Author Archives: draganafavre

Odnos sa roditeljima predstavlja kompleksno polje emocija, iskustava i dinamike koja se razvija tokom celog života. Neki odnos sa roditeljima doživljavaju kao izvor podrške i razumevanja, dok drugi mogu osećati napetost i konflikte, pa i snažnija i destruktivnija osecanja i potrebu za objašnjenjem, izvinjenjem ili osvetom. Naša lična verzija „Ja“ se integriše sa odnosom sa roditeljima, posebno se fokusirajući na balansiranje između prošlih iskustava i sadašnjosti.

Svako od nas nosi sa sobom unikatno Ja koje se oblikovalo kroz iskustva, vrednosti i učenja. Ova individualnost može se često sudariti sa ulogama koje imamo kao deca u odnosu sa roditeljima. Osećaj da pripadamo sebi, a istovremeno i da smo deo porodice, može dovesti do unutrašnjeg konflikta. Važno je prepoznati da naše Ja nije samo proizvod trenutnog vremena, već rezultat vremenskog kontinuuma.

Odnos sa roditeljima često vuče korene iz detinjstva. Naše reakcije i osećaji prema njima često se oslanjaju na prošle uspone i padove u odnosu. Međutim, kako rastemo i razvijamo se, postajemo svesniji svojih potreba, ciljeva i želja. To znači da naša Ja sadašnjeg trenutka nije isto kao Ja iz prošlosti. Pitanje koje se postavlja je kako uskladiti ove dve verzije sebe i kako integrisati prošlost i sadašnjost u odnosu sa roditeljima.

Koncept integrisanog ili integrativnog Ja ukazuje na potrebu da spojimo svoje prošle i sadašnje verzije kako bismo formirali celovitu sliku sebe. Ovo uključuje prihvatanje naših prošlih ranjivosti, ali i prepoznavanje snage koju smo stekli tokom vremena. Kroz introspekciju i rad na sebi, možemo razviti integrisano Ja koje nas podržava u različitim aspektima života, uključujući i odnos sa roditeljima. Takodje, neophodno je ne insistirati na roditeljskom Ja, to je na njima da integrišu kada su spremni za to, ma koliko sporo nam se to nekada (a i nedostižno) činilo. Autentičan odnos se ne ostvaruje ako je Kairos odsutan.

Jung je verovao da ljudi imaju različite arhetipske strukture koje oblikuju našu ličnost i ponašanje. Kompleksi su duboko ukorenjeni obrasci ponašanja, misli i emocija koji proizilaze iz konflikta između svesti i nesvesti. Svaki kompleks sadrži specifične emocionalne nabijenosti i povezani su sa određenim iskustvima, često potisnutim ili neprepoznatim.

Ideja da se jedan kompleks može iskoristiti za transformaciju drugog dolazi iz dubokog razumevanja kompleksa i njihovih međusobnih odnosa. Ako je neki kompleks ega previše dominantan i stvara disfunkcionalne obrasce ponašanja i emocionalne reakcije, možemo istražiti kako drugi kompleksi deluju u međusobnoj interakciji kako bi se postigla ravnoteža.

Na primer, ako osoba ima izražen kompleks inferiornosti koji je duboko ukorenjen u njenom egu, može se iskoristiti kompleks nadmoćnosti kao suprotstavljeni aspekt. Integrativno Ja, koncept koji predstavlja svest i celovitost, može delovati kao posrednik između ova dva kompleksa. Osoba može naučiti prepoznati kada se njen kompleks inferiornosti aktivira i svesno preusmeriti pažnju ka aspektima nadmoćnosti. Kroz introspekciju, refleksiju i rad na samosvesti, osoba može postići veću ravnotežu između ovih suprotnih kompleksa.

Integrativno Ja je centralni koncept u Jungovskoj psihologiji, predstavljajući stanje svesti koje uključuje sve aspekte ličnosti. Ono predstavlja cilj psihoterapije – postizanje harmonije između svesnog i nesvesnog, ličnog i arhetipskog. Integrativno Ja ima sposobnost prepoznavanja i razumevanja različitih kompleksa, te ih može usmeravati ka zdravim međusobnim odnosima.

Ključ je, dakle, u usklađivanju i ravnoteži između tih kompleksa pod vođstvom integrativnog Ja, čime se postiže dublja integracija ličnosti i veća emocionalna stabilnost.

No, da bismo ovu „opasnu“ igru treba se osigurati da je Ja dovoljno integrisano i da se susret, prepoznavanje i uljudno ćaskanje sa Senkom već desilo.

Da bismo prepoznali i rešili globalne izazove poput klimatskih promena, ekonomske nejednakosti, pandemija, itd., moramo se projekcijom i planiranjem fokusirati na budućnost. Ovo zahteva dugoročno razmišljanje i donošenje odluka koje će imati pozitivan uticaj na naredne generacije.

Nespremnost ljudi da se projekcijom usmere prema budućnosti može biti posledica nekoliko faktora. Ljudi se često fokusiraju na rešavanje trenutnih problema i zanemaruju dugoročne posledice svojih odluka (kratkoročna orijentacija, Ego danas nije u kontaktu ili je nespremno na projekciju i kontakt sa Egom sutra), nedostatak edukacije (neobaveštenost o globalnim izazovima može dovesti do nezainteresovanosti za planiranje budućnosti, Ego i Drugi ne komuniciraju dovoljno ili nema dovoljno poverenja), ili osećaj bespomoćnosti (neki ljudi mogu verovati da pojedinačni napori neće imati velik uticaj na globalne probleme, poverenje u Drugog narušeno).

Paralelno, u savremenom svetu, tehnološki napredak, globalizacija i društvene promene doprinose ubrzanju života. Brzina informacija, komunikacije i promena često stvaraju osećaj da ne možemo pratiti sve što se dešava i da je sinhronizacija sa drugima sve teža.

Ovi izazovi mogu rezultirati nekoliko problema:

Preopterećenost informacijama:

Preveliki protok informacija može izazvati osećaj preplavljenosti i smanjiti sposobnost donošenja informisanih odluka (Ego se preplavljuje i ne uspeva da organizuje aktiviranje /supresiju kompleksa)

Smanjenje pažnje i prisutnosti:

Ubrzanje života može dovesti do toga da se manje posvećujemo sadašnjem trenutku i da se gubimo u brizi za budućnost (Ego-Kairos i Ego-Hronos nisu usaglašeni).

Nekonzistentnost i nesinhronizacija sa drugima: Brze promene mogu dovesti do nesklada između pojedinaca, organizacija i društava (Ego nije sinhronizovan niti spreman na sinhronizaciju sa Drugim i vice versa).

Za prevazilaženje ovih izazova, nekoliko pristupa može biti korisno:

• Praktikovanje svesne pažnje i prisutnosti kako bismo se bolje usmerili na sadašnji trenutak (autosinhronizacija, uzemljenje)
• Razvijanje sposobnosti prilagodljivosti i brzog učenja kako bismo se lakše nosili sa promenama (kolaboracija sa budućim Egom)
• Održavanje zdravih veza i komunikacije s drugima kako bismo bolje razumeli njihove perspektive i ciljeve (optimalna distanca-bliskost sa Drugima)

A kako bismo sve to ostvarili, potrebno je malo autokritike i malo optimalnog odnosa Ego-Senka.

U interpersonalnim odnosima, empatija je ključna veština koja omogućava razumevanje i saosećanje sa drugim ljudima. To je sposobnost da se postavimo u tuđe cipele, i da razumemo pogled na situacije iz tuđeg mozga, razumemo njihova osećanja i perspektive, i iskažemo razumevanje prema njihovim potrebama. Međutim, kao i sa svim stvarima, i empatija treba biti uravnotežena i dozirana pravilno.

Prava mera empatije podrazumeva da budemo saosećajni i empatični prema drugima, ali istovremeno ne gubimo svoj identitet i granice. Evo nekoliko ključnih aspekata prave mere empatije:

Razumevanje granica: Važno je prepoznati granice između sebe i drugih ljudi. Treba biti pažljiv kako ne bismo preterano apsorbovali tuđe emocije i preuzeli ih kao svoje. Biti empatičan ne znači biti „emocionalni sunđer“ i dopustiti da tuđe emocije preplave naš sopstveni emocionalni prostor.

Autentično saosećanje: Empatija ne znači samo saosećati sa nekim, već i prepoznati njihove emocije i izraziti istinsku brigu za njih. Biti prisutan za drugu osobu i pokazati da stvarno slušamo i razumemo njihove osećaje može biti od velike važnosti u izgradnji poverenja i podrške u međuljudskim odnosima.

Samosvest: Razvijanje samosvesti je ključno za pravilno doziranje empatije. Treba biti svestan sopstvenih emocija, kako bismo mogli prepoznati kada postajemo previše emotivno angažovani i moguće negativno utičemo na sebe i druge.

Sada, što se tiče „emocionalne zaraze“ (emotional contagion), to je fenomen u kojem se emocije prenose sa jedne osobe na drugu putem neverbalnih i verbalnih signala. Kada smo u bliskom kontaktu sa drugima, nesvesno možemo preuzeti i „zaraziti“ njihove emocije, što može uticati na naše raspoloženje i osećanja. Na primer, ako je neko oko nas anksiozan ili tužan, mi možemo nesvesno početi osećati iste emocije.

Kako bismo se zaštitili od negativnih efekata emocionalne zaraze, možemo primeniti sledeće strategije:

Samosvest: Ponovo, samosvest je ključna. Biti svestan da smo izloženi emocionalnoj zarazi može pomoći da razumemo svoje reakcije i postupke.

Razdvajanje emocija: Naučiti razlikovati svoje emocije od tuđih emocija može biti korisno. Ako primetimo da preuzimamo tuđe emocije, možemo koristiti tehnike opuštanja ili meditacije kako bismo se vratili u svoj centar.

Postavljanje granica: Postavljanje emocionalnih granica može pomoći da ne dozvolimo da tuđe emocije previše utiču na nas. Možemo se udaljiti od izvora emocionalne zaraze ako prepoznamo da nam škodi.

Važno je da pravilno doziramo empatiju kako bismo očuvali naše mentalno i emocionalno zdravlje, kao i da razvijemo svest o fenomenu emocionalne zaraze kako bismo se zaštitili od negativnih efekata koji mogu proisteći iz bliskih međuljudskih odnosa.

Sa neuronskog aspekta, proces pamćenja snova i odlučivanja šta ćemo zapamtiti može biti povezan sa različitim neurološkim mehanizmima. Iako snovi i dalje predstavljaju složenu oblast za istraživanje, evo nekoliko ključnih elemenata koji se mogu uzeti u obzir:

1. Aktivacija moždanih regija: Tokom REM faze spavanja (faza u kojoj se najintenzivnije sanja), moždane regije povezane sa emocijama, vizuelnim obradama, obradom informacija i konzolidacijom memorije su aktivirane. Ove aktivacije mogu biti povezane sa formiranjem i obradom snova.
2. Neurotransmiteri: Različiti neurotransmiteri, poput acetilholina, serotonina i noradrenalina, imaju značajnu ulogu u kontroli REM faze i oblikovanju snova. Promene u nivou ovih neurotransmitera mogu uticati na sanjanje i pamćenje snova.
3. Uloga hipokampusa: Hipokampus je deo mozga koji igra ključnu ulogu u formiranju novih memorija i prebacivanju informacija iz kratkoročne u dugoročnu memoriju. U REM fazi, možda se dešava konsolidacija i obrada informacija iz snova, što može uticati na to koje snove ćemo zapamtiti.
4. Funkcija frontalnih režnjeva: Frontalni režnjevi mozga su povezani sa kognitivnim funkcijama, uključujući pažnju, svesnost i donošenje odluka. Veruje se da ovi regioni mogu igrati ulogu u odlučivanju šta će se sačuvati u sećanju nakon buđenja.

Iz jungijanske perspektive, pamćenje snova može biti povezano sa procesom integracije nesvesnih materijala u svest. Jung je verovao da snovi predstavljaju važan izvor informacija o nesvesnom i da kroz snove nesvesni um komunicira sa svesnim umom. Snovi obično sadrže simbole, arhetipske motive i lične materijale koji odražavaju dublje emocionalne, duhovne i psihičke procese.

Jung je uvek naglašavao da snovi imaju dublje značenje od površinske interpretacije i da ne treba uzimati simbole doslovno. On je razvio koncept „amplifikacije“, što znači da bi simbole iz snova trebalo istražiti u širem kontekstu i prepoznati njihove arhetipske i kulturne asocijacije.

Pamćenje snova može biti izazovno iz jungijanske perspektive jer nesvesni materijali mogu biti teže uhvatljivi i promenljivi. Snovi često sadrže simboličke i mitološke elemente koji se povezuju sa dubljim nivoima kolektivnog nesvesnog i mogu se različito tumačiti u zavisnosti od konteksta i ličnog iskustva pojedinca.

Jung je preporučivao da osobe vode dnevnik snova kako bi zabeležile svoje snove odmah nakon buđenja, jer vreme brzo prolazi, a sećanje na snove može biti nestabilno. Zapisivanje snova omogućava bolje pamćenje i omogućava pojedincu da istražuje svoje snove kasnije, identifikuje ponavljajuće motive i simbole, kao i da dublje razume svoju psihu.

No, ponekad postoji nesto sto nas sprecava da prodremo u svet Nesvesnog.

Svest ima ulogu u filtriranju snova nakon buđenja. Kada se probudimo, prelazimo iz stanja sna u budnost, a naša svest postaje aktivna. U tom procesu, mnogi snovi i doživljaji iz sna mogu brzo izbledeti ili zaboraviti, dok se neki mogu jasnije zadržati u sećanju.

Postoji fenomen koji se naziva „efekat prozora spavanja“ (na engleskom „sleep inertia“) koji se javlja nakon što se probudimo iz dubokog sna. U ovom trenutku, svest je još uvek pomalo uspavana i delimično povezana sa snom, što može uzrokovati da snovi ostanu prisutni u našem umu, ali se brzo gube kako se svest sve više aktivira. To je razlog zašto se često brzo zaboravljaju detalji snova nakon buđenja.

Takođe, naša svest može delimično filtrirati snove i izdvajati one delove koje doživljavamo kao značajne, emocionalno nabijene ili koje se povezuju sa našim trenutnim stanjem svesti. Ovo filtriranje može rezultirati time da se neki snovi zadrže u sećanju, dok drugi ostanu zaboravljeni.

Takođe, ponekad nije dovoljno dobar moment. Nesvesno pokusava i testira, ali Svesno ne nalazi da je Ego spreman. Snovi se ponavljaju sa varijacijama dok snevač ne postane dovoljno pripremljen da ga ugosti.

Prema Jungu, kompleksi su duboki emocionalni obrasci i skupovi misli koji se formiraju u našoj psihologiji na osnovu životnih iskustava, posebno onih koji su emotivno nabijeni. Oni se mogu manifestovati kao nesvesni sadržaji, a mogu uticati na naše postupke i odluke bez da smo toga svesni.

Kada obećanja dolaze iz kompleksa (dubokih emocionalnih obrazaca), a „ja kao celina“ (svesni i svesni deo nas) ne podržava ta obećanja, to može dovesti do unutarnjeg konflikta. Naš svesni deo, koji predstavlja našu svest i razumevanje, može biti svestan da ta obećanja nisu održiva i možda nisu u skladu sa našim vrednostima i ciljevima. Međutim, kompleks može pokrenuti emocionalnu reakciju i želju da ispunimo ta obećanja.

Kada ne uspemo održati ta obećanja, to može stvoriti osećaj izdaje prema drugima jer smo ih možda dali iz emocionalne reakcije, a ne iz autentičnih vrednosti i namera. To može uzrokovati unutarnji sukob između našeg svesnog razumevanja i emocionalnih impulsa koje nam nameće kompleks.

Jedan od ciljeva Jungove psihologije jeste integracija različitih aspekata naše ličnosti kako bismo postali celovita osoba. To uključuje prepoznavanje i suočavanje sa kompleksima, razumevanje njihovog uticaja na naše postupke i donošenje odluka na osnovu autentičnih vrednosti. Da bismo sprečili osećaj izdaje prema drugima, važno je raditi na razumevanju vlastitih dubokih emocija, vrednosti i ciljeva, kao i na postizanju skladnosti između svog svesnog i nesvesnog dela.

Dakle, integracija i celovitost su ključni elementi Jungove psihologije i omogućavaju nam da donosimo održive odluke i da se odnosimo prema drugima sa autentičnošću i saosećanjem.

Možemo zaključiti:

Postojim kao sve i kao centar; jedno ne isključuje drugo.

U trci naših života, često se trudimo da sve kontrolišemo, sve dobijemo, sve posedujemo. Ali ponekad, uprkos svim našim naporima, neke stvari nam izmaknu, jer ono što nam drugi daju zavisi od njihovih mogućnosti, njihovog vremena, njihovih filtera i njihovih potreba za zaštitom i za njih same. Možemo samo prihvatiti ono što je dato, ali traženje više od toga ne zadovoljava samo druge, već i nas same. Zadovoljstvo leži u tome da primimo ono što je dato ili ponuđeno, prepoznavajući da to može biti dragoceni i jedinstveni dar.

Prihvatanje je moćan čin koji nas oslobađa tereta apsolutne kontrole. To ne znači da trebamo odustati od svojih snova i težnji, već prepoznati da su neke stvari izvan naše kontrole. Prihvatanjem ove realnosti, razvijamo sposobnost otpuštanja i otvaranja prema novim mogućnostima. To takođe ne znači da trebamo biti pasivni, već da trebamo dati sve od sebe, ali budući svesni da konačni rezultat može biti izvan naših ruku.

Zahvalnost igra ključnu ulogu u našoj sposobnosti da prihvatimo ono što nam je dato. Prepoznajući i ceneći ono što već imamo, razvijamo pozitivan i otvoren stav prema životu. To nas čini otvorenijim za nove doživljaje i prilike koje se nude. Kada smo zahvalni, prestajemo da se fokusiramo samo na ono što nam nedostaje i shvatamo da ono što nam drugi nude može biti dragoceno i jedinstveno.

Teški trenuci i iskušenja mogu biti posebno teški za prihvatanje. Međutim, često su upravo ti trenuci oni koji nam pružaju najveće životne lekcije. Prihvatanjem tih izazova, možemo naučiti više o sebi, razviti otpornost i rasti kao ljudska bića. Takvi trenuci mogu nam otkriti našu unutrašnju snagu i sposobnost suočavanja sa teškoćama.

Nalaženje ravnoteže između truda i otpuštanja ključno je u našoj potrazi za srećom i uspehom. Trud je neophodan kako bismo ostvarili svoje ciljeve, ali istovremeno moramo biti spremni da se prilagodimo promenljivim okolnostima života. Ponekad je teže otpustiti nego se držati svojih želja, ali to nam omogućava da verujemo u proces života i otvorimo se novim mogućnostima.

Ono što nam drugi daju zavisi od njihovih mogućnosti, njihovog vremena, njihovih filtera i njihovih potreba za zaštitom i za njih same. Možemo samo prihvatiti ono što je dato, ali traženje više od toga ne zadovoljava samo druge, već i nas same. Zadovoljstvo leži u tome da primimo ono što je dato ili ponuđeno, prepoznajući da to može biti dragoceni i jedinstveni dar. Prihvatanje toga ne znači odustajanje od naših ambicija, već prihvatanje stvarnosti sa zahvalnošću i smirenošću. Kada to razumemo, postajemo otporniji, otvoreniji za nove prilike i više u skladu sa sobom i svetom koji nas okružuje.

Jungianska psihologija pruža dublje razumevanje ljudske psihe kroz koncepte kolektivnog nesvjesnog, arhetipova, Anima i Animusa, Senke i individuacije. U centru Jungove teorije nalazi se ideja o celovitosti i harmoničkom integrisanju svih delova ličnosti.

Ako uzmemo ćeliju kao metaforu za ljudsku psihu, celovita ćelija ima nekoliko struktura koje se mogu povezati s pojedinim aspektima psihe:

• Celijska membrana: Celijska membrana je kao granica koja odvaja unutarnji od spoljasnjeg prostora. U analogiji, ovo može predstavljati ego, svesni dio uma koji se razdvaja od nesvesnog i spoljasnjeg svijeta. Ego je filtrirajuća instanca koja određuje šta će propustiti u svest.
• Membrana jedra i jedro: Jedro ćelije sadrži genetski materijal i kontrolise vitalne funkcije. U psihološkom smislu, ovo je područje svesti koje sadrži identitet i temeljna uvjerenja osobe. To bi moglo biti mesto gde se nalaze osnovne vrednosti i uverenja koja čine pojedinca onim što jeste. Njegova membrane su granice Ega.
• Citoplazma: Citoplazma je prostor unutar membrane koji sadrži organele i molekule. Ovo možemo porediti sa nesvesnim umom, gde se nalaze mnogi arhetipovi, iskustva i sjećanja koja nisu trenutno svesna, ali uticu na ponašanje i emocije.
• Mitohondrije: Mitohondrije proizvode energiju za ćeliju. U analogiji, to bi moglo predstavljati vitalnost i životnu energiju koja pokreće osobu prema ispunjenju svrhe i ciljeva.
• Vakuole: Vakuole pohranjuju hranjive materije i organizuju odbacivanje otpadnih materija. Psihološki, ovo bi moglo odražavati naše emocionalno iskustvo, gdje pohranjujemo uspomene, traume ili emocije koje nismo potpuno obradili, a neke potiskujemo i saljemo u Nesvesno.

Osvrt na celijsku membranu: Kad je reč o ćelijskoj membrani, ona ima važnu ulogu u regulisanju komunikacije između unutrasnjeg i spoljasnjeg prostora. Slično tome, u psihi se taj koncept može povezati s obrambenim mehanizmima koje Ego koristi kako bi zaštitio osobu od svjesnog suočavanja s traumama i neprijatnim iskustvima iz nesvesnog, znaci sa Personom i njenim orudjima za odbranu.

Mogu li da se sakrijem u vremenu? Da me niko ne nađe? Ili da sakrijem nešto u džepu vremena, da pripada samo meni?

Vreme je neumitno i neprestano teče, ne ostavljajući nam mogućnost da se zaustavimo ili sakrijemo u njemu. Ipak, metaforički gledano, možemo razumeti „lične džepove vremena“ kao posebne trenutke i sećanja koja čuvamo u našem srcu i umu. To su dragocene uspomene, emocije i iskustva koja pripadaju samo nama i čine našu jedinstvenu životnu priču. U tom smislu, možemo stvoriti svoje lične „džepove vremena“ kroz sećanja i misli koje nas oblikuju i definišu.

S druge strane, kada se radi o skrivanju od drugih ili sakrivanju nečega, vreme nije naš saveznik. Naše akcije i odluke uvek će imati odjeka u vremenu, jer iako možda možemo sakriti nešto od drugih ljudi u određenom trenutku, vreme će i dalje prolaziti i možda će istina na kraju izaći na videlo.

No, i pored ovoga, postoje neki pravi mali džepovi vremena, ni skrivanje, ni uspomene. Možemo se setiti našeg Ja od pre, od tog nekog trenutka i ući u taj trenutak. Ne setiti ga se, već uz pomoć sećanja uploviti. Ko sam bila, kako sam se osećala, šta mi je bilo bitno tada? I onda , u tom trenutku, otvorimo vrata za Sada. I sačuvamo ta vrata otvorenim: da možemo da se radujemo stvarima, plašimo, osećamo, spoznajemo, na dva ili više koloseka, a da su sve to neke Mi. U tom džepu vremena čuvamo jedno od mnobrojnih nas i izvadimo kao iz čarobne torbe Sport Bilija, po intuiciji…

Razumevanje kompleksnosti međuljudskih odnosa zaista može biti izazovno, jer svako od nas nosi sopstvenu jedinstvenu unutrašnju realnost i doživljaje.

Kada razmatramo odnose poput majka-dete, dve žene, dva animusa (unutrašnji muški arhetip prema Jungovoj teoriji) ili slične kombinacije, suočavamo se sa bogatstvom različitih aspekata ličnosti i emocija koje interaguju na različite načine.

Pozitivno je što stabilni univerzumi, oni delovi nas koji su stabilni i uravnoteženi, mogu biti osnova za funkcionalne odnose. Kada većina univerzuma u nama funkcioniše stabilno, to nam omogućava da izgrađujemo zdrave odnose sa drugima i bolje se nosimo sa izazovima.

Međutim, postoje i delovi nas koji možda nisu tako stabilni, možda zbog traumatičnih iskustava, nerešenih konflikata ili drugih razloga. Ovi manje stabilni univerzumi mogu reagovati na slicnost ili različitost u drugim ljudima i odnosima.

Aktivno stabilizovanje može biti ključno u postizanju ravnoteže i harmonije u odnosima. Pasivno sledenje ili prebrzo odupiranje može dovesti do dalje disfunkcionalnosti u odnosima. Pronalaženje ravnoteže i fleksibilnosti nije jednsotavno.

Važno je prepoznati da nijedan odnos nije savršen i nije singularan (on je produkt transgeneracijskih obrasaca, zaboravljene ili potisnute licne istorije ili reagovanja na tudje nesvesno). Svi prolazimo kroz izazove u međuljudskim interakcijama i svi cinimo multiverzum, ma koliko klaustrofobicno to zvucalo. jer, i velik prostor moze da gusi ako nije nas. Kako naci sopstveni prostor u veliko prostoru – to je put individuacije.