Ponekad se u čoveku desi nešto gotovo neprimetno, bez buke i bez spoljašnjih simptoma koji bi odmah ukazali na promenu. Naizgled, sve je kao pre – ide se na posao, šalju se poruke drugaricama, vodi se računa o obavezama, možda čak i planira nešto za vikend. Ali duboko ispod te svakodnevice, događa se pomeranje koje može biti dalekosežno: unutrašnji centar ličnosti, ono što Jung zove Self, više ne vodi igru. Umesto toga, na scenu stupaju kompleks i Senka (ili kompleks nahranjen i sponzorisan Senkom) – i to ne kao podrška, već kao glavni glumci.
U jungovskoj psihologiji, kompleks predstavlja emocionalno obojen skup nesvesnih sadržaja organizovanih oko arhetipske jezgre. Obično se razvija u ranim godinama, kada dete doživi ponovljene rane – napuštanje, odbacivanje, sram, poniženje, emocionalnu hladnoću, ili roditeljsku ambivalenciju. Kompleksi nisu “loši” sami po sebi – oni su strukture koje nose informacije o našoj psihičkoj istoriji i emocionalnim istinama. Problem nastaje kada se ego – središnja funkcija ličnosti koja posreduje između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta – identifikuje s kompleksom, umesto da ga prepozna, osmotri i postepeno integriše.
Slično tome, Senka je zbir svega onoga što ego ne želi da prizna kao deo sebe – agresija, zavist, impulsi, seksualnost, ambicija, slabost, ali i autentične želje i nesvesni potencijali. Jung piše: “Senka je moralni problem koji izaziva celokupnu ličnost ega. Niko ne postaje prosvetljen zamišljanjem svetlosnih figura, već osvešćivanjem tame.” (slobodan prevod, Jung, Aion, 1951).
Kada se ego identifikuje s kompleksom ili kada se poistoveti sa Senkom – umesto da ih posmatra iz pozicije svesnog subjekta – dolazi do unutrašnjeg obrta. Osoba tada više nije samo neko ko nosi ranu, već neko ko jeste rana. Više nije neko ko ponekad oseća stid, već neko čiji čitav identitet postaje stid. U tom trenutku se dešava premeštanje upravljačke funkcije – instinkti, libido, pa čak i élan vital, životna pokretačka sila – počinju da služe kompleksu, a ne Selfu.
Posledice toga nisu uvek dramatične na površini. Niko ne mora da vidi očigledne znake “pada”. Naprotiv, često osoba deluje kao da je na visini zadatka – aktivna, uključena, odgovorna. Ali unutra, sve postaje kruto, iznutra upravljano osećajem da se “mora”, da se “ne sme stati”, da će nešto pasti u haos ako se ne održi maska. Tada energija više ne teče slobodno. Elán vital (vitalnost, životna energija, libido u ne-frojdijanskom smislu) ne teče iz središta, već se koristi za preživljavanje, za kompenzaciju, za „štampanje“ ili preslikavanje identiteta koji se oseća kao lažan, ali neophodan.
U tim trenucima, osoba preživljava, ali ne živi; deluje, ali ne stvara; povezuje se, ali ne oseća istinsko prisustvo; pokreće se iz stida, straha i unutrašnje komande, umesto iz želje, smisla i ljubavi…
Na energetskom nivou, libido – u jungovskom smislu ne samo seksualna, već celokupna psihička energija – postaje talac samoodbrambenih mehanizama, rigidnih obrazaca ponašanja i unutrašnjih glasova koji teraju na perfekcionizam, patnju ili beskonačno ugađanje drugima.
U terapijskom jeziku, ovo stanje često se prepoznaje kao “živeti iz kompleksa” – gde osoba više ne upravlja sobom iz svesnog centra, već iz nasleđenih i nesvesnih obrazaca. U psihoanalitičkom smislu, to je regresija na ranije nivoe funkcionisanja ega. U svakodnevnom jeziku, može se prepoznati kao hronični osećaj praznine, iscrpljenosti, otuđenja od sebe i sveta.
Jedan od najtragičnijih aspekata ovakvog stanja jeste što osoba najčešće zna da nešto nije u redu – ali ne zna šta. Kao da neka iskra nedostaje. Često oseća da život prolazi mimo nje, da se nešto vitalno “ne događa”. I dok se spolja sve održava, iznutra raste osećaj da se gubi kontakt sa sobom – kao da život curi kroz ruke, a da ne znaš kako da ga zadržiš.
U tom kontekstu, Jung nas vraća osnovnoj psihološkoj funkciji: svesnosti. Ništa se ne može promeniti dok ne postane svesno. Ali ovde nije reč o intelektualnom uvidu ili brzom zaključku. Reč je o iskrenom, autentičnom, „voljenom“ susretu sa onim delovima sebe koje smo najduže poricali. O priznanju da nas pokreće neautentična energija. Da naša strast više nije u službi stvaranja, već odbrane.
Da bi se elán vital vratio pod upravu Selfa, ego mora da zakoči i pogleda oko sebe. Da zastane, da se preispita – i to baš baš unutar sebe – i prizna: “Nisam ja samo ovaj strah. Nisam samo ova rana. Jesam i to – ali sam i mnogo više.”
To “mnogo više” ne dolazi spolja. Ne dolazi kroz priznanje, uspeh, ljubav drugoga – iako svi ti trenuci mogu biti značajni. Ono dolazi iznutra, iz kontakta sa unutrašnjim likovima: ranjenim detetom, senkom, kritičarem, arhetipskim likovima iz snova. Dolazi iz onog tihog prostora u nama koji zna, čak i kada ego ne zna.
U analitičkoj psihologiji, ovaj proces povratka svom centru zove se individuacija – ne kao ideal savršenstva, već kao put ka celovitosti. Ne “postati bolji”, već postati ceo. Ne “prevazići slabosti”, već ih integrisati kao deo šireg, živog ja. Kao što Jung piše: “Cilj nije postati dobar, već postati celovit.” (skraćeno, slobodno prevedeno, iz Jung, CW 13)
U praktičnom smislu, to znači razvijanje unutrašnje diferencijacije: znati kada govorimo iz kompleksa, a kada iz zrele pozicije. Znati kada naš izbor dolazi iz straha, a kada iz želje. Kada da kažemo “da” iz prisustva, a ne iz potrebe za potvrdom.
Ako nam se čini da nam energija ide u pogrešnom pravcu – da više ne stvaramo, već iscrpljujemo sebe – zastanimo. Pogledajmo: ko zaista sedi za našim unutrašnjim stolom? Ko odlučuje kako koristimo svoju energiju, svoje instinkte, svoju pažnju?
Nekad je najhrabriji čin priznati da smo se izgubili. I to ne iz slabosti, već iz snage. Jer samo onaj ko ume da stane i pogleda istini u oči, ima šansu da ponovo pronađe ono što nije prestalo da postoji – samo je bilo prekriveno slojevima straha, poricanja i mehanizama preživljavanja.
Elán vital nikada nije potpuno nestao. On čeka. Strpljivo. U onom delu nas koji zna da smo više od svojih rana, više od svojih maski, više čak i od svojih kompleksa. Da nas kompleksi ne poseduju, veš mi njih posedujemo…. (i to je iz Junga:)).
I kada ga ponovo osetimo – makar na tren – znaćemo da smo se vratili. Ne u staru verziju sebe. Već u dublje, prisutnije, autentičnije Ja koje zna da je život više od preživljavanja.
Kada dvoje ljudi započnu dubok razgovor, sviraju zajedno, gledaju jedno drugo u oči — njihovi mozgovi se, doslovno, počinju usaglašavati.
Savremena neuronauka pokazuje da tokom značajnih međuljudskih interakcija dolazi do sinhronizacije moždanih talasa između učesnika. Ovi procesi nisu samo prolazni efekti pažnje, već ostavljaju trajni trag u moždanoj plastičnosti.
Možda najuzbudljivije pitanje danas glasi: da li ove neuronalne rezonance mogu biti povezane sa kolektivnim slojevima svesti — sa onim što je Jung opisivao kao kolektivno nesvesno i arhetipove?
Zahvaljujući tehnikama poput hiperskeniranog EEG-a, naučnici beleže kako se theta i gama oscilacije u mozgovima dvoje ljudi sinhronizuju tokom emocionalno bogatih trenutaka (Dumas et al., 2010; Sänger et al., 2012).
Istovremeno, istraživanja sinaptičke plastičnosti otkrivaju kako ovakvi zajednički doživljaji oblikuju dugotrajne promene u neuronskim mrežama (Bliss & Lømo, 1973; Buzsáki, 2006).
Iako su ovi fenomeni proučavani uglavnom u okvirima neuronauka, oni vode ka dubljim pitanjima:
→ Kako zajednički doživljaji oblikuju značenje?
→ Da li postoji neurobiološki temelj za univerzalne obrasce značenja — ono što Jung naziva arhetipskim strukturama?
→ Može li se sinhronicitet — istovremena pojava unutrašnjih i spoljašnjih događaja bez vidljive uzročne veze — objasniti kroz dinamiku sinhronizacije moždanih mreža?
U ovom tekstu spajaju se dve priče: s jedne strane, najnovija neuronaučna saznanja o moždanim oscilacijama i plastičnosti, s druge strane, jungiјanska vizija psihe kao mreže dubokih simboličkih obrazaca.
Da li se te dve priče možda sve više preklapaju?
Možda zvuči kao naučna fantastika, ali danas znamo da se mozgovi ljudi zaista mogu privremeno usaglasiti. Kada dve osobe uspostave emocionalno bogat kontakt — razgovor, zajednički pokret, sviranje, ples, ili čak vođenje psihoterapijskog procesa — njihovi moždani ritmovi počinju da vibriraju u istom ritmu.
Ovaj fenomen naziva se sinhronizacija među mozgovima (interbrain synchronization), i već je dobro dokumentovan (Dumas et al., 2010; Sänger et al., 2012; Konvalinka et al., 2014).
Kako se to meri? Uz pomoć sofisticiranih metoda kao što su: → hiperskenirani EEG (snimanje moždanih talasa kod dve osobe istovremeno), → MEG (magnetoencefalografija), → fNIRS (funkcionalna infracrvena spektroskopija).
Zahvaljujući ovim tehnologijama, istraživači su otkrili da se tokom interakcije između ljudi sinhronizuju različiti frekventni opsezi moždanih oscilacija:
Theta talasi (4–8 Hz) i alfa talasi (8–12 Hz) posebno se usklađuju tokom aktivnosti koje zahtevaju koordinaciju i emocionalnu povezanost — poput pevanja, plesa, zajedničkog dijaloga.
Gama talasi (30–80 Hz) povezani su sa složenijom obradom značenja, emocionalnim nijansama i deljenjem namera (Babiloni & Astolfi, 2014; Sänger et al., 2013).
Važno je napomenuti da ova sinhronizacija nije prosto rezultat zajedničkog spoljnjeg stimulusa (npr. da oboje gledaju isti film). Pokazano je da sinhronizacija traje i kada nema zajedničkog stimulusa, i da zavisi od emocionalne i kognitivne povezanosti među osobama (Lindenberger et al., 2009; Hasson et al., 2012).
Štaviše, sinhronizacija se javlja kroz usklađivanje talasne faze između mozgova, kroz cross-frequency coupling: interakciju između sporijih i bržih talasa (npr. theta-gama) i kroz aktivaciju mreža koje su ključne za empatiju, teoriju uma i afektivnu rezonancu (Redcay & Schilbach, 2019).
Zašto je ovo važno?
Ovakvi neuronalni ritmovi između ljudi ne samo da odražavaju trenutni kvalitet njihove interakcije, već mogu doprineti stvaranju zajedničkog značenja, ojačavanju emocionalne povezanosti, učenju kroz interakciju, i formiranju kolektivnih reprezentacija. Pojedine strukture mozga, poput klaustruma (Crick & Koch, 2005; Wang et al., 2018), mogle bi igrati ključnu ulogu u orkestriranju ove višeslojne sinhronizacije, kako unutar, tako i između mozgova.
U savremenoj neuronauci sinhronizacija među mozgovima postaje jedno od najperspektivnijih polja, jer pruža uvid u to kako se interpersonalna svest i zajednički doživljaji oblikuju na neurofiziološkom nivou.
Kako učimo? Kako se sećanja oblikuju i zadržavaju u mozgu? Jedan od ključnih odgovora na ta pitanja daje koncept sinaptičke plastičnosti — sposobnosti neuronskih veza (sinapsi) da se jačaju ili slabe u zavisnosti od iskustva. Već decenijama znamo da je long-term potentiation (LTP) — dugotrajna potencijacija — osnovni mehanizam kojim se sinapse dugoročno jačaju nakon ponovljene i sinhronizovane aktivacije (Bliss & Lømo, 1973; Buzsáki, 2006). Ali ono što je danas sve jasnije jeste da moždane oscilacije igraju ključnu ulogu u tome kada i kako će se LTP dogoditi. Theta ritmovi (4–8 Hz), posebno u hipokampusu — regiji mozga odgovornoj za memoriju — stvaraju „vremenske prozore“ optimalne za indukciju LTP-a (Buzsáki, 2002). Kada neuronska aktivnost dolazi u skladu sa ovim ritmom, veće su šanse da će doći do trajne sinaptičke promene — drugim rečima, do učenja. Još zanimljivije, pokazano je da kombinacija sporijih (theta) i bržih (gama) oscilacija — fenomen poznat kao cross-frequency coupling — omogućava veoma precizno vremensko kodiranje novih informacija (Lisman & Jensen, 2013). Taj „ples“ između različitih ritmova pomaže mozgu da formira struktuirana sećanja, a ne samo haotične tragove. I tokom spavanja, posebno u fazama dubokog sna, ovaj oscilatorni orkestar radi punom snagom. Spori talasi, sigma vretena i gama oscilacije pažljivo koordinišu procese konsolidacije memorije (Diekelmann & Born, 2010).
Kada dve osobe podele emocionalno značajno iskustvo — bilo kroz razgovor, zajednički ritual ili terapiju — njihovi se mozgovi ne samo trenutno usklađuju, već se kroz sinhronizaciju oscilacija može pokrenuti i LTP, koji ostavlja trajne promene u neuronskim mrežama. To znači da deljena iskustva mogu ojačati zajedničke reprezentacije, modifikovati emocionalne obrasce i uticati na implicitno pamćenje odnosa. Drugim rečima: ono što se sinhronizuje — to se i uči.
Sinhronizacija među mozgovima nije samo trenutni „ples“, već može ostaviti trajne neuroplastične tragove koji oblikuju buduće interakcije i doživljaje. U tom svetlu, postavlja se pitanje da li ovakvi neurodinamički procesi mogu igrati ulogu i u oblikovanju dubljih, univerzalnih obrazaca značenja — onih koje Jung naziva arhetipovima?
Ako postoji neka vrsta „dirigenta“ u orkestru moždanih oscilacija, klaustrum je ozbiljan kandidat za tu ulogu. Ova uska, tanka struktura, smeštena između putamena i insule, dugo je bila misterija. Danas znamo da klaustrum ima izuzetno gust povezani „network“ — praktično je povezan sa skoro svim delovima neokorteksa (Crick & Koch, 2005). Zbog toga mnogi istraživači pretpostavljaju da on ima ključnu funkciju u koordinaciji moždane aktivnosti u celini. Istraživanja su pokazala da klaustrum može modulisati spore oscilacije u kori velikog mozga, naročito tokom budnog stanja i dubokog sna (Wang et al., 2018). Takođe, studije sugerišu da on učestvuje u usklađivanju vremenskih obrazaca između različitih senzornih i kognitivnih oblasti — što je ključno za pažnju i integraciju složenih informacija (Smythies et al., 2012). Čak su pokazane i njegove funkcije u cross-regionalnom povezivanju oscilacija — omogućavajući globalnu funkcionalnu koherenciju mozga (Bollimunta et al., 2011; Zhang et al., 2018). Neki naučnici idu i dalje — smatraju da klaustrum može igrati ključnu ulogu u stvaranju jedinstvenog osećaja sopstvenog „ja“ (Crick & Koch, 2005), kroz harmonizaciju oscilatorne aktivnosti širom moždanih mreža.
Ali ovde dolazimo do još intrigantnije tačke. Tokom interpersonalne interakcije, ista ta koordinaciona funkcija klaustruma mogla bi doprineti sinhronizaciji između mozgova — putem mreža koje su povezane sa empatijom, emocionalnom rezonansom i senzomotornom interakcijom (npr. tokom imitacije, muziciranja, jezika). Klaustrum bi, dakle, mogao biti neuroanatomski „čvor“ koji omogućava ne samo integraciju unutar pojedinačnog mozga, već i usklađivanje između mozgova u interakciji bogatoj značenjem.
Ovo nas prirodno vodi ka jednom većem pitanju: ako moždani ritmovi ljudi mogu biti tako sinhronizovani — i ako se ta sinhronizacija orkestrira na višem nivou — da li to može igrati ulogu u aktivaciji dubljih, univerzalnih obrazaca značenja? Drugim rečima: da li ovakva neurodinamika može biti „most“ ka onome što Jung opisuje kao arhetipsku rezonancu i kolektivno nesvesno? Kada govorimo o kolektivnim slojevima psihe, nemoguće je zaobići Jungov koncept kolektivnog nesvesnog. Prema Jungu (1952), kolektivno nesvesno je najdublji sloj psihe, u kojem su smeštene arhetipske strukture — univerzalni obrasci iskustva i značenja koji nadilaze pojedinačnu biografiju. Zanimljivo je da današnja neuronauka, kroz istraživanja sinhronizacije među mozgovima, “nenamerno” dolazi do fenomena koji veoma podsećaju na ovakav opis zajedničkog psihičkog prostora. Kada dve osobe dele duboku interakciju, njihova neuronalna aktivnost se usklađuje u specifičnim frekventnim opsezima — najčešće u theta, alfa i gama oscilacijama. Sinhronizacija oscilacija može omogućiti privremeno usklađivanje emocionalnih i kognitivnih dinamika, što bi se moglo posmatrati kao neurofiziološki ekvivalent „zajedničkog polja svesti“. U tom smislu, kolektivno nesvesno može se čitati i kao rezonantna mreža, kroz koju se u određenim uslovima „otvaraju“ kanali za deljenje univerzalnih obrazaca.
Današnje teorije kompleksnih sistema (Cambray, 2009) omogućavaju da arhetipove ne posmatramo kao „gotove sadržaje“, već kao dinamičke atraktore — obrasce koji spontano nastaju iz složenih interakcija neuronskih mreža. Neuronaučne studije (Buzsáki, 2006) opisuju mozak kao sistem koji samoregulativno funkcioniše kroz višeslojne oscilatorne mreže. U tom okviru arhetipovi se mogu shvatiti kao stabilni obrasci koji se „hvataju“ ili aktiviraju kada neuronske mreže postignu određeni stepen sinhronizacije. Sinhronizacija među mozgovima može doprineti zajedničkom aktiviranju takvih obrazaca — što rezultira zajedničkim simboličkim iskustvom. Sinhronicitet je pojam koji je Jung (1952) koristio da opiše smisleno poklapanje unutrašnjih i spoljašnjih događaja, bez direktne kauzalne veze.
Danas se može zamisliti da interpersonalna sinhronizacija oscilacija stvara uslove za povećanu verovatnoću da će se ovakva „ko-emanacija značenja“ pojaviti usklađivanjem vremenskih obrazaca između kognitivnih i emocionalnih tokova i tako može „otvoriti prozor“ kroz koji se simbolički sadržaji spontano javljaju i bivaju zajednički prepoznati.
Takvi fenomeni su često opisani u psihoterapijskim susretima (Knox, 2011), grupnim ritualima (Cambray, 2009) i kreativnim kolektivnim iskustvima. Najnovija istraživanja o izmenjenim stanjima svesti — naročito uz primenu psihodelika (Carhart-Harris et al., 2023; Halje et al., 2023) — pokazuju pojavu hiper-sinhronizacije neuronskih mreža. Ovakva stanja često prate rastapanje granica ega, proširenje svesti ka transpersonalnim sadržajima i pojačana aktivacija arhetipskih slika i iskustava. Može se pretpostaviti da su ovde u igri pojačani obrasci rezonance između oscilatornih dinamika i dubljih slojeva kolektivnog nesvesnog.
U celini gledano, savremena neuronauka i jungiјanska psihologija počinju se sve više približavati u tumačenju kako zajednička iskustva i simbolički sadržaji nastaju kroz dinamičku rezonancu između individualnih i kolektivnih nivoa svesti. Veze koje se danas naziru između neuronalne sinhronizacije i arhetipskih obrazaca otvaraju pravo malo bogatstvo novih istraživačkih pravaca.
Evo nekoliko oblasti koje bi mogle biti posebno plodne u narednim godinama:
Savremene tehnike kao što su hiperskenirani EEG i MEG već omogućavaju da pratimo kako se mozgovi usklađuju tokom interakcije.mSledeći korak bio bi primena ovih metoda u psihoterapijskim sesijama, grupnim ritualima, vođenim aktivnim imaginacijama ili meditativnim praksama bogatim simbolikom.
Zanimljivo bi bilo videti da li u takvim uslovima dolazi do specifičnog cross-frequency coupling-a povezanog sa arhetipskom aktivacijom i da li su trenuci sinhroniciteta povezani sa vrhuncima takve sinhronizacije?
Još se mnogo toga ne zna o klaustrumu. Njegova uloga u globalnoj integraciji moždanih oscilacija čini ga idealnim kandidatom za istraživanje u kontekstu kolektivne svesti. Da li bi sinhronizacija među mozgovima mogla biti „pokretana“ ili posredovana upravo kroz orkestraciju klaustruma?
Ako sinhronizacija i plastičnost igraju ulogu u zajedničkoj konstrukciji značenja, to ima i praktične implikacije. Kako psihoterapeuti mogu koristiti svesno stvaranje uslova za pozitivnu sinhronizaciju? Kako grupni procesi (npr. u terapeutskoj zajednici) mogu podstaći zdravije arhetipske obrasce? Kako tehnike poput EMDR-a, holotropnog disanja, ili psihodelične terapije menjaju obrasce sinhronizacije? U budućnosti bismo mogli razviti nove pristupe lečenju, zasnovane upravo na modulaciji interpersonalne rezonance.
REFERENCE
Babiloni, F., & Astolfi, L. (2014). Social neuroscience and hyperscanning techniques: Past, present and future. Neuroscience & Biobehavioral Reviews, 44, 76–93. https://doi.org/10.1016/j.neubiorev.2012.07.006
Bliss, T. V. P., & Lømo, T. (1973). Long-lasting potentiation of synaptic transmission in the dentate area of the anaesthetized rabbit following stimulation of the perforant path. The Journal of Physiology, 232(2), 331–356. https://doi.org/10.1113/jphysiol.1973.sp010273
Bollimunta, A., Chen, Y., Schroeder, C. E., & Ding, M. (2011). Neuronal mechanisms of cortical alpha oscillations in awake-behaving macaques. The Journal of Neuroscience, 31(10), 3560–3570. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.4417-10.2011
Buzsáki, G. (2006). Rhythms of the brain. Oxford University Press.
Cambray, J. (2009). Synchronicity: Nature and psyche in an interconnected universe. Texas A&M University Press.
Carhart-Harris, R. L., Friston, K. J., & Friston, K. (2023). REBUS and the anarchic brain: Toward a unified model of the brain action of psychedelics. Pharmacological Reviews, 75(1), 79–95. https://doi.org/10.1124/pharmrev.121.000527
Crick, F., & Koch, C. (2005). What is the function of the claustrum? Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences, 360(1458), 1271–1279. https://doi.org/10.1098/rstb.2005.1661
Diekelmann, S., & Born, J. (2010). The memory function of sleep. Nature Reviews Neuroscience, 11(2), 114–126. https://doi.org/10.1038/nrn2762
Dumas, G., Nadel, J., Soussignan, R., Martinerie, J., & Garnero, L. (2010). Inter-brain synchronization during social interaction. PLoS ONE, 5(8), e12166. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0012166
Halje, P., Hjorth, J. J. J., & Petersson, P. (2023). 5-HT2AR and NMDAR psychedelics induce similar hyper-synchronous states in the rat cognitive-limbic cortex–basal ganglia system. Communications Biology, 6(1), 142. https://doi.org/10.1038/s42003-023-04579-1
Hasson, U., Ghazanfar, A. A., Galantucci, B., Garrod, S., & Keysers, C. (2012). Brain-to-brain coupling: A mechanism for creating and sharing a social world. Trends in Cognitive Sciences, 16(2), 114–121. https://doi.org/10.1016/j.tics.2011.12.007
Jung, C. G. (1952). Synchronicity: An acausal connecting principle (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press.
Knox, J. (2011). Self-agency in psychotherapy: Attachment, autonomy, and intimacy. W. W. Norton & Company.
Konvalinka, I., Bauer, M., Stahlhut, C., Hansen, L. K., Roepstorff, A., & Frith, C. D. (2014). Frontal alpha oscillations distinguish leaders from followers during joint action. NeuroImage, 94, 79–89. https://doi.org/10.1016/j.neuroimage.2014.03.003
Redcay, E., & Schilbach, L. (2019). Using second-person neuroscience to elucidate the mechanisms of social interaction. Nature Reviews Neuroscience, 20(8), 495–505. https://doi.org/10.1038/s41583-019-0179-4
Sänger, J., Müller, V., & Lindenberger, U. (2012). Intra- and interbrain synchronization and network properties when playing guitar in duets. Frontiers in Human Neuroscience, 6, 312. https://doi.org/10.3389/fnhum.2012.00312
Sänger, J., Müller, V., & Lindenberger, U. (2013). Directionality in hyperbrain networks discriminates between leaders and followers in guitar duets. Frontiers in Human Neuroscience, 7, 234. https://doi.org/10.3389/fnhum.2013.00234
Smythies, J., Edelstein, L., & Ramachandran, V. S. (2012). Hypotheses relating to the function of the claustrum. Frontiers in Integrative Neuroscience, 6, 53. https://doi.org/10.3389/fnint.2012.00053
Zhang, S., Xu, M., Kamigaki, T., Do, J. P. H., Chang, W.-C., Jenvay, S., … & Dan, Y. (2018). Long-range and local circuits for top-down modulation of visual cortex processing. Science, 345(6197), 660–665. https://doi.org/10.1126/science.1254126
Ako nas savremena neuronauka uči da većinu naših budnih postupaka pokreću procesi koji započinju pre nego što postanemo svesni, onda snovi — ti zagonetni i granični narativi — otkrivaju još dublju istinu: ne samo da nas nesvesno pokreće, već nas svakodnevno oblikuje na načine koje ne biramo i kojih se uglavnom ni ne sećamo.
Iz jungiјanske perspektive, snovi su poruke iz nesvesnog, izraz autonomne psihe koja nastavlja da živi nezavisno od volje ega. Ipak, po buđenju pamtimo samo poneki san. Zašto je to tako?
Neuronauka objašnjava da je tokom REM faze sna mozak izuzetno aktivan, ali da neurohemijski uslovi — naročito nizak nivo noradrenalina — onemogućavaju stabilno pamćenje. Samo snovi koji se jave u neposrednoj blizini buđenja, ili oni koji su izrazito emotivno nabijeni, uspevaju da se „prebace“ u budno sećanje. Taj proces filtriranja, iako biološki uslovljen, otvara prostor za simboličko tumačenje.
Post-jungiјanska misao ne tumači to kao manjak, već kao vrstu psihičke selekcije. San koji ostane u sećanju nije slučajan — on je, kako bi Jung rekao, upravo onaj koji je egu potreban u tom trenutku prelaska iz nesvesnog u svesno. Nismo slobodni da se setimo svih snova, baš kao što nismo slobodni da pokrenemo sve postupke. Ali postoji unutrašnja logika u onome što se pojavi na pragu svesti.
Taj trenutak pamćenja — kairos buđenja — postaje mesto potencijalne slobode. To je prag gde se nesvesno susreće s egom, mesto u kojem simbolički materijal može biti prepoznat i integrisan. Sećanje na san tada nije pasivan čin, već akt prijema. Poput Libetove teorije o „vetu“ volje, svest možda ne započinje pokret, ali može da odgovori — da protumači, da izabere kako će se postaviti prema poruci iz dubine.
Džejms Hilman je isticao da ne teži svaka slika iz nesvesnog da postane svesna; neke ostaju u tami sa svrhom. Ali kad se slika iz sna nametne i ostane zapamćena, dolazi sa psihološkom nužnošću. To je poziv na dijalog sa sopstvom.
U tom svetlu, snovi koje pamtimo nisu samo slučajna neurološka aktivacija — oni su simbolički most između večernje nesvesnosti i jutarnje svesti. Ne biramo san, ali biramo da mu damo mesto. I upravo tu počinje slobodna volja — ne kao moć da kontrolišemo, već kao spremnost da saslušamo.
Vreme izmiče shvatanju. Zamišljamo ga kao linearno, merljivo, mehaničko — a ipak svaka mitologija priča drugačiju priču. Vreme nije samo kucanje napred; ono je i povratak, spirala, odjek. U jungovskoj viziji ne pitamo šta je Vreme, već koju sliku priziva u psihi. Da li je Vreme jin ili jang? Ženska ili muška energija? Ide pod ruku sa Animusom ili Animom? Možda nije ni jedno — ili je oboje, u sinhronoj vezi, u sizigiji.
Hronos, proždirući, može biti muški element, povezan sa Saturnovom gravitacijom, težinom ograničenja i zakona. Ali Kairos — pogodan trenutak, sazrevanje — diše više kao yin-anima: intuitivna, neuhvatljiva, plodna. Ekspanzija pripada animusu, jer projektuje i gradi, proteže se spolja — dok gravitacija, taj veliki privlačitelj i sakupljač, može biti skriveno lice anime, koje vuče sve stvari unutra, ka dubini i poreklu.
U tom svetlu, Vreme je paradoks. Ono se širi i skuplja poput daha. Jang u svojoj afirmaciji — u streli progresa, osvajanja, i solarnog kretanja. Jin u svojoj materičnoj prijemčivosti — u ciklusima, snovima, sećanju. Vreme je Ouroboros, koje sebe istovremeno proždire i rađa. Ne jedan arhetip, već polje tenzija: između postajanja i bivstvovanja, između entropije i forme, između naprednog kretanja istorije i večnog povratka duše.
U postjungijanskoj perspektivi, majčinstvo prevazilazi psihološku integraciju – ono zahteva duboko prepoznavanje koja unutrašnja Majka želi da se izrazi. Nisu sve unutrašnje slike majčinstva jednako životodajne. Na primer, ako je dominantna unutrašnja figura Majke ona koja pati, žrtvuje se do samouništenja ili ostaje emocionalno nedostupna, tada spajanje sa takvom slikom može biti razorno. Umesto kreativnog rađanja života, takvo sjedinjenje vodi psihičkom i emocionalnom kolapsu (Samuels, 1985).
Individuacija – proces postizanja celovitosti putem integracije različitih aspekata sopstva – ključna je za psihološko zdravlje, ali sama po sebi može biti nedovoljna ako ostane odvojena od dubinske arhetipske imaginacije (Hillman, 1975). Drugim rečima, žena može biti psihološki zrela, ali ako u njenom nesvesnom dominira destruktivna Majka, njena sposobnost stvaranja, rađanja ili brižnog odnosa prema drugome može biti sabotirana.
Postjungijanska analiza nas, stoga, podstiče da preispitamo pitanje spremnosti za roditeljstvo ili kreativni čin. Umesto toga, važnije pitanje glasi: Koja Majka u nama želi da rađa? Da li je to Majka koja podržava život, promenu i autonomiju drugog, ili ona koja prezaštićuje, kontroliše i gubi sebe u drugome (Woodman, 1990)? Ovo pitanje nije važno samo za žene, već jednako i za muškarce – koji arhetipski lik oblikuje njihovu percepciju očinstva i negovanja (Corneau, 1991)?
Biti roditelj, dakle, nije samo biološki ili društveni čin. To je dubok arhetipski prelaz, simbolička inicijacija koja zahteva susret sa sopstvenom unutrašnjom Majkom – sa njenom svetlošću, senkom, i potencijalom za preobražaj (Neumann, 1972). Samo kroz taj susret moguće je ostvariti istinsko i životodajno majčinstvo ili očinstvo.
Posebno je zanimljivo istražiti koji arhetip Majke preovladava u procesu pripreme za koncepciju i samom trenutku začeća. Međutim, važno je razumeti da ovaj arhetip nije fiksiran, već je podložan promenama i adaptaciji tokom postnatalnog perioda, sve do odrasle dobi deteta. Od ključne je važnosti prepoznati koji arhetip Majke nas poseduje, koji nesvesno prenosimo na decu, sa kojim želimo da se poistovetimo i koji je najhranljiviji za naše unutrašnje dete, ali i za našu spoljašnju decu. Ovaj arhetipski odnos može imati trajne posledice na emocionalni i psihološki razvoj deteta, ali i na našu sopstvenu dobrobit i ispunjenje kao roditelja.
Reference:
Woodman, M. (1990). The Pregnant Virgin: A Process of Psychological Transformation. Inner City Books.
Corneau, G. (1991). Absent Fathers, Lost Sons: The Search for Masculine Identity. Shambhala.
Hillman, J. (1975). Re-Visioning Psychology. Harper & Row.
Neumann, E. (1972). The Great Mother: An Analysis of the Archetype. Princeton University Press.
Samuels, A. (1985). Jung and the Post-Jungians. Routledge.
Savremeni čovek živi u svetu gde su kulturne granice zamagljene, a društvene mreže predstavljaju ambivalentni prostor globalnog povezivanja, ali i sve veće fragmentacije. Posebno je izazovna pozicija onih koji nemaju jasno definisanu domovinu ili pripadnost – apatrida, čiji se identitet često nalazi između različitih kultura, jezika i vremenskih zona.
Jung ističe važnost individuacije kao procesa integracije različitosti unutar pojedinca. Međutim, kako se ovaj proces odvija u osobi čija svakodnevica podrazumeva stalno prelaženje granica između različitih kultura i prostora?
Društvene mreže nisu tek alat za komunikaciju, već simboličko ogledalo kolektivne psihe. Jung bi ih posmatrao kao platformu kolektivnih projekcija, mesto na kome svako projektuje svoj senku, personu ili duboke arhetipske slike. Za apatrida, društvene mreže predstavljaju dvostruki izazov. S jedne strane, one mu omogućavaju povezivanje s globalnim zajednicama, dajući osećaj pripadnosti, makar i virtuelno. S druge strane, naglašavaju osećaj nepripadanja zbog nemogućnosti potpunog poistovećivanja sa jednom kulturom ili grupom.
U takvim uslovima, društvene mreže pojačavaju unutrašnje tenzije – između želje za pripadanjem i osećaja duboke izolacije. Apatridi na tim mrežama često bivaju suočeni sa neizbežnim kulturnim razlikama, ali i sa sopstvenom unutrašnjom rascepljenošću.
Jedan od ključnih izazova života između kultura jeste vremenska razlika. Ljudi čije su veze i odnosi rasuti po celom svetu žive u neprekidnom neskladu sa okruženjem. Jungijanski gledano, to je metafora za unutrašnju temporalnu neusklađenost apatrida: telo je na jednom mestu, dok srce i misli lutaju drugim kontinentima i vremenima.
Apatrid, suočen sa konstantnim vremenskim razlikama, prisiljen je da balansira između unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena. Njegov život je ponekad izvan „kairosa“, pravog trenutka – što Jung definiše kao vreme sinhroniciteta, trenutak kada se unutrašnja i spoljašnja stvarnost poklapaju i donose smisao. Kod apatrida, upravo se ovaj osećaj sinhroniciteta često remeti zbog stalnog rascepa između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjih okolnosti.
Za apatrida, susreti imaju posebnu težinu. Ono što je drugima „blizu“, njemu može biti nepremostivo „daleko“. Obrnuto, ono što drugi smatraju nedostižnim, za apatrida može biti svakodnevica. Ovaj paradoks dodatno produbljuje njegov osećaj nepripadanja.
Jungovski govoreći, apatrid se susreće sa specifičnim „kulturnim kompleksima“ – emocionalno nabijenim skupovima slika i ideja koje se formiraju u odnosu na različite kulture. Njegovi susreti nisu samo sa ljudima, već i sa njihovim nesvesnim projekcijama kulturnih očekivanja. Upravo zato, susreti postaju važni momenti u procesu individuacije, prilika da osoba svesno integriše svoju višeslojnost.
Letenje, kao realna potreba života apatrida, ali i kao metafora, duboko je jungijanski simbol. Vazduh, element povezan sa slobodom, misaošću i komunikacijom, za apatrida predstavlja egzistencijalnu potrebu. Da bi se povezali sa drugima, njima su potrebni vazduh, brzina, ali i drugi ljudi koji omogućavaju put ka „značajnom Drugom“.
Jung definiše „značajnog Drugog“ kao arhetipsku projekciju dubokih aspekata sopstvenog nesvesnog koje prepoznajemo u drugima. Apatrid, neprestano prelazeći granice i leteći kroz različite kulture i prostore, zapravo simbolično traga za tim značajnim Drugim. On pokušava kroz fizičko putovanje integrisati unutrašnje delove sopstvenog bića.
Ipak, paradoks ovog traganja jeste da se upravo u neprestanom kretanju često otkriva još veća potreba za ukorenjenošću i jasno definisanim identitetom.
Savremeno doba društvenih mreža i globalizacije dodaje novi sloj kolektivnog nesvesnog. Apatridi su pioniri suočavanja sa ovim slojem – onim koji nije jasno vezan ni za jednu određenu kulturu, već za sam fenomen globalne povezanosti i virtuelnog identiteta.
Jungijanska psihoterapija ovde vidi priliku: upravo kroz svesno istraživanje ove nove kolektivne sfere, pojedinac može pronaći dublji smisao svog iskustva. Prepoznavanje ove specifične kolektivne dinamike može pomoći apatridu da integrira svoja iskustva i pronađe autentičan osećaj pripadnosti – ne u određenoj kulturi, već u široj ljudskoj zajednici.
Apatrid, suočen sa stalnom potrebom za integracijom suprotnosti, može razviti poseban, univerzalan i dubok doživljaj ljudskosti. Jung nas podseća da smisao nije u uklapanju u jedno kulturno ogledalo, već u integraciji mnoštva odraza, što može postati duboko ispunjavajuće i smisleno iskustvo življenja između svetova.
U trenutku kada započne trudnoća, telo žene postaje više od jednog organizma. Postaje domaćin drugom biću, ali i nečemu trećem: placenti. Placenta je privremeni organ, čudo među tkivima, nečija zemlja bez sopstvene volje. Nije ni potpuno majčina, ni potpuno bebin deo. Njen DNK je mešavina — himera u najdubljem smislu te reči.
Trudnoća je stanje izmeštene svesti. Žena sanja za dvoje. Ili možda za troje? U analitičkom radu često se pitamo: kome pripadaju snovi trudnice? Da li se u njima javlja beba? Majka? Ili placenta — organ koji raste, diše i filtrira, ali nikada neće imati Ja? Snovi o krvavim jezicima, o povezanosti i odvajanju, o labirintima iz kojih se izlazi kroz kožu — možda nisu ni bebin ni majčin proizvod, već sećanje posteljice na svoje kratko postojanje.
Placenta je jedini ljudski organ koji se rađa. Stvara se tokom trudnoće, raste, širi mrežu krvnih sudova, razmenjuje kiseonik, štiti, hrani. A onda, nakon porođaja, ona sama izlazi — drugo rođenje, bez glasa, bez pogleda. To je rođenje koje ne vodi životu, već kraju. Ipak, to nije bez značenja. U mnogim kulturama placenta se sahranjuje, spaljuje, poštuje kao sveta materija. Jung bi rekao: Ništa što se rađa iz čoveka ne prolazi bez psihičkog traga.
Placenta je granica između Ja i Drugog. Ona je psihička metafora za ono što je unutra, a nije naše. Šta znači nositi nešto što nije potpuno tvoje, ali bez čega ne bi bilo života? U psihoanalitičkom smislu, placenta podseća na ono nesvesno što nas hrani, ali koje moramo odbaciti da bismo postali celina. Individuacija traži odvajanje. Čak i od onoga što nas je održalo na životu.
U snovima, placenta može da se pojavi kao mesnato drvo, kao tamna školjka, kao đubrivo iz kojeg niče novo. U telu trudnice, ona ne govori, ali njeno ćutanje ima težinu. Možda zato žene u trudnoći sanjaju više, dublje, složenije — jer placenta čini prostor između dve svesti poroznijim. U tom prostoru se formira i psiha deteta, ali i nova psiha majke.
Placenta je organ granice, simbol prelaza. Rađa se da bi umrla, ali u tom prolazu ostavlja trag. Možda je najdublje pitanje: šta nas je hranilo, a morali smo da odbacimo da bismo postali ono što jesmo? U toj misli, placenta prestaje da bude samo biološki fenomen. Postaje arhetipski simbol — nevidljivi pratilac svakog ljudskog početka.
Nedavna otkrića u oblasti kvantne fizike, posebno radovi Zhiyuan Wanga i Kadena Hazzarda (Wang & Hazzard, 2025), otvorila su pitanje o postojanju treće kategorije kvantnih čestica – paračestica. Ove čestice nisu ni fermioni, koji čine materiju, ni bozoni, koji prenose sile, već poseduju skrivena kvantna stanja koja se menjaju pri razmeni dve čestice (Müller, 2025). Ova karakteristika paračestica pruža bogatu analogiju za razumevanje interakcija u jungovskom terapeutskom odnosu, posebno kroz pojmove transfera i kontratransfera, detaljno opisanih u Jungovom delu Rosarium Philosophorum (Jung, 1958).
Kao i paračestice koje imaju skrivena stanja koja nisu direktno merljiva, ali utiču na dinamiku razmene, transfer i kontratransfer sadrže psihičke sadržaje koji su nesvesni, nevidljivi, ali ključno oblikuju interakcije između terapeuta i pacijenta (Samuels, 1985; Sedgwick, 2001). Jung (1958) naglašava da je psihička interakcija u terapiji nalik alhemijskom procesu, u kome dva subjekta razmenjuju i transformišu unutrašnje sadržaje.
Analogno ovome, Wang i Hazzard (2025) opisuju da se pri razmeni mesta dve paračestice menjaju njihova skrivena stanja, stvarajući nove konfiguracije koje nisu bile predvidljive pre same interakcije. Isto tako, u terapijskom odnosu, nesvesni sadržaji pacijenta i terapeuta međusobno deluju, izazivajući transformaciju koja često nije vidljiva direktno, već se manifestuje kroz promene u njihovim psihičkim stavovima i ponašanju (Hillman, 1972; Giegerich, 2010).
U kvantnoj mehanici, paračestice se odlikuju specifičnim ponašanjem pri razmeni: iako spolja posmatrane, mogu izgledati nepromenjeno, njihova unutrašnja skrivena stanja se suštinski menjaju. Slično tome, u terapijskoj interakciji, posebno kroz transfer i kontratransfer, površina može izgledati stabilno i nepromenjeno, dok unutrašnji psihički svetovi doživljavaju duboku transformaciju (Casement, 1990; Jacoby, 2006).
Kada pacijent projektuje nesvesne sadržaje na terapeuta, ovaj unutrašnji psihički proces menja i terapeuta i pacijenta u njihovom interaktivnom odnosu (Fordham, 1957). Ovaj proces je analogan dinamici paračestica koje, pri razmeni, menjaju skrivene osobine koje definišu njihovu interakciju, formirajući kompleksnu mrežu unutrašnjih odnosa koji nisu neposredno uočljivi (Müller, 2025).
Fermioni ne dozvoljavaju dva tela u istom stanju, dok bozoni dozvoljavaju neograničeno deljenje istog stanja. Paračestice zauzimaju srednju poziciju sa ograničenim deljenjem stanja (Wang & Hazzard, 2025). U terapijskom radu, terapeutski prostor ili temenos, kako ga Jung definiše, predstavlja prostor delimične indistinkcije psihičkih sadržaja, privremeno deljen od strane terapeuta i pacijenta (Samuels, 1985). Ovo stanje omogućava duboke psihičke transformacije koje vode ka procesu individuacije (Jung, 1958).
Ovaj delimični prostor indistinkcije je sličan ponašanju paračestica, gde ograničen broj čestica može biti u istom stanju, ali sa jasnim granicama. Slično tome, terapeut i pacijent mogu deliti neke nesvesne sadržaje i stanja, ali uz jasnu granicu koja čuva njihov psihički integritet (Sedgwick, 2001; Hillman, 1989).
Koncept kvantne superpozicije, gde sistem postoji u više stanja istovremeno (Müller, 2025), korisna je metafora za razumevanje terapijskih procesa u kojima istovremeno postoje više psihičkih realnosti. Terapeut i pacijent istovremeno doživljavaju različite perspektive psihičke stvarnosti, koje se u terapijskom procesu integrišu kroz interakciju i svest o transferu i kontratransferu (Casement, 1990).
Kao što Müller (2025) ističe, istinska indistinkcija u kvantnoj mehanici zahteva određene uslove. Slično tome, u terapiji, istinska transformacija i integracija psihičkih stanja zahtevaju specifične uslove i psihičku klimu koju stvaraju terapeut i pacijent kroz zajedničku interakciju i refleksiju (Sedgwick, 2001).
Literatura
Casement, P. (1990). On Learning from the Patient. Routledge.
Fordham, M. (1957). New Developments in Analytical Psychology. Routledge.
Giegerich, W. (2010). The Soul Always Thinks. Spring Journal Books.
Hillman, J. (1972). The Myth of Analysis. Northwestern University Press.
Hillman, J. (1989). A Blue Fire. Harper & Row.
Jacoby, M. (2006). Individuation and Narcissism. Routledge.
Jung, C. G. (1958). Psychology of the Transference (Rosarium Philosophorum). CW 16.
Müller, M. (2025). [Quantum Observations and Paraparticles.] Manuscript submitted for publication.
Samuels, A. (1985). Jung and the Post-Jungians. Routledge.
Sedgwick, D. (2001). Introduction to Jungian Psychotherapy. Brunner-Routledge.
Wang, Z., & Hazzard, K. (2025). „Paraparticles: A New Quantum State.“ Nature.
U današnjem dobu ubrzanosti i racionalizacije, često svedočimo dominaciji vrednosti koje odražavaju iskrivljeni animus—disciplinu, kontrolu, tehničku efikasnost i opsesiju postignućem. Međutim, ova maska snage često skriva unutrašnji raspad: animus je postao frustriran, izgubljen u apstraktnim strukturama bez duše i izložen nadljudskim zahtevima. U tom procesu, anima – unutrašnja tišina, zemljana prisutnost, snovidna nežna duša – postaje utišana. Ali ako pogledamo kroz oči starih slovenskih naroda, ova unutrašnja dinamika dobija dublje, mitsko značenje.
Stari Sloveni nisu poznavali pojam animusa i anime kao psihološke kategorije, ali su živeli njihove arhetipske stvarnosti kroz mitove, obrede i svakodnevne odnose sa prirodom. U slovenskom predanju, Veles – bog podzemlja, snova, stoke i magije – predstavlja snovitog, tamnog vodiča u nesvesno, svojevrsnu animu kolektiva. Nasuprot njemu stoji Perun – bog groma, rata i neba – oličenje silovitog, zakonodavnog animusa. U ovom večitom sukobu između Velesa i Peruna ne leži puka borba, već ritam psihe: potreba za ravnotežom između strukture i haosa, logos-a i eros-a, razuma i mašte.
Savremeni svet, međutim, prelomljen je kroz dominaciju jednog pola. Perun je iscrpljen. Njegovi atributi su instrumentalizovani: racionalnost bez mudrosti, sila bez korena, nadzor bez osećaja. Veles je prognan iz sela i svetkovina, iz snova i tela. U toj kulturi, duša ostaje bez svog saputnika u podzemlju (ovde ne mogu da ne mislim na Orfejevu nestrpljivost i nepoverenje). Kao što su u prošlosti noću u tišini osluškivani znakove iz sveta mrtvih, danas je ta sposobnost intuicije ugušena brujanjem notifikacija, background muzike i algoritamskih logika.
Džejms Hilman je govorio o „psihološkom literalizmu“ – gubitku simboličkog mišljenja i sposobnosti da živimo arhetipove kao unutrašnje figure, a ne kao karikature. Džinet Paris je upozoravala da kultura koja odbacuje „vrednosti duše“ završava emocionalno izgladnela, bez snova i bez unutrašnje orijentacije. Endrju Semjuels je pozivao na kulturnu individuaciju – proces koji nadilazi pojedinca i ispituje koje psiho-duhovne funkcije dominiraju u kulturi, a koje su potisnute.
U tom kontekstu, Mokoš – slovenska boginja zemlje, plodnosti, vode i sudbine – može se razumeti kao arhetipski izraz anime. Ona je bila čuvarka ženskih rituala, tkanja, porođaja i zaštitnica udovica. Utišana Mokoš simbolizuje potisnutu prisutnost duše, tela i cikličnog vremena u savremenoj kulturi linearnog napretka i kontrole.
U kliničkom radu, ovaj disbalans se prepoznaje u telima i rečima savremenih pacijenata: spolja uspešni, ali iznutra disocirani, preplavljeni prazninom i nemi za sopstvene snove. Animus deluje kao unutrašnji sudija i nadzornik, dok je anima, bez prostora izraza – bilo kroz umetnost, ritual ili simbolički jezik – svedena na tihu senku. Rezultat je emocionalna iscrpljenost i psihička suvoća.
Kao i nekadašnje zajednice koje su znale da slušaju prirodu, snove i cikluse, današnja psiha vapi za ponovnim otvaranjem portala. Prakse poput telesnog sanjanja (Marijan Danli), rada sa snovima i zajedničkih obreda tugovanja mogu vratiti prostor animoznom dijalogu. Animus tada ne mora više biti tiranin, već čuvar unutrašnjeg reda. Anima se ne mora više povlačiti u patologiju, već može postati inspiracija za duševni život.
U svetu bez Velesa, Perun biva izgubljen. Bez Mokoši, zemlja postaje jalova. I bez unutrašnjeg dijaloga, psiha postaje kulturno obogaljena. Da bismo iscelili ovaj raskol, ne treba nam povratak romantizovanim prošlostima, već aktivno obnavljanje odnosa sa simboličkim, telesnim i snovitim svetom.
Jer, kako nas Hilman podseća, „potrebna nam je psihologija unutrašnjosti, ona koja mašti daje isti status kao razumu.“
Reference:
Ivanov, V. V. (1984). Slavic Mythology. In: Myths of the Peoples of the World. Nauka.
Gieysztor, A. (1982). Mitologia Słowian. Warszawa: Wydawnictwa Artystyczne i Filmowe.
Eliade, M. (1957). The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Harcourt.
Hillman, J. (1992). Re-Visioning Psychology. HarperPerennial.
Paris, G. (1990). Pagan Meditations: The Worlds of Aphrodite, Artemis, and Hestia. Spring Publications.
Samuels, A. (1993). The Political Psyche. Routledge.
Warner, E. (2002). Slavic Folklore: A Handbook. Greenwood Press.
Danly, M. (2019). Somatic Dreaming in the Healing of Developmental Trauma. Routledge.
Hillman, J. (2007). A Blue Fire: Selected Writings by James Hillman, ed. T. Moore. HarperPerennial.
Držimo se sigurnosti svog identiteta, često ponavljajući Ja sam takva kakva jesam, kao da je ta fraza zaštitna mantra, tvrđava protiv destabilizujuće sile preispitivanja. A ispitati da li su naši stavovi, vrednosti i način postojanja zaista naši, ili su tek zbir pobune, naslednih strahova, odbrambenih mehanizama i balansiranja između porodične jezgre i spoljnog sveta, znači prizvati vrtoglavicu. Mi jesmo proizvod ovih uticaja, ali smo i nešto drugo—nešto dublje, nefiltrirano i neosvojeno.
Ipak, izaći iz poznatog „Ja“ izuzetno je teško. Jedno je izgraditi identitet, kretati se između privrženosti i diferencijacije, između pripadnosti i samoopredeljenja. Sasvim je drugo rastaviti taj identitet, prosejati ono što ćemo zadržati, promeniti ili odbaciti. A neposredno pre tog izbora—pre nego što odlučimo šta ostaje i šta nestaje—stoji ponor.
Taj ponor nije samo odsustvo sigurnosti, već razotkrivanje onoga što je bilo skriveno, zatrpano godinama prilagođavanja, preživljavanja i naslednih narativa. To je trenutak u kojem stojimo, ogoljeni od poznatog, pred sirovim i neodređenim Sopstvom. To je prostor u kojem shvatamo da skele našeg identiteta, ma koliko bile potrebne, nisu njegovi temelji.
Filozofi i psihoanalitičari odavno su se suočavali s ovom liminalnom zonom. Kjerkegor govori o skoku, o zastrašujućem, ali nužnom odricanju od starih sigurnosti kako bismo zakoračili u autentično postojanje. Jung individuaciju opisuje kao suočavanje s nesvesnim, proces rastapanja naslednih identiteta kako bismo integrisali dublje sopstvo. Vinikot istražuje pravo sopstvo kao nešto što nastaje tek kada se usudimo da izađemo iz zone prilagođavanja i odbrana. Lakanova traversée du fantasme sugeriše da moramo proći kroz iluziju svog konstruisanog ja kako bismo dosegli nešto stvarno ispod nje.
Put kroz ovaj ponor ne podrazumeva odbacivanje svega što smo bili, već prepoznavanje onoga što je suštinsko i onoga što je tek odjek tuđih očekivanja. Radi se o tome da ostanemo u nesigurnosti dovoljno dugo da bismo videli koji aspekti našeg identiteta su autentični, a koji su samo pozajmljene maske. I možda, s one strane ponora, ne pronalazimo konačan odgovor, već slobodu da nastavimo da postajemo ono što zaista jesmo.
PsyMultiverses 