Pohvala lenjosti

• 

Lako je rusiti. Tesko je graditi. Zapravo, nekad nije ni jedno ni drugo lako. To su sve ona stanja koja cesto vidjamo u klinickoj praksi, a i van nje, sve one vihore autodestuktivnosti i onda naporno guranje stene uzbrdo. I tako u krug. Radost konstrukcije, ponekad i kratkotrajna radost destrukcija. Hrane jedna drugu.

Ono sto je mnogo mnogo teze je izgraditi ni iz cega. Da nema neceg i da nema niceg. I onda smisliti i napraviti. Jednom recju kreativnost.

Najcesce sve pocne lepo, ili manje lepo, ali pocne i ide. I onda se nesto desi, bilo sta. Grozno, strasno, tuzno, nesto se cuje, vidi, oseti, pomisli. I onda to samo nastavi da zivi unutra. I ponekad raste, samo i zaboravljeno. Ponekad se zaceli na putu. Nekad je sve jace i usisava sve oko sebe. I onda ponesto kvari. I kad pokvari, ima nesto drugo, nekontaminirano time, sto to popravlja. Pa, nekad previse popravi. Nekad uradi jos gore. Nekad sve bude dobro. Nekad se ponavlja. Sve su to stari, dobri jungijanski kompleksi, ono sto ucrtava svetlece tackice na nasu tamnu kartu i pravi putokaze, koncentracije i rupe.

I kako, sada staviti nesto sto nije ni svetleca tackica niti nova rupa ili crna mrlja? Kako sagraditi nesto sfericno i trodimenzionalno, kako smisliti neku 29-u dimenziju, kako otpevati svaku tackicu ili joj promeniti boju? Kako izaci iz sebe?

Na konkretnijem nivou, ponekad je neophodno pronaci ljubav u sebi iako ljubav nikad nije opipana, prepoznata ili dobijena. Nekad treba postati mama, a da se ne zna sta je to mama. Nekad treba se usuditi ljutiti se iz sve snage, a ljutnja nikad pre nije uspela da se ukaze, jer su odredi suza zaustavljale njenu invaziju.

Dakle, ponekad nije dovoljno popraviti. Mora se stvoriti. Tada pocinje individuacija.