Možda nije ekoanksioznost vec Zeitgeist anksioznost?

Zovemo možda sve to pogrešno: ekoanksioznost, eko-emocije, ali, zapravo, čjudi se plaše sadašnjeg stanja sveta, sadašenjeg poretka. Možda je to strah od sada, od sveta koji smo mi, koji činimo mi, koji ne možemo da obuzdamo. Možda se plašimo da smo sve to , zapravo, učinili mi. Toliko je lakše projektovati.lakše je reći da je neko drugi činio svet lošim. A mi smo taj svet. Mi glasamo, mi postojimo, mi mislimo, mi činimo stvari. Možemo li drukčije? Sigurno da da. Želimo li? Ne znam. Moguće da ne. Moguće da je ovo što je želimo, jer smo ogorčeni. Mnogo toga se desilo, a da nismo želeli. Premnogo nas je i mišljenje koje se plasira koje naše nas ne predstavlja najbolje. Kako dalje? Teško je odgovoriti. Ipak, ogorčenost ne pomaže. Na kraju, mržnja previše troši. Previše energije,. Previše aktiviranih kompleksa. Možda nema odgovora, ali ima imena ovome što osećamo. I to ne bi bilo loše nazvati, osećati, obraditi, dovesti se u odnos sa time. Jer, to je ono što nas čini ljudskim bićem, taj svesni odnos sa Drugim i sa samim sobom, ta Svest koja nam ne može biti oduzeta. Možda smo besni, ljut, osujećeni, frustrirani, mnogo nas je, ne vidimo rešenje, ali, opet, postoji ime toj anksioznosti, a čim ima imena, ima i rešenja. Jer ime je ljudsko. A sve ljudsko se da objasniti, izmetabolisati i pripremiti za dalje.