutrašnjeg deteta, jer to može olakšati razumevanje i međusobnu podršku. Kada su partneri u sličnim emocionalnim fazama, lakše je deliti slične perspektive i obrasci ponašanja, što čini odnos skladnijim.

Kada su partneri iz različitih generacija unutrašnjeg deteta, poput situacije „roditelj-dete“, mogu postojati izazovi u komunikaciji i razumevanju. Stariji partner može preuzeti ulogu „roditelja“ u odnosu prema mlađem partneru, što može dovesti do neravnoteže moći i osećaja nedoraslosti kod mlađeg partnera. Međutim, i ovakvi odnosi mogu biti funkcionalni ako partneri svesno i aktivno rade na otkrivanju i rešavanju ovih dinamika.

Najveći izazov se može pojaviti kada je razlika u generacijama unutrašnjeg deteta između partnera oko pola generacije (npr. 16 godina i 9 godina). U ovom slučaju, moguće je da će partneri imati različite životne prioritete, potrebe i nivoe emocionalne zrelosti. Ovo može stvoriti konflikte i osećaj neslaganja. Međutim, to ne znači da takav odnos ne može funkcionisati. Važno je da se partneri otvoreno razgovaraju o svojim potrebama i osećajima, budu spremni da razumeju jedno drugo i zajedno rade na pronalaženju kompromisa i rešenja koja će zadovoljiti oboje.

Ključna stvar u bilo kojem partnerskom odnosu je komunikacija i razumevanje. Ako partneri aktivno rade na razumevanju i podršci jedno drugom, može se prevazići većina izazova, bez obzira na razlike u generacijama unutrašnjeg deteta. Otvoren i empatičan dijalog može pomoći u stvaranju jakog i zdravog partnerskog odnosa, bez obzira na težinu koju generacijske razlike unutrašnjeg deteta mogu imati.

Ovaj koncept ima osnove u mnogim umetničkim i naučnim praksama i može se dublje razumeti kroz različite perspektive:

Interakcija s drugim ljudima i okolinom može biti inspirativna i podsticajna za kreativni proces. Deljenje ideja, razgovor, izazivanje, ali i slušanje drugih može doneti nove perspektive i podstaći stvaranje novih koncepta ili rešenja.

Kada više kreativnih uma radi zajedno, može se stvoriti sinergija koja ideja i energija diže na viši nivo. Ovaj sinergijski efekat može dovesti do stvaranja nečega što pojedinačno ne bi bilo moguće. Razmena energije i ideja u grupi može stvoriti „zajedničko energetsko polje“ koje hrani kreativni proces.

Priroda ima duboku vezu s kreativnošću i često je izvor inspiracije za umetnike i naučnike. Posmatranje prirode može probuditi maštu, a prirodni obrasci i fenomeni mogu poslužiti kao modeli za nove ideje i inovacije.

Odnos prema sopstvenoj unutrašnjosti, introspekcija i razumevanje sopstvenih emocija i misli takođe mogu biti kreativni podsticaj. Umesto da gledamo spolja, ponekad je potrebno okrenuti se unutra kako bismo otkrili nove dimenzije stvaralaštva.

Kroz povezanost i odnos s okolinom, drugim ljudima, prirodom i sopstvenom unutrašnjošću, stvaraju se osnovni uslovi za kreativnost. Međutim, važno je napomenuti da kreativnost takođe može nastati iz samoće, introspekcije i dubokih ličnih iskustava (dakle, takodje iz odnosa, ali iz odnosa svoh Ego.kompleksa sa svojim ostalim kompleksima uz „malu“ pomoc Sopstva i osovine Ego-Sopstvo).