Na prvi pogled, Nightborn je horor o rođenju nečega što nije sasvim ljudsko: dete koje bi trebalo da predstavlja početak, budućnost i kontinuitet postaje izvor straha. Porodica se suočava sa bićem čije postojanje remeti granice između ljudskog i neljudskog, poznatog i stranog, ljubavi i užasa. Ali upravo zato film postaje mnogo zanimljiviji ako “trol-bebu“ ne posmatramo doslovno kao čudovište, već kao psihičku sliku.
U tom slučaju, Nightborn možemo čitati kao priču o transgeneracijskom teretu koji dobija telo. Porodice ne prenose samo gene, prezimena, imovinu i svesno ispričane priče. Prenosi se i ono o čemu se nije govorilo: traume, stid, krivica, gubici, porodične tajne, neproživljena agresija, zabranjene želje i načini preživljavanja koji su možda nekada bili neophodni. Nicolas Abraham i Maria Torok pisali su o “fantomu“ koji se pojavljuje u potomku kao posledica tajne ili traume koja zapravo pripada prethodnoj generaciji. Fantom nije jednostavno sećanje na prošlost: on je upravo prisustvo nečega čemu nedostaje reprezentacija, nečega što nikada nije moglo biti dovoljno izgovoreno i psihički obrađeno (Abraham & Torok, 1994).
U Nightbornu ta metafora postaje gotovo brutalno konkretna: ono što nije simbolizovano postaje telo. No, možemo otići još jedan korak dublje. Trol nije samo transgeneracijski teret; on se može razumeti i kao kompleks.
Za Junga kompleks nije naprosto neprijatna tema, simptom ili psihološki “problem“. Kompleksi su relativno autonomne psihičke strukture, organizovane oko snažnog afektivnog jezgra. Jungova poznata ideja jeste da mi nemamo samo komplekse. Kompleksi, u određenim trenucima, imaju nas. Kada se kompleks konstelira, ego više nije potpuni gospodar sopstvene kuće: menja se naša percepcija, ponašanje, odnos prema drugima, pa čak i ono što nam izgleda kao očigledna realnost (Jung, 1934/1960).
To je možda najzanimljiviji aspekt Nightborna. Biće najpre izgleda kao nešto odvojeno: nešto što je moguće sakriti, kontrolisati, odbaciti ili uništiti. Međutim, postepeno počinje da organizuje čitav psihički i relacioni prostor oko sebe. Kao snažan kompleks, ono stvara sopstvenu gravitaciju. Više nije jedan element unutar porodice; porodica počinje da postoji oko njega. I tu se transgeneracijsko i jungovsko čitanje susreću.
Kompleks koji nas preuzima možda uopšte nije nastao samo iz naše individualne biografije. U njemu mogu biti kondenzovane identifikacije, projekcije, porodične lojalnosti i afekti stariji od nas. Haydée Faimberg je kroz koncept „teleskopiranja generacija“ pokazivala kako se u psihičkom životu pojedinca mogu preklapati različite generacije, tako da nešto što subjekt doživljava kao svoje istovremeno pripada istoriji njegovih roditelja ili predaka (Faimberg, 2005).
Zato je monstruozno dete tako moćna slika: ono istovremeno predstavlja novo i veoma staro. Rođeno je sada, ali ono što nosi prethodi njegovom rođenju.
I, upravo tu film dodiruje jedan od paradoksa transgeneracijskog prenosa: ono što nije moglo biti oplakano, priznato ili integrisano u jednoj generaciji može se u sledećoj pojaviti kao nešto strano (“to nisam ja“) a ipak biti doživljeno sa ogromnim intenzitetom. Jungovskim jezikom mogli bismo reći da kompleks ima svoju istoriju, svoju temporalnost, možda čak i sopstvenu “starost“, koja nije ista kao starost ego-svesti.
Zbog toga pitanje filma više nije jednostavno: kako ubiti čudovište?
Mnogo zanimljivije pitanje jeste: šta zapravo pokušavamo da uništimo kada želimo da se oslobodimo onoga što nas progoni?
Ako je trol samo monstrum, rešenje je njegovo uklanjanje. Ako je, međutim, psihička činjenica, njegovo uništenje postaje mnogo problematičnije. Jungovski rad sa kompleksom ne podrazumeva njegovo odstranjivanje nego menjanje odnosa prema njemu: diferencijaciju ega od kompleksa, prepoznavanje njegove istorije i afekta, povlačenje projekcija i postepeno pretvaranje nečega što nas poseduje u nešto sa čim možemo biti u odnosu.
Tu bih smestila i individuaciju. Individuacija nije postati potpuno oslobođen porodične prošlosti niti živeti bez kompleksa. Ona znači razviti sposobnost da kažemo: ovo živi u meni, ali nije čitavo moje „ja“; nešto od toga pripada meni, nešto mojoj porodici, nešto možda mnogo starijem kolektivnom sloju psihe.
U tom smislu Nightborn govori i o roditeljstvu. Dete vrlo lako postaje mesto na koje prethodne generacije projektuju ono što same nisu mogle da žive. Ono tada više nije samo dete već nosilac porodične senke, spasitelj, simptom, zamena za izgubljenu osobu ili čuvar nečega o čemu porodica ne može da govori. Horor samo čini vidljivim ono što se u običnim porodicama događa mnogo diskretnije. I, baš je, možda je zato trol-beba istovremeno zastrašujuća i tužna. Ona nije izabrala ono što nosi.
Najdublji horor filma tada nije rođenje čudovišta, nego mogućnost beskonačnog ponavljanja: da svaka generacija preda sledećoj ono što sama nije mogla da vidi. Iz neo-jungovske perspektive izlaz zato nije u fantaziji psihičke čistote. Nema generacije koja počinje od nule. Postoji samo mogućnost da ono što je bilo nesvesno postane dovoljno svesno da više ne mora da se ponavlja u istom obliku. Možda bismo zato završno pitanje Nightborna mogli formulisati ovako:
Šta ako čudovište koje smo dobili u nasleđe ne treba ni slepo voleti ni ubiti, već prvi put prepoznati, imenovati i prestati da ga predajemo dalje?
Reference
Abraham, N., & Torok, M. (1994). The Shell and the Kernel: Renewals of Psychoanalysis (N. T. Rand, Ed. & Trans.). University of Chicago Press.
Faimberg, H. (2005). The Telescoping of Generations: Listening to the Narcissistic Links Between Generations. Routledge.
Jung, C. G. (1960). The Structure and Dynamics of the Psyche (Collected Works, Vol. 8). Princeton University Press. (Original work published 1934).
(photo: Pierre Huyghe, Liminal)
