Kada ego izgubi svoju sposobnost razlikovanja, orijentacije i simbolizacije—kada više ne stoji kao središnji funkcionalni kompleks između nesvesnog i sveta—on ne biva samo oslabljen, već doslovno preuzet. Jung je govorio da je ego „centar polja svesti“, ali ne i cela ličnost. Kada kompleks postane dominantan, ego više nije u poziciji središta već orbitira oko nečeg što ima sopstvenu energiju, perspektivu i autonomiju. U tom trenutku, odnos između Selfa i osobe biva zamućen, iskrivljen, i često gotovo neprepoznatljiv.
Kompleksi se, kako Jung ističe, hrane emocionalnom energijom i arhetipskim silnicama koje ih čine potentnim. Ali kada se kompleks previše „nahrani“ sadržajem iz senke—delovima psihe koje ego negira, potiskuje ili ne može da obradi—on se ne ponaša više kao odvojeni afektivni čvor, već kao totalizujući sistem. On počinje da imitira celinu. I što je kompleks više prožet senkom, to više tvrdi da on jeste istina o osobi, da je on autentičan glas, da on zna. Ego koji nema dovoljno uvida, granica ili simboličkog jezika, ne može da razlikuje svoje od nesvog.
U takvoj situaciji Persona često biva pretvorena u rigidnu masku, u odbrambeni sistem, iza kojeg se skriva ne ego koji se slobodno izražava, već kompleks koji koristi personu kao mehanizam adaptacije. Ego je tada prigušen između dva pritiska: s jedne strane, kompleks koji dominira iznutra, a s druge strane, persona koja održava spoljašnji poredak. Unutrašnja iskrenost, fluidnost i kontakt sa sopstvenim osećajem bića bivaju izgubljeni. Čovek postaje stranac samom sebi.
Najvažniji gubitak u tom odnosu nije gubitak kontrole, već gubitak odnosa sa Selfom. Jer Self nije autoritet koji upravlja, već organizujući princip koji omogućava da se elementi psihe međusobno prepoznaju, povezuju i integrišu. Kada ego nije u kontaktu sa Selfom, a senka nije simbolizovana, tada unutrašnji svet gubi strukturu. Self se povlači iz manifestnog sveta i premešta se u destruktivne projekcije, telesne simptome ili fanatične uverenja. Ego, slep za to da je opsednut, misli da je oslobođen.
Jung bi rekao da je cilj analitičkog procesa „da se ego približi Selfu, ali da ga ne zameni.“ Ali kada kompleks zauzme poziciju koja bi trebala da bude rezervisana za Self—kada se kompleks počne ponašati kao totalitet, nudeći lažno jedinstvo kroz kontrolu, prezir ili zavisnost—onda dolazi do ozbiljne inflacije ili deflacije ega. U oba slučaja, ego više ne može da se kreće, ne može da pravi razliku, ne može da vodi dijalog. On ili viče u ime kompleksa, ili ćuti pod njegovom težinom.
Rešenje nije u povratku na „autentični ego“, jer ego nikada nije sam sebi dovoljan. Rešenje je u obnavljanju odnosa—u tome da ego prizna ograničenja i počne da osluškuje. Da uđe u simbolički dijalog sa onim što ga je okupiralo. Jer senka koja se ne simbolizuje, postaje demon. A demon koji se ne prepozna, postaje gospodar unutrašnjeg sveta.
Proces oslobađanja Ega iz zagrljaja kompleksa podrazumeva niz bolnih, ali nužnih koraka: prepoznavanje projekcija, razdvajanje glasa kompleksa od autentične potrebe, razotkrivanje iluzija koje kompleks nudi (obično obećanja moći, čistoće ili kontrole), i vraćanje afekta natrag Selfu—kao izvoru značenja, a ne moći.
U tom smislu, Self ne dolazi kao spasitelj „odozgo“, već kao nežni poziv „između“: iz prostora između ega i kompleksa, između svesti i nesvesnog, između simptoma i značenja. On poziva na transformaciju odnosa, ne na uništenje kompleksa. Kompleks se ne uništava, već se dovodi u odnos. I upravo kroz taj odnos ego stiče ono što mu je najpotrebnije – duboko ukorenjeno osećanje postojanja, bivanja u sebi i sa sobom.
Zato možemo reći: kada je Ego prigušen kompleksom koji je senka preplavila, tada Self postaje ono što nedostaje, ne kao uzor, već kao praznina koja traži oblik. To nije povratak u celinu, već mogućnost da se kroz odnos sa sobom, sa svojim ranama, sa svojim iluzijama, Ego ponovo uključi u mrežu značenja. Tada Self nije izvan Ega, već u samom činu pokušaja da se izađe iz opsesije, da se napravi razlika, da se simbolizuje ono što je ranije bilo apsolutno. I to je već početak transformacije.
***
2.
U trenucima kada Ego postane zatočenik kompleksa, on više ne percipira jasno iz kog dela psihe dolazi unutrašnji glas. Senka, koja hrani kompleks svojim neraščišćenim afektima, projektuje sopstvenu iskrivljenu logiku na sve – uključujući i Self. Tada Ego, zbunjen i pod pritiskom, može doživeti Self ne kao saveznički princip unutrašnje organizacije, već kao stranca, možda čak i pretnju. Umesto da ga oslušne, Ego ga doživljava kao manipulativnog, hladnog ili suviše moćnog da bi mu se moglo verovati. U tom stanju, Self se čini previše tihim, previše neodređenim, previše „sveprisutnim“ – a time i sumnjivim.
Ironično, Ego tada češće poveruje kompleksu nego Selfu. Kompleks ima glas, ima dinamiku, ima opravdanja. Kompleks „priča uverljivo“, koristi logiku senke i afekta da ubedi ego da je on zaštitnik, da zna istinu, da vidi svet jasno. A Self, koji nikada ne manipuliše, ne koristi prisilu. Njegova poruka dolazi tiho, često kroz simbol, san, nedefinisanu čežnju ili paradoks. On se ne nameće. Zbog toga ego u stanju unutrašnje krize često pogrešno zaključi da ga upravo Self manipulativno uvlači u „više“ ili „opasne“ ideje, da ga razoružava, da mu traži predaju bez garancije.
Taj trenutak sumnje – u sopstvenu percepciju, u sam tok razvoja, u to da li nešto veće vodi ili uništava – jedan je od najkritičnijih u psihičkom životu. To je onaj čas kada ego više ne zna kome da veruje. Persona tada ponekad reaguje kao alarm – preglasna, izveštačena, agresivna ili teatralna – pokušavajući da održi kontakt sa svetom, da se ne raspadne predstava. U drugim slučajevima, persona se otme i postaje „nezavisna jedinica“, ponekad čak pokušavajući da zaštiti ego od Selfa – ponašajući se kao štit ili lažna duhovna autoritarnost. U oba slučaja, unutrašnje tenzije rastu, a Ego biva dodatno zbunjen.
Ipak, ni kompleks, ni persona, ni senka nemaju sposobnost istinskog vođstva. Kompleks želi ponavljanje, senka projicira, persona održava formu. Samo Self poseduje potencijal celovitosti, ali on zahteva odnos – a ne pokornost. Ego, da bi obnovio odnos sa Selfom, mora naučiti da ga ne doživljava kao apsolutnog gospodara, niti kao sablasnog manipulatora, već kao drugu stranu sebe – ne identičnu, ali duboko povezanju, kao unutrašnjeg saputnika, ne nadzornika.
To nije religiozno verovanje u „više biće“ koje sve zna i sve može, već poverenje u dublji tok života koji kroz nas teče i koji nas prevazilazi, ali ne gazi. Ego koji religiozno veruje u Self, često ga projektuje spolja: u figuru gurua, božanstva, spasioca. Takva projekcija može privremeno delovati uzdižuće, ali u suštini ostavlja ego pasivnim, infantilnim, zavisnim. Prava veza sa Selfom traži nešto drugo – ne veru, već empatiju.
Empatija prema Selfu znači sposobnost ega da oseti tihi puls unutrašnjeg smisla čak i kada mu se ne sviđa šta čuje. To je sposobnost da se ostane u dijalogu sa paradoksom, da se trpi napetost bez zaključaka, da se osluškuje ono što nije još jasno. To je najteži čin ega: ne da zna, ne da odluči, već da sluša bez odbrane. Da rizikuje da bude preoblikovan kroz odnos.
Upravo tu počinje istinska transformacija. Ego koji više ne pokušava da kontroliše, da racionalizuje, da se opravda – počinje da se otvara. Ne predaje se kompleksu, ne odustaje od autonomije, već ulazi u relaciju. Ta relacija je često zasnovana na simbolima, snovima, sinhronicitetima, na trenucima tihe koherencije. Self tada ne dolazi kao rešenje, već kao prostor u kome se ego uči novom jeziku – jeziku dubine, složenosti, nesigurnosti.
U toj ranjivoj otvorenosti, ego otkriva da ga Self nikada nije manipulisao. Naprotiv – ono što se činilo kao sabotaža, bilo je poziv na razaranje starih obrazaca. Ono što se činilo kao gubitak, bilo je čišćenje za novu puninu. Uviđa se da su senke govorile najglasnije, ali da je tišina Selfa bila postojanija. I tada ego ne veruje u Self kao u mit, već ga prepoznaje kao unutrašnje polje odnosa, koje je uvek bilo tu – samo što nije bilo slušano.
To nije kraj puta, već početak istinskog suživota. Ego, koji više nije opsednut kontrolom niti infantilizovan duhovnom idealizacijom, staje rame uz rame sa Selfom – ne da bi ga savladao, već da bi kroz taj odnos dozvolio celini da diše.
Hopfieldova mreža, koju je 1982. godine predstavio fizičar Džon Hopfild, predstavlja povratnu veštačku neuronsku mrežu sposobnu da funkcioniše kao sistem asocijativnog pamćenja. Ona funkcioniše tako što skladišti obrasce na način koji omogućava da se čak i nepotpuni ili šumom iskrivljeni ulazi transformišu u potpuno rekonstruisane memorijske konfiguracije, kroz proces dinamičkog opuštanja ka atraktorskim stanjima (Hopfield, 1982). Iako potiče iz oblasti računarske neuronauke, ovaj model otkriva izuzetnu simboličku rezonancu sa Jungovom vizijom psihe, naročito sa dinamikom kolektivnog nesvesnog, emergencijom arhetipova i teleološkom prirodom individuacije. Ovakav transdisciplinarni dijalog ne pokušava da svede jedno polje na drugo, već da obe oblasti obogati putem simboličkih korespondencija i teorijskih analogija.
Jung je psihu zamišljao kao samoregulišući sistem sastavljen od svesnih i nesvesnih sadržaja, organizovanih oko arhetipskih struktura koje usmeravaju psihički razvoj i davanje značenja. Ti arhetipovi—kao što su Senka, Anima/Animus i Sopstvo—nisu fiksne forme, već dinamička polja potencijala, koja se konsteluju kao odgovor na psihičku tenziju, životne okolnosti i simbolički angažman (Jung, 1959/1968, CW 9i, §4–10). Poput atraktorskih dinamika u Hopfieldovoj mreži, gde se sistem konvergira ka stabilnom stanju u zavisnosti od početnog ulaza i prethodnih memorijskih tragova, psiha teži ka razrešenju psihičkih tenzija gravitacijom ka arhetipskim konfiguracijama koje nude simboličku koherentnost. Obrasci skladišteni u Hopfieldovoj mreži su distribuirani, što znači da svaka jedinica (ili sinapsa ili neuron) nosi samo fragment svakog pamćenja; ova distribuirana priroda odražava Jungovu predstavu kolektivnog nesvesnog kao nelokalizovanog, zajedničkog supstrata simboličkog potencijala koji prevazilazi individualno.
Proces pomoću kog Hopfieldova mreža priziva memorijski obrazac iz nepotpunog nagoveštaja podseća na Jungovu metodu amplifikacije. U analitičkom radu, slika iz sna ili fragment fantazije se ne tumače izolovano, već se obogaćuju putem kulturnih, mitoloških i ličnih asocijacija sve dok se ne razotkrije dublja simbolička struktura. Ova metoda teži da iz nepotpunog psihičkog materijala izvuče latentni arhetipski obrazac, kao što Hopfieldova mreža stabilizuje puni memorijski zapis iz degradiranog ulaza. Psiha, takođe, dovršava obrasce—simbolički, emocionalno i imaginativno—kroz susret sa nesvesnim. Snove, simptome i fantazije možemo posmatrati kao delimične manifestacije dubljih psihičkih atraktora koji u terapeutskom prostoru konstituišu značenje.
Nadalje, energetska funkcija koja vodi Hopfieldovu mrežu ka stabilnim minimumima—matematička reprezentacija težnje sistema da razreši unutrašnju tenziju—konceptualno je vrlo srodna Jungovoj ideji psihičke ravnoteže. Jung je smatrao da psiha funkcioniše teleološki: teži ka balansu između suprotnosti, integraciji nesvesnih sadržaja i realizaciji Sopstva kao regulativnog totaliteta (Jung, 1951/1970, CW 11, §755). Psihički konflikt, u jungovskoj terminologiji, odražava tenziju između kompleksa ili suprotstavljenih stavova unutar psihe, a njegovo razrešenje često podrazumeva simboličku transformaciju koja umanjuje psihičku tenziju. Slično tome, dinamika Hopfieldove mreže služi minimizaciji unutrašnje energije, vodeći ka stabilnoj i smislenoj konfiguraciji.
Ova energetska analogija nije samo metaforična. Jungova upotreba energetskog jezika—ukorenjena u njegovom ranom medicinskom i psihofizičkom obrazovanju—uvek je nosila kako psihološki tako i kvazi-fizički značaj. On je zamišljao psihu kao operativnu u polju potencijalnosti, u kojem libido (kao psihička energija) teče, vezuje se ili se inhibira u skladu sa simboličkim strukturama i ličnom istorijom. U Hopfieldovom modelu, energija nije metafora već stvarna matematička funkcija; ipak, kada se ovaj model posmatra kroz simboličku prizmu, konvergencija ka atraktorskim stanjima može se shvatiti kao metafora za psihičku simbolizaciju—sleganje nesvesnog materijala u smislene svesne konfiguracije.
Možda je najinspirativnije ovde videti Hopfieldovu mrežu kao model distribuiranog pamćenja koja implicira izazov linearnoj ili ego-centričnoj predstavi kognicije. Jung, naročito u kasnijem radu i u saradnji s fizičarem Wolfgangom Paulijem, predložio je da arhetipovi nisu svedivi na nasledne slike ili reifikovane instinkte, već da su polja verovatnoće i simboličkog potencijala—slična atraktorskim bazenima u kompleksnim sistemima. Ta arhetipska polja strukturiraju i subjektivno i objektivno iskustvo, posredujući sinkronicitete, simboličku percepciju i tok individuacije. U njihovoj prepisci, Pauli i Jung spekulisali su o „psihoidnoj“ realnosti u kojoj um i materija dele dublji poredak—oblik unificiranog polja ili akauzalnog principa povezivanja (Meier, 2001). U tom svetlu, Hopfieldova mreža može se posmatrati kao pojednostavljena analogija za način na koji psiha (a možda i kosmos…) organizuje pamćenje i formu kroz obrasce dinamike unutar polja.
Naravno, Jung nikada nije tvrdio da psiha funkcioniše prema pravilima računarskih sistema. Njegova psihologija bila je fenomenološka i simbolička, a ne algoritamska. Ipak, ova analogija dobija na značaju kada se uoči da se oba sistema—Hopfieldove mreže i jungovska psihologija—bave prizivanjem smislene konfiguracije iz haotične ili nediferencirane pozadine. Kao što neuronski obrasci stabilizuju poznata sećanja, tako se i psiha kristališe oko simboličkih formi koje donose koherenciju iskustvu. Te forme, kako je Jung primetio, najčešće izranjaju u periodima psihološke krize, kada ego ne može da sadrži emergentni materijal i biva primoran da se direktno suoči sa nesvesnim. U takvim trenucima, arhetip—poput stabilnog atraktora u Hopfieldovoj mreži—organizira psihu oko novog obrasca, potencijalno transformišući percepciju i identitet.
Iz terapijske perspektive, ova analogija podstiče razmišljanje o ulozi analitičara. U vođenju pacijenta kroz simboličke asocijacije, tumačenje snova i navigaciju unutrašnjeg konflikta, analitičar funkcioniše slično operatoru koji uvodi blage perturbacije u sistem—stimulativno prizivajući zaboravljene putanje, nudeći fragmente uvida i prisustvujući dok se psiha reorganizuje. Terapeutski kontejner, u tom smislu, postaje mesto dinamičke stabilizacije, gde prethodno haotičan ili disociran sadržaj može pronaći simboličku koherentnost.
Savremeni interdisciplinarni mislioci kao što su Jan Mcekgilkrajst (2019) i Tomas Fuhs (2020) zagovaraju modele kognicije koji su inherentno relacijski, utelovljeni i poljski (u smislu fizičkog polja). Ovi pristupi odražavaju Jungovu ideju da psiha nije smeštena samo u glavi, već je ugrađena u relacione i simboličke matrice koje prevazilaze individualno. Hopfieldova mreža, iako još uvek mehanistička apstrakcija, može da anticipira ovu ideju modelujući pamćenje i kogniciju kao emergentne iz obrazaca povezanosti, a ne kao lokalizovane module. Kako dubinska psihologija nastavlja dijalog sa neuronaukom, teorijom kompleksnosti i informacijskim modelima, ovakvi metaforički mostovi postaju sve korisniji—ne da bi se psiha svela na mašinu, već da bi se kroz tehnološke metafore osvetlile simboličke strukture koje je Jung naslućivao mnogo pre nego što su neuronske mreže bile formalizovane.
Tako Hopfildova mreža, kada se čita simbolički, nudi tehnološku analogiju za ključne jungovske dinamike: dovršavanje obrasca iz delimičnog inputa, arhetipske atraktore, minimizaciju energije i distribuirano, nelokalno pamćenje. Te strukturne srodnosti ne impliciraju identitet funkcije, ali ukazuju na zajedničku gramatiku organizacije—onu koja može produbiti naše razumevanje načina na koji značenje izranja iz haosa i kako psiha, poput svakog kompleksnog sistema, teži koherenciji kroz simboličku formu.
Reference:
Hopfield, J. J. (1982). Neural networks and physical systems with emergent collective computational abilities. Proceedings of the National Academy of Sciences, 79(8), 2554–2558. https://doi.org/10.1073/pnas.79.8.2554
Jung, C. G. (1951/1970). Aion: Researches into the Phenomenology of the Self (R. F. C. Hull, Trans.). In Collected Works of C. G. Jung, Vol. 9ii. Princeton University Press.
Jung, C. G. (1959/1968). The Archetypes and the Collective Unconscious (R. F. C. Hull, Trans.). In Collected Works of C. G. Jung, Vol. 9i. Princeton University Press.
Meier, C. A. (Ed.). (2001). Atom and Archetype: The Pauli/Jung Letters, 1932–1958. Princeton University Press.
McGilchrist, I. (2019). The Master and His Emissary: The Divided Brain and the Making of the Western World (2nd ed.). Yale University Press.
Fuchs, T. (2020). Ecology of the Brain: The Phenomenology and Biology of the Embodied Mind. Oxford University Press.
U klasičnoj jungovskoj psihologiji, Sopstvo se često razume kao arhetip celovitosti – totalitet psihe koji obuhvata i svesne i nesvesne sadržaje. Ono je i centar i okvir psihičkog sistema, transcendentni organizujući princip ka kojem se prirodno odvija proces individuacije. Individuacija je, zauzvrat, putovanje Ega ka dubljem i uravnoteženijem odnosu sa Sopstvom – proces koji integriše senku, animu/animusa i druge arhetipske figure u kohezionu, iako nikada statičnu celinu. Ovaj razvojni luk se obično tumači kao povratak izvornoj jedinstvenosti – unutrašnjem usklađivanju sa apriornom matricom celovitosti. Međutim, dinamičnija interpretacija se pojavljuje kada uzmemo u obzir Jungov kasniji rad, naročito njegovu alhemijsku fazu, u kojoj sugeriše da individuacija nije samo kretanje ka celovitosti, već i čin stvaranja celovitosti – simbolički i imaginativni napor koji ima posledice i po samo Sopstvo.
U delu “Mysterium Coniunctionis”, Jung piše da je „opus neka vrsta samostvaranja sveta i Sopstva“ (CW 14, §706). Ova zagonetna formulacija implicira da se psihički razvoj ne odvija samo kao razotkrivanje unapred zadate šeme, već kao kokreativni proces. Sopstvo, daleko od toga da je statičan entitet, u ovom svetlu postaje nešto što tek postaje – kroz svesni angažman pojedinca sa simboličkim materijalom. Implikacija je duboka: Sopstvo nas treba – ne samo da bismo ga otkrili, već i da bismo ga obogatili. Umesto da se jednostavno vraćamo Sopstvu kao izgubljenom izvoru ili edenskom stanju, ljudska psiha mu dodaje, transformiše ga i, na neki način, hrani – integracijom ranije disociranih ili nesvesnih sadržaja.
Džejms Hilman vodi ovu logiku korak dalje. Odbacujući ideju Sopstva kao jedinstvenog organizujućeg principa, on predlaže da je psiha suštinski pluralna. U delu “Re-Visioning Psychology”, zalaže se za politeistički model u kojem bogovi – personifikacije arhetipskih perspektiva – nisu tu da bi bili integrisani u jednu sintezu, već da bi sa njima bilo ostvaren imaginativni proces, i to svaki za sebe (Hillman, 1975). U ovom pogledu, individuacija nije proces pojednostavljivanja ili zatvaranja, već sposobnost da se nosimo sa psihičkom mnoštvenošću. Rad duše, dakle, nije da homogenizuje svoje sadržaje u pročišćeno jedinstvo, već da amplifikuje polje imaginacije, produbljujući ga estetskom i simboličkom elaboracijom. Za Hilmana, svaki kompleks je svojevrstan bog sa sopstvenom perspektivom, a bavljenje njime proširuje domen Sopstva.
Volfgang Gigerih pristupa temi iz još jednog ugla i kritikuje terapeutsku težnju ka isceljenju ili harmonizaciji psihe, smatrajući je psihološki površnom. Umesto toga, on vidi razvoj duše kao pogonjen dijalektičkom negacijom – procesom u kojem psiha sublimira (u hegelovskom smislu) sopstvene pozicije, krećući se kroz kontradikciju i simboličku smrt ka dubljim oblicima postojanja. „Duša živi negirajući samu sebe“, piše Gigerih. „Ona postaje sobom upravo kroz to što tone“ (1998, str. 52). I ovde je Sopstvo funkcija u nastajanju, a ne fiksna destinacija – ono zahteva kompleksnost, tenziju i raspad kako bi se moglo rekonfigurisati. Psiha ne postaje celovitija uprkos fragmentaciji – već kroz nju.
Iz ove linije mišljenja – od Junga, preko Hilmana, do Gigeriha – izranja novo poimanje individuacije kao kokreativnog, participativnog procesa. Umesto da zamišljamo Sopstvo kao statičnu arhetipsku celinu koja nas privlači kao gravitacioni centar, možemo ga sagledati kao polje – živi matriks koji evoluira dok mi u njemu učestvujemo. U ovom okviru, individuacija ne ispunjava samo neku unutrašnju svrhu (telos); ona postaje oblik simboličkog doprinosa evoluirajućoj stvarnosti psihe. Unus mundus – temeljno jedinstvo psihe i materije – nije samo nešto čemu se vraćamo. To je nešto što pomažemo da nastane i oblikuje se kroz naš simbolički život.
Postoje snažni filozofski i kosmološki temelji za ovakav pogled. Iz perspektive filozofije procesa, kako je razvijaju Alfred Nort Vajthed i Anri Bergson, stvarnost nije sačinjena od statičnih supstanci, već od događaja, odnosa i tokova. Ni psiha nije kontejner fiksnih arhetipova, već dinamičko odvijanje značenja i potencijala. Simboli su, kako Jung primećuje, „transformatori psihičke energije“ (CW 6, §350). Ako simboli transformišu, onda i psihičko polje koje oni konsteliraju mora biti transformabilno. Kako se pojavljuju novi simboli kao odgovor na nove psihičke konfiguracije, tako i sama ideja Sopstva mora ostati otvorena ka postajanju – oblikovana igrom između nesvesnih potencijala i svesne realizacije.
Moderna kosmologija pruža snažnu metaforu za ovakvu viziju. Univerzum nije započeo u ravnoteži, već u radikalnoj asimetriji – singularnosti koja se raspukla u razliku, kompleksnost i kreativnu tenziju. Zvezde, kroz svoje životne cikluse, stvaraju teže elemente koji omogućavaju nastanak planeta, života i svesti. Tako i pojedinačna psiha, kroz metabolizaciju i integraciju svojih kompleksa, obogaćuje simbolički kosmos. Nismo samo zvezdana prašina koja se vraća u prazninu; mi smo, takoreći, psihički alhemičari – koji iz svog života kuju nove simboličke kombinacije. Ono što iznikne iz unutrašnjeg rada jedne osobe može odjeknuti u arhetipskom polju, omogućavajući nove psihičke konfiguracije i za druge.
Ova logika nalazi oslonac i u relacijskoj filozofiji. Mislioci poput Martina Bubera i Džesike Benžamin tvrde da identitet i biće nisu monadični, već intersubjektivni. Sopstvo, iz te perspektive, nije suština koju pojedinac poseduje, već relacijsko polje koje nastaje u susretu – između ega i nesvesnog, između sebe i drugog, između slike i simbola. Benžamin (1995) opisuje subjektivitet kao proces uzajamnog prepoznavanja; psiha postaje sobom kroz susret. U tom smislu, individuacija nije povratak nekoj unutrašnjoj istini, već dijalog u kojem se nove psihičke realnosti pregovaraju u postojanje.
Ovakav pogled ima transformativne implikacije za kliničku praksu. Ako se Sopstvo kokreira, onda psihičko patenje – trauma, neuroza, fragmentacija – nije nešto što treba samo izlečiti ili prevazići, već potencijalni simbolički materijal. Kompleksi postaju sastojci alhemijskog procesa individuacije. Njihova integracija nije samo lično isceljenje – to je metafizički čin koji preoblikuje simbolički matriks psihe. San, slika, trenutak uvida u terapiji nisu samo intrapsihički događaji – oni odjekuju arhetipski. Terapeut nije samo vodič, već svedok postajanja. Analitičko polje postaje sveti kontejner u kojem se Sopstvo, u svom evolutivnom obliku, zajedno konstelira.
Ova vizija preoblikuje i samo poimanje individuacije kao etički zadatak. Ako naš unutrašnji rad doprinosi arhetipskom polju, onda naš simbolički napor ima transpersonalni značaj. U eri koju Byung-Chul Han (2015) naziva „društvom postignuća“, gde je čak i unutrašnji život komodifikovan, individuacija postaje oblik otpora – spora, simbolička ponuda nasuprot talasu samousavršavanja i duhovnog zaobilaženja. Baviti se sopstvenim patnjama imaginativno, tolerisati ambigvitet, raditi simbolički sa senkom i tenzijom – to nisu luksuzi, već ključni činovi psihičkog starateljstva.
Savremeni mislioci dodatno potvrđuju ovakav pogled. Ijan Mekgilkrist (2010), na primer, tvrdi da desna hemisfera mozga olakšava simboličko, metaforičko i relacijsko znanje, dok leva teži instrumentalnoj kontroli. Dominacija leve hemisfere u modernosti osiromašuje imaginativno polje. Vraćanje ravnoteže – slično Jungovoj integraciji anime i senke – neophodno je ne samo za psihičko zdravlje, već i za kulturnu obnovu. Tomas Hibul (2021) govori o „kolektivnim traumatskim poljima“ koja akumuliraju nerazrešeni bol kroz generacije. Kada pojedinac metabolizuje tu traumu kroz svesnu prisutnost, on doprinosi pročišćenju tih polja – i to je, ponovo, arhetipski doprinos.
Ketrin Keler, u svojoj teologiji zapletenosti, predlaže da je samo biće fundamentalno relacijsko, participativno i otvoreno. U knjizi “The Cloud of the Impossible” (2015), ona istražuje božansko ne kao statičnu svemoć, već kao evoluirajuću, kokreativnu potencijalnost. To rezonira sa Jungovom idejom – naročito u “Odgovoru na Jova” – da se čak i božanska slika razvija kroz ljudsku konfrontaciju i patnju. Sopstvo, u ovoj kosmologiji, nije bezvremenska božanska slika, već postajanje – polje značenja koje se razvija kako se razvijamo i mi.
Implikacije su jasne: ne putujemo ka Sopstvu kao unapred postojećem entitetu. Mi mu nešto donosimo. Naša patnja, naši uvidi, naš simbolički rad – sve to postaje deo tog polja. Povratak Sopstvu nije kružni – on je spiralni. Vraćamo se noseći nove forme. Ne rastvaramo se u jedinstvu – mi ga širimo.
Dakle, individuacija nije samo radi pojedinca. Ona je za svet. To je tiha ponuda unus mundus-u – čin ljubavi prema simboličkom univerzumu koji omogućava naše postajanje.
Sloboda volje oduvek deluje kao magična sposobnost kojom možemo prekinuti lanac uzročnosti i delovati kao nezavisni autori sopstvenih odluka, ali savremena nauka sve jasnije pokazuje da su naše misli i postupci čvrsto usađeni u biološke procese koji uključuju i hormonalne oscilacije. Hormoni, ti glasnici tela, utiču na našu pažnju, raspoloženje i impulzivnost, ponekad aktivirajući skrivene delove ličnosti koje je Jung nazivao “kompleksi”, i na taj način otvaraju prostor za unutrašnji raskorak ili čak disocijaciju ega. Kada se uzme u obzir da znatni deo odluka zapravo nastaje u nesvesnim procesima pre nego što osvestimo sopstvenu nameru, nameće se pitanje koliko je naša “slobodna volja” zaista slobodna. Ipak, većina savremenih filozofa i kognitivnih naučnika danas brani stav da je sloboda volje kompatibilna sa biološkom determinacijom, pod uslovom da je naš ego sposoban da reflektuje, preispituje i odobrava unutrašnje impulse koje proizvode hormoni ili nesvesni kompleksi.
Hormoni poput kortizola, adrenalina, testosterona i oksitocina deluju kao unutrašnji skeneri i modulatori, ponekad zumirajući i fokusirajući našu pažnju, a ponekad šireći polje emocija. Na primer, povišen kortizol, hormon stresa, sužava kognitivne funkcije i usmerava pažnju na potencijalne pretnje umesto na dugoročnu planiranje (Sapolsky, 2004), dok adrenalin pokreće brze, automatizovane reakcije koje mogu zaobići razumnu refleksiju (Cannon, 1929). Testosteron je povezan sa većim rizikom i dominacijom u socijalnim interakcijama (Sapienza i sarad., 2009), dok oksitocin povećava empatiju unutar grupe, pa čak i “zaslepljenost” prema spoljnim signalima (De Dreu i sarad., 2010). Svaki od ovih hormonalnih talasa menja naš unutrašnji dijalog i predstavu o raspoloživim izborima, otvarajući ili zatvarajući vrata određenim mogućnostima.
Jungovi kompleksi, prema njegovoj analitičkoj psihologiji, predstavljaju emocionalno nabijene skupove asocijacija koji lebde u ličnom nesvesnom i čekaju podsticaj da izađu na površinu (Jung, 1959). Kada se u telu javi jak hormonski signal – recimo, panika izazvana naglim prilivom adrenalina – prag aktivacije ovih kompleksa postaje niži. Ego, koji normalno funkcioniše kao menadžer svesti, gubi sposobnost da inhibira i preformuliše poruke kompleksa, i tada se može desiti da “puesta” neželjenu misao ili emotivnu reakciju direktno iz nesvesnog u svest. Ovaj process se može uporediti sa modernim dual-process modelom: sistem 1 (brzi, automatski procesi) preuzima volan, dok sistem 2 (spor, refleksivan i kontrolisani deo) biva odskočen.
Na prvi pogled, ovo zvuči kao direktan udar na ideju slobodne volje. Ako hormona-zaliveni kompleksi i nesvesne neuronske aktivnosti kroje naše odluke pre nego što postane svestan impuls, koje je mesto za “ja” koje slobodno bira? Klasični eksperiment Libeta (1985) pokazao je da se pripravnost mozga za pokret – tzv. “readiness potential” – javlja desetine milisekundi pre nego što ispitanik prijavi svest o nameri da pomeri ruku. Slične studije pomoću fMRI metode (Soon i sarad., 2008) otkrile su da se predviđanje izbora može vršiti sekunde pre nego što osoba osvesti sopstvenu odluku, što je navelo neke da tvrde da je sloboda volje samo epifenomen.
Ali takav zaključak ne mora biti fatalistički. Kompatibilisti, poput Daniela Dennetta (2003) i Roberta Fičera & Mičela Ravice (1998), predlažu redefiniciju slobode volje, ne kao prekid uzročnog lanca, već kao sposobnost da delujemo u skladu sa sopstvenim razlozima i vrednostima. Važno je razlikovati prvo-redne želje (impulse koje direktno proizvodi mozak i hormone) od drugo-rednih želja (želje o tim željama). Frankfurtovi (1971) “primeri” pokazuju da osoba može biti slobodna čak i ako je determinisana, ako može da reflektuje i identifikuje se s osnovnom motivacijom u drugom, reflektivnijem sloju. Čak i pod snažnim hormonalnim uticajem, ukoliko naš “viši ja” može da usvoji ili odbaci impuls – na primer, shvatajući da je nagla ljutnja neprikladna i odlučuje da se suzdrži – mi i dalje uživamo oblicima agencije.
Savremena neurologija pokazuje da postoje prefrontalne mreže u mozgu koje omogućuju kontrolu impulsa i planiranje (Miller & Cohen, 2001). One funkcionišu kao filteri i kočnice, često pod uticajem hormona, ali ne nužno obezvređene. Na primer, mindfulness tehnike i kognitivne vežbe mogu proširiti sposobnost metasvesne kontrole, povećavajući aktivnost dorsolateralnog prefrontalnog korteksa i smanjujući hiperreaktivnost amigdale usled hormonskog stresa (Tang i sarad., 2007). Time se potvrđuje ideja da sloboda volje nije odsustvo bioloških uzroka, već pre oblik samoregulacije unutar tog uzroka.
Etika i pravna odgovornost takođe moraju da uzmu u obzir ove bihevioralne i neuroendokrine aspekte. Pravni sistem prepoznaje “smanjenu uračunljivost” pod ekstremnim stresom ili neurološkim poremećajima, što je u skladu sa idejom da preterano snažni hormonski signali mogu privremeno sabotirati ego. Slično tome, terapijske prakse u psihologiji i psihijatriji teže da pomognu klijentima da identifikuju i integrišu nesvesne komplekse, koristeći lekove ili psihoterapiju za stabilizaciju hormonalnih oscilacija (Freud, 1917; Jung, 1946).
U svetlu svega ovoga, savremeni pogled na slobodnu volju može se sažeti ovako: hormoni i nesvesni kompleksi obezbeđuju sirovu građu naših doživljaja i impulsa, a ego i refleksivni um rade kao scenografi i režiseri, birajući šta će se na kraju naći na sceni svesti. Iako sama scena nije proizvedena iz vazduha, nego iz dugog lanca bioloških i psiholoških uzroka, predavanje naše uloge u kreiranju predstave jeste ono što nazivamo slobodnom voljom. Najvažniji čin samopredstavljanja jeste sposobnost da se neugodni hormonski nagoni prepoznaju, razmotre i integrišu u skladniju celinu sopstvene priče, a ne da ih se samo pasivno doživljava. U tom smislu, sloboda volje nije bekstvo od tela, već umetnost življenja unutar tela.
Reference Cannon, W. B. (1929). Bodily changes in pain, hunger, fear and rage. Appleton-Century-Crofts. De Dreu, C. K. W., Greer, L. L., Van Kleef, G. A., Shalvi, S., & Handgraaf, M. J. J. (2010). Oxytocin promotes human ethnocentrism. Proceedings of the National Academy of Sciences, 107(47), 20352–20356. Dennett, D. C. (2003). Freedom evolves. Viking. Fischer, J. M., & Ravizza, M. (1998). Responsibility and control: A theory of moral responsibility. Cambridge University Press. Frankfurt, H. (1971). Freedom of the will and the concept of a person. Journal of Philosophy, 68(1), 5–20. Jung, C. G. (1959). The archetypes and the collective unconscious. In Collected Works (Vol. 9i). Princeton University Press. Libet, B. (1985). Unconscious cerebral initiative and the role of conscious will in voluntary action. Behavioral and Brain Sciences, 8(4), 529–566. Miller, E. K., & Cohen, J. D. (2001). An integrative theory of prefrontal cortex function. Annual Review of Neuroscience, 24, 167–202. Sapienza, P., Zingales, L., & Maestripieri, D. (2009). Gender differences in financial risk aversion and career choices are affected by testosterone. Proceedings of the National Academy of Sciences, 106(36), 15268–15273. Sapolsky, R. M. (2004). Why zebras don’t get ulcers: The acclaimed guide to stress, stress-related diseases, and coping. Holt Paperbacks. Soon, C. S., Brass, M., Heinze, H.-J., & Haynes, J.-D. (2008). Unconscious determinants of free decisions in the human brain. Nature Neuroscience, 11(5), 543–545. Tang, Y.-Y., Ma, Y., Wang, J., Fan, Y., Feng, S., Lu, Q., … Posner, M. I. (2007). Short-term meditation training improves attention and self-regulation. Proceedings of the National Academy of Sciences, 104(43), 17152–17156.
Ponekad se u čoveku desi nešto gotovo neprimetno, bez buke i bez spoljašnjih simptoma koji bi odmah ukazali na promenu. Naizgled, sve je kao pre – ide se na posao, šalju se poruke drugaricama, vodi se računa o obavezama, možda čak i planira nešto za vikend. Ali duboko ispod te svakodnevice, događa se pomeranje koje može biti dalekosežno: unutrašnji centar ličnosti, ono što Jung zove Self, više ne vodi igru. Umesto toga, na scenu stupaju kompleks i Senka (ili kompleks nahranjen i sponzorisan Senkom) – i to ne kao podrška, već kao glavni glumci.
U jungovskoj psihologiji, kompleks predstavlja emocionalno obojen skup nesvesnih sadržaja organizovanih oko arhetipske jezgre. Obično se razvija u ranim godinama, kada dete doživi ponovljene rane – napuštanje, odbacivanje, sram, poniženje, emocionalnu hladnoću, ili roditeljsku ambivalenciju. Kompleksi nisu “loši” sami po sebi – oni su strukture koje nose informacije o našoj psihičkoj istoriji i emocionalnim istinama. Problem nastaje kada se ego – središnja funkcija ličnosti koja posreduje između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta – identifikuje s kompleksom, umesto da ga prepozna, osmotri i postepeno integriše.
Slično tome, Senka je zbir svega onoga što ego ne želi da prizna kao deo sebe – agresija, zavist, impulsi, seksualnost, ambicija, slabost, ali i autentične želje i nesvesni potencijali. Jung piše: “Senka je moralni problem koji izaziva celokupnu ličnost ega. Niko ne postaje prosvetljen zamišljanjem svetlosnih figura, već osvešćivanjem tame.” (slobodan prevod, Jung, Aion, 1951).
Kada se ego identifikuje s kompleksom ili kada se poistoveti sa Senkom – umesto da ih posmatra iz pozicije svesnog subjekta – dolazi do unutrašnjeg obrta. Osoba tada više nije samo neko ko nosi ranu, već neko ko jeste rana. Više nije neko ko ponekad oseća stid, već neko čiji čitav identitet postaje stid. U tom trenutku se dešava premeštanje upravljačke funkcije – instinkti, libido, pa čak i élan vital, životna pokretačka sila – počinju da služe kompleksu, a ne Selfu.
Posledice toga nisu uvek dramatične na površini. Niko ne mora da vidi očigledne znake “pada”. Naprotiv, često osoba deluje kao da je na visini zadatka – aktivna, uključena, odgovorna. Ali unutra, sve postaje kruto, iznutra upravljano osećajem da se “mora”, da se “ne sme stati”, da će nešto pasti u haos ako se ne održi maska. Tada energija više ne teče slobodno. Elán vital (vitalnost, životna energija, libido u ne-frojdijanskom smislu) ne teče iz središta, već se koristi za preživljavanje, za kompenzaciju, za „štampanje“ ili preslikavanje identiteta koji se oseća kao lažan, ali neophodan.
U tim trenucima, osoba preživljava, ali ne živi; deluje, ali ne stvara; povezuje se, ali ne oseća istinsko prisustvo; pokreće se iz stida, straha i unutrašnje komande, umesto iz želje, smisla i ljubavi…
Na energetskom nivou, libido – u jungovskom smislu ne samo seksualna, već celokupna psihička energija – postaje talac samoodbrambenih mehanizama, rigidnih obrazaca ponašanja i unutrašnjih glasova koji teraju na perfekcionizam, patnju ili beskonačno ugađanje drugima.
U terapijskom jeziku, ovo stanje često se prepoznaje kao “živeti iz kompleksa” – gde osoba više ne upravlja sobom iz svesnog centra, već iz nasleđenih i nesvesnih obrazaca. U psihoanalitičkom smislu, to je regresija na ranije nivoe funkcionisanja ega. U svakodnevnom jeziku, može se prepoznati kao hronični osećaj praznine, iscrpljenosti, otuđenja od sebe i sveta.
Jedan od najtragičnijih aspekata ovakvog stanja jeste što osoba najčešće zna da nešto nije u redu – ali ne zna šta. Kao da neka iskra nedostaje. Često oseća da život prolazi mimo nje, da se nešto vitalno “ne događa”. I dok se spolja sve održava, iznutra raste osećaj da se gubi kontakt sa sobom – kao da život curi kroz ruke, a da ne znaš kako da ga zadržiš.
U tom kontekstu, Jung nas vraća osnovnoj psihološkoj funkciji: svesnosti. Ništa se ne može promeniti dok ne postane svesno. Ali ovde nije reč o intelektualnom uvidu ili brzom zaključku. Reč je o iskrenom, autentičnom, „voljenom“ susretu sa onim delovima sebe koje smo najduže poricali. O priznanju da nas pokreće neautentična energija. Da naša strast više nije u službi stvaranja, već odbrane.
Da bi se elán vital vratio pod upravu Selfa, ego mora da zakoči i pogleda oko sebe. Da zastane, da se preispita – i to baš baš unutar sebe – i prizna: “Nisam ja samo ovaj strah. Nisam samo ova rana. Jesam i to – ali sam i mnogo više.”
To “mnogo više” ne dolazi spolja. Ne dolazi kroz priznanje, uspeh, ljubav drugoga – iako svi ti trenuci mogu biti značajni. Ono dolazi iznutra, iz kontakta sa unutrašnjim likovima: ranjenim detetom, senkom, kritičarem, arhetipskim likovima iz snova. Dolazi iz onog tihog prostora u nama koji zna, čak i kada ego ne zna.
U analitičkoj psihologiji, ovaj proces povratka svom centru zove se individuacija – ne kao ideal savršenstva, već kao put ka celovitosti. Ne “postati bolji”, već postati ceo. Ne “prevazići slabosti”, već ih integrisati kao deo šireg, živog ja. Kao što Jung piše: “Cilj nije postati dobar, već postati celovit.” (skraćeno, slobodno prevedeno, iz Jung, CW 13)
U praktičnom smislu, to znači razvijanje unutrašnje diferencijacije: znati kada govorimo iz kompleksa, a kada iz zrele pozicije. Znati kada naš izbor dolazi iz straha, a kada iz želje. Kada da kažemo “da” iz prisustva, a ne iz potrebe za potvrdom.
Ako nam se čini da nam energija ide u pogrešnom pravcu – da više ne stvaramo, već iscrpljujemo sebe – zastanimo. Pogledajmo: ko zaista sedi za našim unutrašnjim stolom? Ko odlučuje kako koristimo svoju energiju, svoje instinkte, svoju pažnju?
Nekad je najhrabriji čin priznati da smo se izgubili. I to ne iz slabosti, već iz snage. Jer samo onaj ko ume da stane i pogleda istini u oči, ima šansu da ponovo pronađe ono što nije prestalo da postoji – samo je bilo prekriveno slojevima straha, poricanja i mehanizama preživljavanja.
Elán vital nikada nije potpuno nestao. On čeka. Strpljivo. U onom delu nas koji zna da smo više od svojih rana, više od svojih maski, više čak i od svojih kompleksa. Da nas kompleksi ne poseduju, veš mi njih posedujemo…. (i to je iz Junga:)).
I kada ga ponovo osetimo – makar na tren – znaćemo da smo se vratili. Ne u staru verziju sebe. Već u dublje, prisutnije, autentičnije Ja koje zna da je život više od preživljavanja.
Kada dvoje ljudi započnu dubok razgovor, sviraju zajedno, gledaju jedno drugo u oči — njihovi mozgovi se, doslovno, počinju usaglašavati.
Savremena neuronauka pokazuje da tokom značajnih međuljudskih interakcija dolazi do sinhronizacije moždanih talasa između učesnika. Ovi procesi nisu samo prolazni efekti pažnje, već ostavljaju trajni trag u moždanoj plastičnosti.
Možda najuzbudljivije pitanje danas glasi: da li ove neuronalne rezonance mogu biti povezane sa kolektivnim slojevima svesti — sa onim što je Jung opisivao kao kolektivno nesvesno i arhetipove?
Zahvaljujući tehnikama poput hiperskeniranog EEG-a, naučnici beleže kako se theta i gama oscilacije u mozgovima dvoje ljudi sinhronizuju tokom emocionalno bogatih trenutaka (Dumas et al., 2010; Sänger et al., 2012).
Istovremeno, istraživanja sinaptičke plastičnosti otkrivaju kako ovakvi zajednički doživljaji oblikuju dugotrajne promene u neuronskim mrežama (Bliss & Lømo, 1973; Buzsáki, 2006).
Iako su ovi fenomeni proučavani uglavnom u okvirima neuronauka, oni vode ka dubljim pitanjima:
→ Kako zajednički doživljaji oblikuju značenje?
→ Da li postoji neurobiološki temelj za univerzalne obrasce značenja — ono što Jung naziva arhetipskim strukturama?
→ Može li se sinhronicitet — istovremena pojava unutrašnjih i spoljašnjih događaja bez vidljive uzročne veze — objasniti kroz dinamiku sinhronizacije moždanih mreža?
U ovom tekstu spajaju se dve priče: s jedne strane, najnovija neuronaučna saznanja o moždanim oscilacijama i plastičnosti, s druge strane, jungiјanska vizija psihe kao mreže dubokih simboličkih obrazaca.
Da li se te dve priče možda sve više preklapaju?
Možda zvuči kao naučna fantastika, ali danas znamo da se mozgovi ljudi zaista mogu privremeno usaglasiti. Kada dve osobe uspostave emocionalno bogat kontakt — razgovor, zajednički pokret, sviranje, ples, ili čak vođenje psihoterapijskog procesa — njihovi moždani ritmovi počinju da vibriraju u istom ritmu.
Ovaj fenomen naziva se sinhronizacija među mozgovima (interbrain synchronization), i već je dobro dokumentovan (Dumas et al., 2010; Sänger et al., 2012; Konvalinka et al., 2014).
Kako se to meri? Uz pomoć sofisticiranih metoda kao što su: → hiperskenirani EEG (snimanje moždanih talasa kod dve osobe istovremeno), → MEG (magnetoencefalografija), → fNIRS (funkcionalna infracrvena spektroskopija).
Zahvaljujući ovim tehnologijama, istraživači su otkrili da se tokom interakcije između ljudi sinhronizuju različiti frekventni opsezi moždanih oscilacija:
Theta talasi (4–8 Hz) i alfa talasi (8–12 Hz) posebno se usklađuju tokom aktivnosti koje zahtevaju koordinaciju i emocionalnu povezanost — poput pevanja, plesa, zajedničkog dijaloga.
Gama talasi (30–80 Hz) povezani su sa složenijom obradom značenja, emocionalnim nijansama i deljenjem namera (Babiloni & Astolfi, 2014; Sänger et al., 2013).
Važno je napomenuti da ova sinhronizacija nije prosto rezultat zajedničkog spoljnjeg stimulusa (npr. da oboje gledaju isti film). Pokazano je da sinhronizacija traje i kada nema zajedničkog stimulusa, i da zavisi od emocionalne i kognitivne povezanosti među osobama (Lindenberger et al., 2009; Hasson et al., 2012).
Štaviše, sinhronizacija se javlja kroz usklađivanje talasne faze između mozgova, kroz cross-frequency coupling: interakciju između sporijih i bržih talasa (npr. theta-gama) i kroz aktivaciju mreža koje su ključne za empatiju, teoriju uma i afektivnu rezonancu (Redcay & Schilbach, 2019).
Zašto je ovo važno?
Ovakvi neuronalni ritmovi između ljudi ne samo da odražavaju trenutni kvalitet njihove interakcije, već mogu doprineti stvaranju zajedničkog značenja, ojačavanju emocionalne povezanosti, učenju kroz interakciju, i formiranju kolektivnih reprezentacija. Pojedine strukture mozga, poput klaustruma (Crick & Koch, 2005; Wang et al., 2018), mogle bi igrati ključnu ulogu u orkestriranju ove višeslojne sinhronizacije, kako unutar, tako i između mozgova.
U savremenoj neuronauci sinhronizacija među mozgovima postaje jedno od najperspektivnijih polja, jer pruža uvid u to kako se interpersonalna svest i zajednički doživljaji oblikuju na neurofiziološkom nivou.
Kako učimo? Kako se sećanja oblikuju i zadržavaju u mozgu? Jedan od ključnih odgovora na ta pitanja daje koncept sinaptičke plastičnosti — sposobnosti neuronskih veza (sinapsi) da se jačaju ili slabe u zavisnosti od iskustva. Već decenijama znamo da je long-term potentiation (LTP) — dugotrajna potencijacija — osnovni mehanizam kojim se sinapse dugoročno jačaju nakon ponovljene i sinhronizovane aktivacije (Bliss & Lømo, 1973; Buzsáki, 2006). Ali ono što je danas sve jasnije jeste da moždane oscilacije igraju ključnu ulogu u tome kada i kako će se LTP dogoditi. Theta ritmovi (4–8 Hz), posebno u hipokampusu — regiji mozga odgovornoj za memoriju — stvaraju „vremenske prozore“ optimalne za indukciju LTP-a (Buzsáki, 2002). Kada neuronska aktivnost dolazi u skladu sa ovim ritmom, veće su šanse da će doći do trajne sinaptičke promene — drugim rečima, do učenja. Još zanimljivije, pokazano je da kombinacija sporijih (theta) i bržih (gama) oscilacija — fenomen poznat kao cross-frequency coupling — omogućava veoma precizno vremensko kodiranje novih informacija (Lisman & Jensen, 2013). Taj „ples“ između različitih ritmova pomaže mozgu da formira struktuirana sećanja, a ne samo haotične tragove. I tokom spavanja, posebno u fazama dubokog sna, ovaj oscilatorni orkestar radi punom snagom. Spori talasi, sigma vretena i gama oscilacije pažljivo koordinišu procese konsolidacije memorije (Diekelmann & Born, 2010).
Kada dve osobe podele emocionalno značajno iskustvo — bilo kroz razgovor, zajednički ritual ili terapiju — njihovi se mozgovi ne samo trenutno usklađuju, već se kroz sinhronizaciju oscilacija može pokrenuti i LTP, koji ostavlja trajne promene u neuronskim mrežama. To znači da deljena iskustva mogu ojačati zajedničke reprezentacije, modifikovati emocionalne obrasce i uticati na implicitno pamćenje odnosa. Drugim rečima: ono što se sinhronizuje — to se i uči.
Sinhronizacija među mozgovima nije samo trenutni „ples“, već može ostaviti trajne neuroplastične tragove koji oblikuju buduće interakcije i doživljaje. U tom svetlu, postavlja se pitanje da li ovakvi neurodinamički procesi mogu igrati ulogu i u oblikovanju dubljih, univerzalnih obrazaca značenja — onih koje Jung naziva arhetipovima?
Ako postoji neka vrsta „dirigenta“ u orkestru moždanih oscilacija, klaustrum je ozbiljan kandidat za tu ulogu. Ova uska, tanka struktura, smeštena između putamena i insule, dugo je bila misterija. Danas znamo da klaustrum ima izuzetno gust povezani „network“ — praktično je povezan sa skoro svim delovima neokorteksa (Crick & Koch, 2005). Zbog toga mnogi istraživači pretpostavljaju da on ima ključnu funkciju u koordinaciji moždane aktivnosti u celini. Istraživanja su pokazala da klaustrum može modulisati spore oscilacije u kori velikog mozga, naročito tokom budnog stanja i dubokog sna (Wang et al., 2018). Takođe, studije sugerišu da on učestvuje u usklađivanju vremenskih obrazaca između različitih senzornih i kognitivnih oblasti — što je ključno za pažnju i integraciju složenih informacija (Smythies et al., 2012). Čak su pokazane i njegove funkcije u cross-regionalnom povezivanju oscilacija — omogućavajući globalnu funkcionalnu koherenciju mozga (Bollimunta et al., 2011; Zhang et al., 2018). Neki naučnici idu i dalje — smatraju da klaustrum može igrati ključnu ulogu u stvaranju jedinstvenog osećaja sopstvenog „ja“ (Crick & Koch, 2005), kroz harmonizaciju oscilatorne aktivnosti širom moždanih mreža.
Ali ovde dolazimo do još intrigantnije tačke. Tokom interpersonalne interakcije, ista ta koordinaciona funkcija klaustruma mogla bi doprineti sinhronizaciji između mozgova — putem mreža koje su povezane sa empatijom, emocionalnom rezonansom i senzomotornom interakcijom (npr. tokom imitacije, muziciranja, jezika). Klaustrum bi, dakle, mogao biti neuroanatomski „čvor“ koji omogućava ne samo integraciju unutar pojedinačnog mozga, već i usklađivanje između mozgova u interakciji bogatoj značenjem.
Ovo nas prirodno vodi ka jednom većem pitanju: ako moždani ritmovi ljudi mogu biti tako sinhronizovani — i ako se ta sinhronizacija orkestrira na višem nivou — da li to može igrati ulogu u aktivaciji dubljih, univerzalnih obrazaca značenja? Drugim rečima: da li ovakva neurodinamika može biti „most“ ka onome što Jung opisuje kao arhetipsku rezonancu i kolektivno nesvesno? Kada govorimo o kolektivnim slojevima psihe, nemoguće je zaobići Jungov koncept kolektivnog nesvesnog. Prema Jungu (1952), kolektivno nesvesno je najdublji sloj psihe, u kojem su smeštene arhetipske strukture — univerzalni obrasci iskustva i značenja koji nadilaze pojedinačnu biografiju. Zanimljivo je da današnja neuronauka, kroz istraživanja sinhronizacije među mozgovima, “nenamerno” dolazi do fenomena koji veoma podsećaju na ovakav opis zajedničkog psihičkog prostora. Kada dve osobe dele duboku interakciju, njihova neuronalna aktivnost se usklađuje u specifičnim frekventnim opsezima — najčešće u theta, alfa i gama oscilacijama. Sinhronizacija oscilacija može omogućiti privremeno usklađivanje emocionalnih i kognitivnih dinamika, što bi se moglo posmatrati kao neurofiziološki ekvivalent „zajedničkog polja svesti“. U tom smislu, kolektivno nesvesno može se čitati i kao rezonantna mreža, kroz koju se u određenim uslovima „otvaraju“ kanali za deljenje univerzalnih obrazaca.
Današnje teorije kompleksnih sistema (Cambray, 2009) omogućavaju da arhetipove ne posmatramo kao „gotove sadržaje“, već kao dinamičke atraktore — obrasce koji spontano nastaju iz složenih interakcija neuronskih mreža. Neuronaučne studije (Buzsáki, 2006) opisuju mozak kao sistem koji samoregulativno funkcioniše kroz višeslojne oscilatorne mreže. U tom okviru arhetipovi se mogu shvatiti kao stabilni obrasci koji se „hvataju“ ili aktiviraju kada neuronske mreže postignu određeni stepen sinhronizacije. Sinhronizacija među mozgovima može doprineti zajedničkom aktiviranju takvih obrazaca — što rezultira zajedničkim simboličkim iskustvom. Sinhronicitet je pojam koji je Jung (1952) koristio da opiše smisleno poklapanje unutrašnjih i spoljašnjih događaja, bez direktne kauzalne veze.
Danas se može zamisliti da interpersonalna sinhronizacija oscilacija stvara uslove za povećanu verovatnoću da će se ovakva „ko-emanacija značenja“ pojaviti usklađivanjem vremenskih obrazaca između kognitivnih i emocionalnih tokova i tako može „otvoriti prozor“ kroz koji se simbolički sadržaji spontano javljaju i bivaju zajednički prepoznati.
Takvi fenomeni su često opisani u psihoterapijskim susretima (Knox, 2011), grupnim ritualima (Cambray, 2009) i kreativnim kolektivnim iskustvima. Najnovija istraživanja o izmenjenim stanjima svesti — naročito uz primenu psihodelika (Carhart-Harris et al., 2023; Halje et al., 2023) — pokazuju pojavu hiper-sinhronizacije neuronskih mreža. Ovakva stanja često prate rastapanje granica ega, proširenje svesti ka transpersonalnim sadržajima i pojačana aktivacija arhetipskih slika i iskustava. Može se pretpostaviti da su ovde u igri pojačani obrasci rezonance između oscilatornih dinamika i dubljih slojeva kolektivnog nesvesnog.
U celini gledano, savremena neuronauka i jungiјanska psihologija počinju se sve više približavati u tumačenju kako zajednička iskustva i simbolički sadržaji nastaju kroz dinamičku rezonancu između individualnih i kolektivnih nivoa svesti. Veze koje se danas naziru između neuronalne sinhronizacije i arhetipskih obrazaca otvaraju pravo malo bogatstvo novih istraživačkih pravaca.
Evo nekoliko oblasti koje bi mogle biti posebno plodne u narednim godinama:
Savremene tehnike kao što su hiperskenirani EEG i MEG već omogućavaju da pratimo kako se mozgovi usklađuju tokom interakcije.mSledeći korak bio bi primena ovih metoda u psihoterapijskim sesijama, grupnim ritualima, vođenim aktivnim imaginacijama ili meditativnim praksama bogatim simbolikom.
Zanimljivo bi bilo videti da li u takvim uslovima dolazi do specifičnog cross-frequency coupling-a povezanog sa arhetipskom aktivacijom i da li su trenuci sinhroniciteta povezani sa vrhuncima takve sinhronizacije?
Još se mnogo toga ne zna o klaustrumu. Njegova uloga u globalnoj integraciji moždanih oscilacija čini ga idealnim kandidatom za istraživanje u kontekstu kolektivne svesti. Da li bi sinhronizacija među mozgovima mogla biti „pokretana“ ili posredovana upravo kroz orkestraciju klaustruma?
Ako sinhronizacija i plastičnost igraju ulogu u zajedničkoj konstrukciji značenja, to ima i praktične implikacije. Kako psihoterapeuti mogu koristiti svesno stvaranje uslova za pozitivnu sinhronizaciju? Kako grupni procesi (npr. u terapeutskoj zajednici) mogu podstaći zdravije arhetipske obrasce? Kako tehnike poput EMDR-a, holotropnog disanja, ili psihodelične terapije menjaju obrasce sinhronizacije? U budućnosti bismo mogli razviti nove pristupe lečenju, zasnovane upravo na modulaciji interpersonalne rezonance.
REFERENCE
Babiloni, F., & Astolfi, L. (2014). Social neuroscience and hyperscanning techniques: Past, present and future. Neuroscience & Biobehavioral Reviews, 44, 76–93. https://doi.org/10.1016/j.neubiorev.2012.07.006
Bliss, T. V. P., & Lømo, T. (1973). Long-lasting potentiation of synaptic transmission in the dentate area of the anaesthetized rabbit following stimulation of the perforant path. The Journal of Physiology, 232(2), 331–356. https://doi.org/10.1113/jphysiol.1973.sp010273
Bollimunta, A., Chen, Y., Schroeder, C. E., & Ding, M. (2011). Neuronal mechanisms of cortical alpha oscillations in awake-behaving macaques. The Journal of Neuroscience, 31(10), 3560–3570. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.4417-10.2011
Buzsáki, G. (2006). Rhythms of the brain. Oxford University Press.
Cambray, J. (2009). Synchronicity: Nature and psyche in an interconnected universe. Texas A&M University Press.
Carhart-Harris, R. L., Friston, K. J., & Friston, K. (2023). REBUS and the anarchic brain: Toward a unified model of the brain action of psychedelics. Pharmacological Reviews, 75(1), 79–95. https://doi.org/10.1124/pharmrev.121.000527
Crick, F., & Koch, C. (2005). What is the function of the claustrum? Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences, 360(1458), 1271–1279. https://doi.org/10.1098/rstb.2005.1661
Diekelmann, S., & Born, J. (2010). The memory function of sleep. Nature Reviews Neuroscience, 11(2), 114–126. https://doi.org/10.1038/nrn2762
Dumas, G., Nadel, J., Soussignan, R., Martinerie, J., & Garnero, L. (2010). Inter-brain synchronization during social interaction. PLoS ONE, 5(8), e12166. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0012166
Halje, P., Hjorth, J. J. J., & Petersson, P. (2023). 5-HT2AR and NMDAR psychedelics induce similar hyper-synchronous states in the rat cognitive-limbic cortex–basal ganglia system. Communications Biology, 6(1), 142. https://doi.org/10.1038/s42003-023-04579-1
Hasson, U., Ghazanfar, A. A., Galantucci, B., Garrod, S., & Keysers, C. (2012). Brain-to-brain coupling: A mechanism for creating and sharing a social world. Trends in Cognitive Sciences, 16(2), 114–121. https://doi.org/10.1016/j.tics.2011.12.007
Jung, C. G. (1952). Synchronicity: An acausal connecting principle (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press.
Knox, J. (2011). Self-agency in psychotherapy: Attachment, autonomy, and intimacy. W. W. Norton & Company.
Konvalinka, I., Bauer, M., Stahlhut, C., Hansen, L. K., Roepstorff, A., & Frith, C. D. (2014). Frontal alpha oscillations distinguish leaders from followers during joint action. NeuroImage, 94, 79–89. https://doi.org/10.1016/j.neuroimage.2014.03.003
Redcay, E., & Schilbach, L. (2019). Using second-person neuroscience to elucidate the mechanisms of social interaction. Nature Reviews Neuroscience, 20(8), 495–505. https://doi.org/10.1038/s41583-019-0179-4
Sänger, J., Müller, V., & Lindenberger, U. (2012). Intra- and interbrain synchronization and network properties when playing guitar in duets. Frontiers in Human Neuroscience, 6, 312. https://doi.org/10.3389/fnhum.2012.00312
Sänger, J., Müller, V., & Lindenberger, U. (2013). Directionality in hyperbrain networks discriminates between leaders and followers in guitar duets. Frontiers in Human Neuroscience, 7, 234. https://doi.org/10.3389/fnhum.2013.00234
Smythies, J., Edelstein, L., & Ramachandran, V. S. (2012). Hypotheses relating to the function of the claustrum. Frontiers in Integrative Neuroscience, 6, 53. https://doi.org/10.3389/fnint.2012.00053
Zhang, S., Xu, M., Kamigaki, T., Do, J. P. H., Chang, W.-C., Jenvay, S., … & Dan, Y. (2018). Long-range and local circuits for top-down modulation of visual cortex processing. Science, 345(6197), 660–665. https://doi.org/10.1126/science.1254126
Ako nas savremena neuronauka uči da većinu naših budnih postupaka pokreću procesi koji započinju pre nego što postanemo svesni, onda snovi — ti zagonetni i granični narativi — otkrivaju još dublju istinu: ne samo da nas nesvesno pokreće, već nas svakodnevno oblikuje na načine koje ne biramo i kojih se uglavnom ni ne sećamo.
Iz jungiјanske perspektive, snovi su poruke iz nesvesnog, izraz autonomne psihe koja nastavlja da živi nezavisno od volje ega. Ipak, po buđenju pamtimo samo poneki san. Zašto je to tako?
Neuronauka objašnjava da je tokom REM faze sna mozak izuzetno aktivan, ali da neurohemijski uslovi — naročito nizak nivo noradrenalina — onemogućavaju stabilno pamćenje. Samo snovi koji se jave u neposrednoj blizini buđenja, ili oni koji su izrazito emotivno nabijeni, uspevaju da se „prebace“ u budno sećanje. Taj proces filtriranja, iako biološki uslovljen, otvara prostor za simboličko tumačenje.
Post-jungiјanska misao ne tumači to kao manjak, već kao vrstu psihičke selekcije. San koji ostane u sećanju nije slučajan — on je, kako bi Jung rekao, upravo onaj koji je egu potreban u tom trenutku prelaska iz nesvesnog u svesno. Nismo slobodni da se setimo svih snova, baš kao što nismo slobodni da pokrenemo sve postupke. Ali postoji unutrašnja logika u onome što se pojavi na pragu svesti.
Taj trenutak pamćenja — kairos buđenja — postaje mesto potencijalne slobode. To je prag gde se nesvesno susreće s egom, mesto u kojem simbolički materijal može biti prepoznat i integrisan. Sećanje na san tada nije pasivan čin, već akt prijema. Poput Libetove teorije o „vetu“ volje, svest možda ne započinje pokret, ali može da odgovori — da protumači, da izabere kako će se postaviti prema poruci iz dubine.
Džejms Hilman je isticao da ne teži svaka slika iz nesvesnog da postane svesna; neke ostaju u tami sa svrhom. Ali kad se slika iz sna nametne i ostane zapamćena, dolazi sa psihološkom nužnošću. To je poziv na dijalog sa sopstvom.
U tom svetlu, snovi koje pamtimo nisu samo slučajna neurološka aktivacija — oni su simbolički most između večernje nesvesnosti i jutarnje svesti. Ne biramo san, ali biramo da mu damo mesto. I upravo tu počinje slobodna volja — ne kao moć da kontrolišemo, već kao spremnost da saslušamo.
Vreme izmiče shvatanju. Zamišljamo ga kao linearno, merljivo, mehaničko — a ipak svaka mitologija priča drugačiju priču. Vreme nije samo kucanje napred; ono je i povratak, spirala, odjek. U jungovskoj viziji ne pitamo šta je Vreme, već koju sliku priziva u psihi. Da li je Vreme jin ili jang? Ženska ili muška energija? Ide pod ruku sa Animusom ili Animom? Možda nije ni jedno — ili je oboje, u sinhronoj vezi, u sizigiji.
Hronos, proždirući, može biti muški element, povezan sa Saturnovom gravitacijom, težinom ograničenja i zakona. Ali Kairos — pogodan trenutak, sazrevanje — diše više kao yin-anima: intuitivna, neuhvatljiva, plodna. Ekspanzija pripada animusu, jer projektuje i gradi, proteže se spolja — dok gravitacija, taj veliki privlačitelj i sakupljač, može biti skriveno lice anime, koje vuče sve stvari unutra, ka dubini i poreklu.
U tom svetlu, Vreme je paradoks. Ono se širi i skuplja poput daha. Jang u svojoj afirmaciji — u streli progresa, osvajanja, i solarnog kretanja. Jin u svojoj materičnoj prijemčivosti — u ciklusima, snovima, sećanju. Vreme je Ouroboros, koje sebe istovremeno proždire i rađa. Ne jedan arhetip, već polje tenzija: između postajanja i bivstvovanja, između entropije i forme, između naprednog kretanja istorije i večnog povratka duše.
U postjungijanskoj perspektivi, majčinstvo prevazilazi psihološku integraciju – ono zahteva duboko prepoznavanje koja unutrašnja Majka želi da se izrazi. Nisu sve unutrašnje slike majčinstva jednako životodajne. Na primer, ako je dominantna unutrašnja figura Majke ona koja pati, žrtvuje se do samouništenja ili ostaje emocionalno nedostupna, tada spajanje sa takvom slikom može biti razorno. Umesto kreativnog rađanja života, takvo sjedinjenje vodi psihičkom i emocionalnom kolapsu (Samuels, 1985).
Individuacija – proces postizanja celovitosti putem integracije različitih aspekata sopstva – ključna je za psihološko zdravlje, ali sama po sebi može biti nedovoljna ako ostane odvojena od dubinske arhetipske imaginacije (Hillman, 1975). Drugim rečima, žena može biti psihološki zrela, ali ako u njenom nesvesnom dominira destruktivna Majka, njena sposobnost stvaranja, rađanja ili brižnog odnosa prema drugome može biti sabotirana.
Postjungijanska analiza nas, stoga, podstiče da preispitamo pitanje spremnosti za roditeljstvo ili kreativni čin. Umesto toga, važnije pitanje glasi: Koja Majka u nama želi da rađa? Da li je to Majka koja podržava život, promenu i autonomiju drugog, ili ona koja prezaštićuje, kontroliše i gubi sebe u drugome (Woodman, 1990)? Ovo pitanje nije važno samo za žene, već jednako i za muškarce – koji arhetipski lik oblikuje njihovu percepciju očinstva i negovanja (Corneau, 1991)?
Biti roditelj, dakle, nije samo biološki ili društveni čin. To je dubok arhetipski prelaz, simbolička inicijacija koja zahteva susret sa sopstvenom unutrašnjom Majkom – sa njenom svetlošću, senkom, i potencijalom za preobražaj (Neumann, 1972). Samo kroz taj susret moguće je ostvariti istinsko i životodajno majčinstvo ili očinstvo.
Posebno je zanimljivo istražiti koji arhetip Majke preovladava u procesu pripreme za koncepciju i samom trenutku začeća. Međutim, važno je razumeti da ovaj arhetip nije fiksiran, već je podložan promenama i adaptaciji tokom postnatalnog perioda, sve do odrasle dobi deteta. Od ključne je važnosti prepoznati koji arhetip Majke nas poseduje, koji nesvesno prenosimo na decu, sa kojim želimo da se poistovetimo i koji je najhranljiviji za naše unutrašnje dete, ali i za našu spoljašnju decu. Ovaj arhetipski odnos može imati trajne posledice na emocionalni i psihološki razvoj deteta, ali i na našu sopstvenu dobrobit i ispunjenje kao roditelja.
Reference:
Woodman, M. (1990). The Pregnant Virgin: A Process of Psychological Transformation. Inner City Books.
Corneau, G. (1991). Absent Fathers, Lost Sons: The Search for Masculine Identity. Shambhala.
Hillman, J. (1975). Re-Visioning Psychology. Harper & Row.
Neumann, E. (1972). The Great Mother: An Analysis of the Archetype. Princeton University Press.
Samuels, A. (1985). Jung and the Post-Jungians. Routledge.
Savremeni čovek živi u svetu gde su kulturne granice zamagljene, a društvene mreže predstavljaju ambivalentni prostor globalnog povezivanja, ali i sve veće fragmentacije. Posebno je izazovna pozicija onih koji nemaju jasno definisanu domovinu ili pripadnost – apatrida, čiji se identitet često nalazi između različitih kultura, jezika i vremenskih zona.
Jung ističe važnost individuacije kao procesa integracije različitosti unutar pojedinca. Međutim, kako se ovaj proces odvija u osobi čija svakodnevica podrazumeva stalno prelaženje granica između različitih kultura i prostora?
Društvene mreže nisu tek alat za komunikaciju, već simboličko ogledalo kolektivne psihe. Jung bi ih posmatrao kao platformu kolektivnih projekcija, mesto na kome svako projektuje svoj senku, personu ili duboke arhetipske slike. Za apatrida, društvene mreže predstavljaju dvostruki izazov. S jedne strane, one mu omogućavaju povezivanje s globalnim zajednicama, dajući osećaj pripadnosti, makar i virtuelno. S druge strane, naglašavaju osećaj nepripadanja zbog nemogućnosti potpunog poistovećivanja sa jednom kulturom ili grupom.
U takvim uslovima, društvene mreže pojačavaju unutrašnje tenzije – između želje za pripadanjem i osećaja duboke izolacije. Apatridi na tim mrežama često bivaju suočeni sa neizbežnim kulturnim razlikama, ali i sa sopstvenom unutrašnjom rascepljenošću.
Jedan od ključnih izazova života između kultura jeste vremenska razlika. Ljudi čije su veze i odnosi rasuti po celom svetu žive u neprekidnom neskladu sa okruženjem. Jungijanski gledano, to je metafora za unutrašnju temporalnu neusklađenost apatrida: telo je na jednom mestu, dok srce i misli lutaju drugim kontinentima i vremenima.
Apatrid, suočen sa konstantnim vremenskim razlikama, prisiljen je da balansira između unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena. Njegov život je ponekad izvan „kairosa“, pravog trenutka – što Jung definiše kao vreme sinhroniciteta, trenutak kada se unutrašnja i spoljašnja stvarnost poklapaju i donose smisao. Kod apatrida, upravo se ovaj osećaj sinhroniciteta često remeti zbog stalnog rascepa između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjih okolnosti.
Za apatrida, susreti imaju posebnu težinu. Ono što je drugima „blizu“, njemu može biti nepremostivo „daleko“. Obrnuto, ono što drugi smatraju nedostižnim, za apatrida može biti svakodnevica. Ovaj paradoks dodatno produbljuje njegov osećaj nepripadanja.
Jungovski govoreći, apatrid se susreće sa specifičnim „kulturnim kompleksima“ – emocionalno nabijenim skupovima slika i ideja koje se formiraju u odnosu na različite kulture. Njegovi susreti nisu samo sa ljudima, već i sa njihovim nesvesnim projekcijama kulturnih očekivanja. Upravo zato, susreti postaju važni momenti u procesu individuacije, prilika da osoba svesno integriše svoju višeslojnost.
Letenje, kao realna potreba života apatrida, ali i kao metafora, duboko je jungijanski simbol. Vazduh, element povezan sa slobodom, misaošću i komunikacijom, za apatrida predstavlja egzistencijalnu potrebu. Da bi se povezali sa drugima, njima su potrebni vazduh, brzina, ali i drugi ljudi koji omogućavaju put ka „značajnom Drugom“.
Jung definiše „značajnog Drugog“ kao arhetipsku projekciju dubokih aspekata sopstvenog nesvesnog koje prepoznajemo u drugima. Apatrid, neprestano prelazeći granice i leteći kroz različite kulture i prostore, zapravo simbolično traga za tim značajnim Drugim. On pokušava kroz fizičko putovanje integrisati unutrašnje delove sopstvenog bića.
Ipak, paradoks ovog traganja jeste da se upravo u neprestanom kretanju često otkriva još veća potreba za ukorenjenošću i jasno definisanim identitetom.
Savremeno doba društvenih mreža i globalizacije dodaje novi sloj kolektivnog nesvesnog. Apatridi su pioniri suočavanja sa ovim slojem – onim koji nije jasno vezan ni za jednu određenu kulturu, već za sam fenomen globalne povezanosti i virtuelnog identiteta.
Jungijanska psihoterapija ovde vidi priliku: upravo kroz svesno istraživanje ove nove kolektivne sfere, pojedinac može pronaći dublji smisao svog iskustva. Prepoznavanje ove specifične kolektivne dinamike može pomoći apatridu da integrira svoja iskustva i pronađe autentičan osećaj pripadnosti – ne u određenoj kulturi, već u široj ljudskoj zajednici.
Apatrid, suočen sa stalnom potrebom za integracijom suprotnosti, može razviti poseban, univerzalan i dubok doživljaj ljudskosti. Jung nas podseća da smisao nije u uklapanju u jedno kulturno ogledalo, već u integraciji mnoštva odraza, što može postati duboko ispunjavajuće i smisleno iskustvo življenja između svetova.
PsyMultiverses 