Cemu moc

Nema nikakve novootkrivene tajne u onom razmisljanju da umiremo dvaput, jednom kada nam telo umre (i samim tim i Svesno), a posle kada umremo u drugima (kada ideja o Nama ne postoji vise, kada su svi koji nas se secaju, razmisljaju o nama ili nas pominju mrtvi).

Smrt jos nismo prevarili, a sve da je i odlozimo, ona uvek vreba i vrebace, dokle god ona ima smisla u nasem ekosistemu. Svemir je ogroman i bilo bi mesta za sve nas zauvek zive, ali, zasad, to dzinovsko prostranstvo nam je nedostizno. Skuceni smo na jednoj planeti, u jednom sistemu, na periferiji jedne galaksije i moramo da se recikliramo kako bismo evoluirali i nstavljali da slavimo-imamo-vrednujemo zivot.

Trajemo u Nesvesnom, u Kolektivnom Nesvesnom, u Animi Mundi, u Unus Mundus-u. Trajemo, ali smo stopljeni sa drugima. Ego se rastopio. I pored toga sto nase Svesno nema narocite koristi od Posle-Nas, jer Posle-Nas nema vise Naseg suda, observacija, vrednovanja sveta, dakle za Nas nema ni sveta, ako nema Nas, trudimo da se taj Ego ne razlije i ne izgubi potpuno. I pored toga sto mene nema, moj Ego ce trajati. Ono sto trazimo je, kad vec me nema, kad vec mog Ega nema, da postojim u Kolektivnom Svesnom, bez narocitog osvrta na Kolektivno Nesvesno (ma koliko on bio zaista mocno). Bilo kakvo Svesno je blize Egu, blize vrednovanju, blize stvarnom. Jer sta nije osvetljeno nasem Svescu, moze biti i najrazornije i najbolje i najljupkije i najagresivnije, ali nije dovoljno stvarno. Nama je stvarno ono sto nam je objasnjivo, stomozemo da opisemo recima ili slikama. Cak i ostale svetove, bogove, dimenzije antropomorfizujemo. Sto bi rekao Stanislav Lem: „trazimo ogledala“. Kolektivno Nesvesno je suvise neobjasnjivo i neopisivo. I cak ako je i stvarnije (sto se ne bi dalo klasicnim ekpserimentima dokazati, ali sto se u klinici vrlo lepo i glatko ponavlja i potvrdjuje), nama je draza iluzija. Iluzija o kojoj pisem je iluzija da trajem vise kad vise me ima u mislima drugih, kada moj Ego izgleda kao i da je i dalje tu, opipljiv i jak.

Otuda moc. Zelja da se ostavi trag. Nije bitmo da li je dobro ili, korisno ili ne. Nema moralne kategorije u ovoj dimenziji. Bitno je trajanje. Izlazak iz uobicajenog afterlife-span-a, 2- 3 generacije i gotovi. Ako smo mocni, pamte nas. Ozivljavamo kroz reci i misli i snove drugih. Mozda i sanjamo neke nepoznate koji su zbilja postojali, ali ih ne imenujemo, ne povezujemo sa onim sto je bio njihov Ego. Ako sanjamo Hickoka, Cercila ili Aleksandra Makedonskog, imenujemo ga, stavljamo u tu sliku neku nasu pricu, koristimo njihovo bice kao nasu reprezentaciju. Korisni su. Postoje iako ih nema. Izrone iz Nesvesnog svojim imenom i prezimenom. Identifikovani su. Imenovani su.

Moc nije cilj. Moc je sredstvo. Cilj je neumiranje Ega ili, bar, Zombi-Ega. Cilj je da ideja o nama ostane. Pitam se u kolikoj meri zaboravljanje je odbrana, zastita ili prevencija.