Ne, nije ništa ezoterišno ili preterano duhovno. Ok, da, duhovno koliko su metafizika i psihoterapije duhovne, ali ne više. Gledajmo dušu kao ono živo u nama, kao iskra koja je u svakom od nas i koja nas povezuje sa prvom iskrom života. Život ne možemo da stvorimo, možemo da prebacimo, da uspostavimo, kanališemo, ali ne možemo da napravimo ni od čega. Ona se pretače – ta veza sa tim pretakanjem, sa tim esencijalnim u nama, ta duša koja nas čini živim i taj delić obojen baš našim telom. Da li ona osciluje drukčije? da li je kao psiha, svest, kolektivno nesvesno i individualno, bez jasnih granica. Da li je vidimo u snovima, da li trepće drukčije?
I opet te granice. Gde je granica Svesnog i Nesvesnog, u buđenju, u prelasku iz non-REM u REM san? Ili mislima koje dobijaju reči, koje postoje oblikovano u nešto?
Kada je duša više naša nego Anima mundi, duša sveta? Kako se to razdvaja? Ili se ne razdvaja, postoje jedna uz drugu, jer su to neke druge dimenzije, ljudskom umu neshvatljive? Deo smo nečega i mi smo to češto – i, opet, pitanje, ima li granice?
PsyMultiverses 
Znaš mene – mislim da je uvek sve istovremeno – granice su svugde i nigde, duša je i naša i Anima mundi istovremeno, a da se pritom ne poništava u tim dvojakostima i preklapanjima, i razdvojeno je i jedno, sve je to naša i bezbroj drugih dimenzija… Sve više počinjem da mislim da smo mi dobili prokletstvo analize, razlikovanja i deljenja kad smo počeli da govorimo, još onda prvobitno pojavom razmišljanja, i tim jako korisnim prokletstvom prividnog boljeg sagledavanja stvari izgubili smo sposobnost da pojmimo celinu u svoj svojoj preobilnoj kompleksnosti koja se može doživeti samo onim umom pre logosa. Važnije mi je pitanje – možemo li nazad, a da ne izgubimo postignuto stanje svesti, možemo li imati oba?
Mislim na tebe mnogo u poslednje vreme i to će uskoro rezultovati nekim pisanijem…
Ljubim…
Sviđa mi seSviđa mi se