Duša između Peruna i Velesa

U današnjem dobu ubrzanosti i racionalizacije, često svedočimo dominaciji vrednosti koje odražavaju iskrivljeni animus—disciplinu, kontrolu, tehničku efikasnost i opsesiju postignućem. Međutim, ova maska snage često skriva unutrašnji raspad: animus je postao frustriran, izgubljen u apstraktnim strukturama bez duše i izložen nadljudskim zahtevima. U tom procesu, anima – unutrašnja tišina, zemljana prisutnost, snovidna nežna duša – postaje utišana. Ali ako pogledamo kroz oči starih slovenskih naroda, ova unutrašnja dinamika dobija dublje, mitsko značenje.

Stari Sloveni nisu poznavali pojam animusa i anime kao psihološke kategorije, ali su živeli njihove arhetipske stvarnosti kroz mitove, obrede i svakodnevne odnose sa prirodom. U slovenskom predanju, Veles – bog podzemlja, snova, stoke i magije – predstavlja snovitog, tamnog vodiča u nesvesno, svojevrsnu animu kolektiva. Nasuprot njemu stoji Perun – bog groma, rata i neba – oličenje silovitog, zakonodavnog animusa. U ovom večitom sukobu između Velesa i Peruna ne leži puka borba, već ritam psihe: potreba za ravnotežom između strukture i haosa, logos-a i eros-a, razuma i mašte.

Savremeni svet, međutim, prelomljen je kroz dominaciju jednog pola. Perun je iscrpljen. Njegovi atributi su instrumentalizovani: racionalnost bez mudrosti, sila bez korena, nadzor bez osećaja. Veles je prognan iz sela i svetkovina, iz snova i tela. U toj kulturi, duša ostaje bez svog saputnika u podzemlju (ovde ne mogu da ne mislim na Orfejevu nestrpljivost i nepoverenje). Kao što su u prošlosti noću u tišini osluškivani znakove iz sveta mrtvih, danas je ta sposobnost intuicije ugušena brujanjem notifikacija, background muzike i algoritamskih logika.

Džejms Hilman je govorio o „psihološkom literalizmu“ – gubitku simboličkog mišljenja i sposobnosti da živimo arhetipove kao unutrašnje figure, a ne kao karikature. Džinet Paris je upozoravala da kultura koja odbacuje „vrednosti duše“ završava emocionalno izgladnela, bez snova i bez unutrašnje orijentacije. Endrju Semjuels je pozivao na kulturnu individuaciju – proces koji nadilazi pojedinca i ispituje koje psiho-duhovne funkcije dominiraju u kulturi, a koje su potisnute.

U tom kontekstu, Mokoš – slovenska boginja zemlje, plodnosti, vode i sudbine – može se razumeti kao arhetipski izraz anime. Ona je bila čuvarka ženskih rituala, tkanja, porođaja i zaštitnica udovica. Utišana Mokoš simbolizuje potisnutu prisutnost duše, tela i cikličnog vremena u savremenoj kulturi linearnog napretka i kontrole.

U kliničkom radu, ovaj disbalans se prepoznaje u telima i rečima savremenih pacijenata: spolja uspešni, ali iznutra disocirani, preplavljeni prazninom i nemi za sopstvene snove. Animus deluje kao unutrašnji sudija i nadzornik, dok je anima, bez prostora izraza – bilo kroz umetnost, ritual ili simbolički jezik – svedena na tihu senku. Rezultat je emocionalna iscrpljenost i psihička suvoća.

Kao i nekadašnje zajednice koje su znale da slušaju prirodu, snove i cikluse, današnja psiha vapi za ponovnim otvaranjem portala. Prakse poput telesnog sanjanja (Marijan Danli), rada sa snovima i zajedničkih obreda tugovanja mogu vratiti prostor animoznom dijalogu. Animus tada ne mora više biti tiranin, već čuvar unutrašnjeg reda. Anima se ne mora više povlačiti u patologiju, već može postati inspiracija za duševni život.

U svetu bez Velesa, Perun biva izgubljen. Bez Mokoši, zemlja postaje jalova. I bez unutrašnjeg dijaloga, psiha postaje kulturno obogaljena. Da bismo iscelili ovaj raskol, ne treba nam povratak romantizovanim prošlostima, već aktivno obnavljanje odnosa sa simboličkim, telesnim i snovitim svetom.

Jer, kako nas Hilman podseća, „potrebna nam je psihologija unutrašnjosti, ona koja mašti daje isti status kao razumu.“

Reference:

1. Ivanov, V. V. (1984). Slavic Mythology. In: Myths of the Peoples of the World. Nauka.
2. Gieysztor, A. (1982). Mitologia Słowian. Warszawa: Wydawnictwa Artystyczne i Filmowe.
3. Eliade, M. (1957). The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Harcourt.
4. Hillman, J. (1992). Re-Visioning Psychology. HarperPerennial.
5. Paris, G. (1990). Pagan Meditations: The Worlds of Aphrodite, Artemis, and Hestia. Spring Publications.
6. Samuels, A. (1993). The Political Psyche. Routledge.
7. Warner, E. (2002). Slavic Folklore: A Handbook. Greenwood Press.
8. Danly, M. (2019). Somatic Dreaming in the Healing of Developmental Trauma. Routledge.
9. Hillman, J. (2007). A Blue Fire: Selected Writings by James Hillman, ed. T. Moore. HarperPerennial.