Kada kažemo „ja“, obično mislimo na sebe kao na osobu koja ima određeni broj godina, određenu istoriju i relativno kontinuiran osećaj identiteta. U jungovskoj psihologiji, međutim, to „ja“ pripada ego-kompleksu, centru našeg svesnog iskustva. Ali ostatak psihe nije nužno iste starosti kao naš ego. U nama istovremeno žive različita psihička vremena.
Jung je komplekse opisivao kao relativno autonomne delove psihe, gotovo kao male ličnosti koje se mogu konstelirati i privremeno preuzeti značajan deo našeg doživljaja. Možda možemo otići još korak dalje i pitati: koliko godina ima jedan kompleks?
Kompleks se ne formira samo oko određenog sadržaja ili afekta. On nastaje u određenom trenutku našeg razvoja. Sa sobom zato može nositi načine opažanja, reagovanja, vezivanja i regulacije koji pripadaju tom vremenu.
Možemo imati pedeset godina, a da se u određenom odnosu aktivira psihička organizacija nastala sa pet, dvanaest ili dvadeset godina. Tada nije reč samo o tome da se „osećamo kao dete“. Čitav svet na trenutak može biti organizovan prema logici tog ranijeg uzrasta: opasnost deluje veća, napuštanje konačnije, ljubav neophodnija, a mogućnosti izbora manje nego što ih naš odrasli život objektivno nudi.
Zato u nama ne postoji samo jedno popularno „unutrašnje dete“. Postoji čitava politemporalna psiha: mnoštvo različitih vremena koja nastavljaju da postoje jedno pored drugog. Što je određena organizacija ranije nastala, terapijski rad može biti složeniji. Ono što se formiralo pre jezika ne može se odmah ispričati jezikom. Može se pojavljivati kroz telo, afekt, očekivanje, tišinu, strah, način vezivanja ili kroz ono što se događa između pacijenta i terapeuta. Takvo iskustvo ponekad mora prvo biti ponovo doživljeno u odnosu da bi kasnije moglo dobiti reči.
Cilj terapije zato možda nije da svi naši unutrašnji delovi konačno „odrastu“. Niti je individuacija stvaranje jedne savršeno koherentne ličnosti. Možda je važnije razviti sposobnost da prepoznamo koje se vreme u nama upravo aktiviralo. Da možemo reći: ovo iskustvo u meni jeste veoma staro, ali nije cela moja sadašnjost. I da različiti uzrasti koje nosimo u sebi mogu ostati u odnosu, bez toga da bilo koji od njih postane čitavo naše „ja“.
