Gaïa ima telo

Ma koliko se uzdali u Animu Mundi, na kraju telo presudi… Naše telo, naša tela, svih nas, od tardigrada do sekvoja, svi mi nosimo ovu svetsku dušu, odnosno kolektivno Svesno i Nesvesno. I usta su nam puna (naročito meni;)) spiritualnih zavrzlama, enigmi, duhovnih stremljenja, tražimo od psihe da nas spasi i ona jeste aktivna i bitna, ali zaboravljamo da nema za nas ni sveta ni psihe ako nema tela. koliko zapostavljamo telo. Čak i ortoreksičari kojima su usta puna, da se poslužim istom ilustracijom, tela, zapravo gledaju to telo kao oruđe nekih neodrađenih i, često, mračnih, kompleksa. Telo kao subjekat, telo kao nešto više od onoga što nas drži živim, telo kao partner psihi, a ne kao ono što treba da izdržavamo, ili da mu prinosimo žrtve (npr. dijete) ili da ga umilostivimo time što ćemo mu davati finu hranu kako bismo produžili samo na šu psihu na ovom svetu. A možda treba da vidimo šta telo želi, koliko, čemu njegove granice, njegov vek trajanja. Možda pre produžavanja Psihe treba da pitamo Telo koji je njegov telos. Možda nas rezultat razočara, jer nije reč o našoj psihi , individualnoj, već kolektivnoj. I možda je telo deo Gaja-Tela, jedno od mnogih u sistemu koji je iznad i oko nas.