Author Archives: draganafavre

Gravitacija bi se mogla videti kao arhetip povezanosti, privlačenja i integracije. U fizičkom svetu, gravitacija je sila koja vezuje kosmos, povlačeći raspršene elemente u koherentne strukture—galaksije, zvezde, planete. Ona predstavlja spajanje različitih delova u celinu, mnogo kao Jungov proces individuacije gde se fragmentirani aspekti selfa prepoznaju i integrišu.

Psihološki, gravitacija bi mogla simbolizovati duboko ukorenjenu ljudsku potrebu za odnosima i pripadanjem. Rezonuje sa idejom Erosa, principom povezanosti u Jungovoj misli—našim urođenim nagonom za psihološkom i emocionalnom povezanošću i privlačenju ka kolektivnoj nesvesnosti.

Sa druge strane, ekspanzija može predstavljati arhetip istraživanja, individuacije i stvaranja. U kosmologiji, univerzum je u stalnoj ekspanziji, gura granice i stvara prostor za nove mogućnosti. To odražava Jungov koncept putovanja selfa ka individuaciji i ekspanzivnu prirodu ličnog rasta i istraživanja.

Ovaj arhetip bi takođe mogao obuhvatiti ideju principa entropije u termodinamici, gde sistemi teže ka neredu i različitosti. Psihološki, to se poklapa sa potrebom za diferencijacijom, pokretom dalje od kolektivnih normi i vrednosti prema razvoju lične svesti i jedinstvenog identiteta.

U Jungovoj misli, self se realizuje kroz napetost i pomirenje suprotnosti. Tako, gravitacija i ekspanzija bi mogle predstavljati ovu dinamičnu igru—kako mi kao pojedinci tražimo da se povežemo i integrišemo sa većom celinom (gravitacija) dok istovremeno potvrđujemo naš jedinstveni identitet i guramo naše granice (ekspanzija). One bi mogle simbolizovati ravnotežu između kolektivne nesvesnosti i lične svesti, između biti povučen zajedničkim ljudskim iskustvima i narativima i guranja prema sopstvenoj jedinstvenoj sudbini i kreativnom potencijalu.

Ovi arhetipovi mogu biti shvaćeni ne samo kao psihološki, već i kao kosmološki principi koji upravljaju narativom univerzuma, kao i narativom ljudske psihe. Identifikacijom sa ovim silama, može se tvrditi da ljudski duh odigrava dramu kosmosa na unutrašnjoj sceni.

Trenutak Velikog praska može se videti kao metafora za rođenje svesti—iz singulariteta dolazi multiplikacija, kao što psiha, iz nediferencirane nesvesnosti, daje podstrek za mnogostranost svesnih iskustava. Interakcija gravitacije i ekspanzije koja sledi može biti upoređena sa razvojem ega i nesvesnih sila koje ga oblikuju.

Ima toliko toga što bi moglo da nas navede na pomisao da je panpsihizam možda sasvim verovatna ideja, naravno, ukoliko svest ne posmatramo samo iz ljudske perspektive.

U kompleksnom pejzažu ljudske psihologije i dinamike rodnih uloga, pojam predaje zauzima jedinstvenu i paradoksalnu poziciju. Predaja, često pogrešno shvaćena kao poslušnost, kompleksan je i višedimenzijski fenomen koji igra ključnu ulogu u razumevanju ženstvenosti. Stoga je neophodno istražiti zašto predaju ne treba izjednačavati sa poslušnošću, naglašavajući njen značaj u razlikovanju pozitivne od negativne ženstvenosti. Razbijanjem nijansi predaje, cilj je osvetliti njene duboke implikacije na lični razvoj, osnaživanje i evoluciju rodnih uloga.

Predaja, u svojoj suštini, odnosi se na čin popuštanja ili predavanja, ali je ključno razlikovati je od poslušnosti. Poslušnost podrazumeva neupitno pridržavanje spoljnog autoriteta, često proizilazi iz straha ili prinude. Predaja, s druge strane, predstavlja duboko lični i svestan izbor koji proizlazi iz unutarnje mudrosti, spremnosti da se pusti i osećaja poverenja u odvijanje životnih procesa. To nije podložnost spoljnim silama, već usklađenost sa svojim autentičnim bićem. Marion Woodman, koristeći svoje bogato znanje o Jungovoj psihologiji i svoje iskustvo terapeuta, pruža duboke uvide u pojam predaje. Ona tvrdi da je predaja suštinski deo ženske psihologije, nudeći put ka celovitosti i samorealizaciji. Woodmanova perspektiva ističe značaj predaje kao načina povratka i integrisanja aspekata sebe koji su bili potisnuti ili negirani. Da bismo razumeli zašto predaju ne treba mešati sa poslušnošću, važno je prihvatiti paradoks sadržan u ovoj razlici. Poslušnost, kao što je ranije spomenuto, često podrazumeva odricanje od lične agencije i autonomije u korist spoljnog autoriteta. Nasuprot tome, neposlušnost u okviru predaje uključuje odbijanje slepog pridržavanja društvenim ili patrijarhalnim normama koje potiskuju autentičnu ženstvenost. To je svesni čin otpora protiv sila koje pokušavaju kontrolisati i ograničiti izražavanje ženstvenosti.

Rad Marion Woodman naglašava transformacijsku moć neposlušnosti u okviru predaje. Ona tvrdi da prava predaja zahteva odbijanje patrijarhalnih paradigmi koje su istorijski ograničavale žene i gušile njihov autentični izraz. Neposlušnost, u ovom kontekstu, postaje radikalan čin oslobađanja sebe, povratka svog glasa, želja i agencije. Da bismo shvatili značaj predaje u razlikovanju pozitivne od negativne ženstvenosti, prvo moramo definisati ove pojmove. Pozitivna ženstvenost predstavlja autentičan, osnažen i samosvestan izraz ženstvenosti. Ona obuhvata osobine kao što su intuicija, empatija, negovanje i kreativnost, doprinoseći ličnom rastu i blagostanju društva. Negativna ženstvenost, s druge strane, odražava iskrivljene i potisnute aspekte ženstvenosti. Često je karakteriše podređenost, žrtvovanje sebe, pasivnost i osećaj bespomoćnosti. Negativna ženstvenost se javlja kada društveni pritisci i patrijarhalna očekivanja primoravaju žene da se pridržavaju predviđenih uloga i potiskuju svoje pravo biće. Predaja, kako tvrdi Woodman, služi kao transformacijski most iz negativne u pozitivnu ženstvenost. Kroz svestan čin predaje, žene mogu osloboditi okove društvenih očekivanja, odbaciti slojeve negativne ženstvenosti i prihvatiti svoje autentično biće. Predaja, u ovom kontekstu, postaje duboka forma samoljubavi i samoprihvatanja.

Jedan od ključnih razloga zašto predaju ne treba izjednačavati sa poslušnošću leži u njenom ulogu kao alat za samootkrivanje i samoposvećivanje. Predaja uključuje duboko introspektivan put u svoj unutarnji pejzaž, proces otkrivanja i prihvatanja autentičnog bića. To je hrabar čin koji zahteva suočavanje sa strahovima, ranjivostima i nesigurnostima. Rad Marion Woodman ističe terapijski potencijal predaje kao sredstva za samootkrivanje. Kroz predaju, žene mogu pristupiti svojoj unutarnjoj mudrosti, povezati se sa svojim intuitivnim sposobnostima i razviti duboko razumevanje svojih želja i aspiracija. Ovo samootkrivanje je ključni korak u razlikovanju pozitivne od negativne ženstvenosti, jer omogućava ženama da odbace društvena očekivanja i prihvate svoju jedinstvenu suštinu.

Dinamika predaje proteže se izvan individualnog nivoa i ulazi u sferu odnosa. U zdravim odnosima, predaja je uzajaman proces koji uključuje međusobno poverenje i ranjivost. Nije reč o dominaciji ili podređenosti, već o dva pojedinca koji se spajaju u harmoničnom plesu davanja i primanja. Woodmanovi uvidi u predaju u kontekstu odnosa ističu važnost održavanja granica, ali i dopuštanja emocionalne intimnosti. U patrijarhalnom društvu, žene su često uslovljene da budu preterano prilagodljive i žrtvuju sebe, što dovodi do potiskivanja njihovih sopstvenih potreba i želja. Predaja, kada se razume kao svesni izbor, omogućava ženama da postignu ravnotežu između negovanja svojih odnosa i očuvanja svoje autonomije.

Još jedan ključni aspekt značaja predaje u razlikovanju pozitivne od negativne ženstvenosti je njen ulogu u procesu isceljenja. Mnoge žene nose duboke rane i traume proizašle iz društvenih očekivanja, iskustava objektifikacije i potiskivanja svog pravog bića. Predaja pruža put ka isceljenju omogućavajući tim ranama da izroni, bude priznato i na kraju transformisano. Rad Marion Woodman ističe terapijski potencijal predaje kao sredstva za isceljenje ovih rana. Kroz predaju, žene mogu doći do svoje duboke boli, besa i tuge koje su duboko potisnute, i započeti put samoisceljenja i samoposvećivanja. Ovaj proces isceljenja je ključan za odbacivanje slojeva negativne ženstvenosti i povratak svojoj autentičnoj snazi.

Relevantnost predaje u razlikovanju pozitivne od negativne ženstvenosti proteže se izvan individualnog i međuljudskog nivoa na kulturne i društvene dimenzije. U svetu u kojem patrijarhalne vrednosti i strukture i dalje postoje, predaja nudi snažnu kontratezu. Ona izaziva status quo podstičući žene da se odupru konformnosti, prihvate svoju autentičnost i redefinišu svoje uloge u društvu. Rad Marion Woodman je dokaz kulturne relevantnosti predaje. Njena dela i učenja inspirisala su brojne žene da postave pitanje društvenih normi, izazovu opresivne sisteme i povrate svoj glas. Predaja, u ovom kontekstu, postaje forma aktivizma, način da se razmontiraju patrijarhalne konstrukcije koje održavaju negativnu ženstvenost.

Predaja nije ograničena na oblast psihologije i dinamike rodnih uloga; takođe ima dubok duhovni značaj. Mnoge duhovne tradicije ističu važnost predaje kao sredstva za transcendiranje ega i povezivanje sa višim, univerzalnim svestima. Marion Woodmanova istraživanje predaje poklapa se sa ovom duhovnom perspektivom. Ona vidi predaju kao duhovno putovanje koje vodi do dublje povezanosti sa božanskim i osećaja jedinstva sa univerzumom. U ovom kontekstu, predaja nije o poslušnosti bogu, već o predavanju ega i lažnog ega kako bi se otkrila dublja duhovna istina.

Dakle, razlika između predaje i poslušnosti od ključnog je značaja pri razlikovanju pozitivne od negativne ženstvenosti. Rad Marion Woodman rasvetlio je transformacijsku moć predaje kao svesnog izbora koji osnažuje žene da povrate svoje autentično biće, iscele duboke rane i izazovu društvene norme. Predaja, u svojoj suštini, predstavlja put ka samootkrivanju, samoposvećivanju i oslobađanju iz okova negativne ženstvenosti. Predaja nije o slepom pridržavanju ili poslušnosti; to je hrabar čin neposlušnosti koji izaziva opresivne sisteme i društvena očekivanja. To je putovanje koje vodi ka integraciji autentičnog bića, negovanju zdravih odnosa i isceljenju dubokih rana. Na kraju, predaja je moćan alat za lični rast i evoluciju rodnih uloga, nudeći put ka pozitivnoj ženstvenosti koja slavi potpuni izraz ženskog duha.

Jean Gebser (1905-1973) bio je švajcarski filozof poznat po svojim istraživanjima o strukturama svesti i evoluciji ljudskog uma. Njegovo najpoznatije delo je knjiga „The Ever-Present Origin“, u kojoj je razvio teoriju o evoluciji svesti kroz različite istorijske epohe ili „strukture svesti“.

Evo nekoliko ključnih pojmova i zaključaka iz Gebserovog rada:

1. Strukture svesti: Gebser je razvio teoriju o pet različitih „strukture svesti“ koje su evoluirale kroz istoriju ljudske kulture. Ove strukture su arhaicna, magična, mitološka, mentalna i integralna. Svaka od ovih struktura ima specifične karakteristike, načine mišljenja i percepcije sveta.
2. Integralna struktura: Gebserova „integralna struktura“ svesti predstavlja najviši nivo razvoja svesti. U ovoj strukturi, čovek postaje sposoban za holističko razmišljanje koje transcendiraja racionalnost. To je stanje u kojem se granice između pojedinaca, vremena i prostora počinju razgraditi, omogućavajući dublje razumevanje povezanosti svega.
3. Dijalektika aperspektivnosti: Gebser smatra da se sve strukture svesti preklapaju i da su prisutne istovremeno. To znači da se u svakom trenutku istorijskog razvoja, tragovi svih struktura svesti mogu prepoznati. Ovo se naziva „dijalektikom aperspektivnosti“ i sugeriše da ne postoji linearni napredak, već su sve strukture prisutne u vreme sadašnjem.
4. Desakralizacija i resakralizacija: Gebser primećuje da se tokom istorijskog razvoja, ljudska svest menjala u odnosu na doživljaj svetosti. U ranijim strukturama, svetost je bila duboko ukorenjena u svakodnevnom životu, dok je u modernoj eri došlo do „desakralizacije“ i gubitka te duboke veze. Gebser vidi mogućnost „resakralizacije“ kroz integralnu strukturu, gde se ponovno uspostavlja veza između svetosti i svakodnevnog života.
5. Arhetipski kod: Gebser je istraživao prisutnost arhetipskog koda u svim strukturama svesti. On vidi arhetipe kao osnovne obrasce koji leže u osnovi ljudskog iskustva, i koji se pojavljuju kroz različite epohe ljudske istorije.

Jean Gebser i Carl Gustav Jung imaju sličnosti u svojim pristupima razumevanju ljudske svesti, ali takođe se razlikuju u svojim naglascima i fokusima. Evo kako se njihovi koncepti prepliću i razlikuju:

Sličnosti:

1. Arhetipi i duboka struktura uma: Oba Gebser i Jung prepoznaju važnost arhetipskih obrazaca i dubokih struktura uma. Jung je poznat po svojim konceptima kao što su arhetipovi i kolektivno nesvesno, dok Gebser istražuje evoluciju svesti kroz različite „strukture svesti“, koje su u suštini dublje arhetipske obrasce koje ljudska svest prolazi kroz različite epohe.
2. Evolutivni pristup: Oba autora se bave razvojem svesti kroz vreme. Gebser razmatra kako se strukture svesti razvijaju kroz istoriju, dok Jung razmišlja o evoluciji svesti kroz individuaciju, odnosno proces pronalaženja vlastite jedinstvene ličnosti.
3. Važnost dubljeg razumevanja: I Gebser i Jung prepoznaju potrebu za dubljim razumevanjem ljudske prirode, stvarnosti i veza između različitih aspekata života. Obojica istražuju veze između materijalnog i duhovnog sveta.

Razlike:

1. Fokus na individuaciju: Jung se posebno fokusira na proces individuacije, gde pojedinac teži da integriše svoje različite aspekte i arhetipske obrasce kako bi postigao unutrašnju harmoniju i autentičnost. Gebser se, sa druge strane, fokusira na razvoj svesti kroz epohe i strukture svesti koje su se razvijale kroz istoriju.
2. Strukture svesti vs. psihološki koncepti: Gebser se više koncentriše na strukture svesti i evoluciju ljudske misli, dok se Jung više bavi dubokim psihološkim konceptima kao što su nesvesno, kompleksi, anima i animus.
3. Odnos prema duhovnosti: Gebser istražuje odnos između nauke i duhovnosti kroz svoj koncept transdisciplinarnosti, dok Jung istražuje veze između psihe i duhovnosti kroz arhetipske simbole i mitologiju.

Robert Mitchell, američki Jungijanac pisao o njihovim vezama i sličnostima, kao i o koristi Gebserovog (i Jungovog) učenja na školstvo i obrazovanje dece: https://www.researchgate.net/publication/339028190_Jung_Neumann_and_Gebser

Evo Robertovog predavanja (na engleskom) na tu temu: https://www.youtube.com/watch?v=0cmGZ1iRmwc

Koncept brain reserve (moždane rezerve) se odnosi na sposobnost mozga da podnese oštećenja ili patologiju dok istovremeno održava normalno kognitivno funkcionisanje. Veruje se da osobe sa većom rezervom mozga imaju bolju sposobnost da odole efektima starenjem uzrokovane kognitivne propadanja ili neuroloških bolesti, kao što je Alchajmerova bolest. Koncept rezerve mozga sugeriše da određeni faktori, kao što su kognitivne aktivnosti, nivo obrazovanja, složenost zanimanja i socijalna angažovanost, doprinose sposobnosti mozga da izgradi rezervu neuronskih veza i kognitivnih sposobnosti. Kada mozak naiđe na oštećenja ili bolesti, osobe sa većom rezervom mozga mogu da kompenzuju oštećenja koristeći alternativne neuronske puteve ili kognitivne strategije, čime odlažu početak primetnog kognitivnog oštećenja. Na primer, osoba koja se celog života uči, redovno izaziva svoj mozak kroz aktivnosti poput slagalica ili igara, i održava aktivno društveno okruženje, može razviti veću rezervu mozga. Ova rezerva potencijalno može da im pomogne da se bolje nose sa efektima starenja ili neuroloških poremećaja.

Ovaj koncept tesno je povezan sa širom idejom kognitivne rezerve, koja obuhvata kako strukturalnu i funkcionalnu sposobnost mozga, tako i sposobnost da se prilagodi izazovima ili oštećenjima. Iako istraživanje o rezervi mozga i kognitivnoj rezervi još uvek traje, sugeriše da vođenje mentalno stimulativnog i socijalno angažovanog načina života može doprineti očuvanju kognitivne funkcije i odlaganju kognitivnog propadanja u kasnijim godinama.

Sâm Jung se eksplicitno nije bavio pitanjem moždanih rezervi. Međutim, moguće je istražiti koncept kroz jungijansku prizmu razmatranjem nekih njegovih ključnih pojmova:

Individuacija:

Jung je verovao u proces individuacije, koji uključuje integraciju i harmonizaciju različitih aspekata psihe. Ovaj proces dovodi do kompletnije i zrelije ličnosti. Iz perspektive rezerve mozga, učešće u aktivnostima koje promovišu individuaciju može se posmatrati kao doprinos većoj kognitivnoj i emocionalnoj rezervi. Ove aktivnosti mogu uključivati istraživanje sopstvenog nesvesnog kroz snove, kreativni izraz i samorefleksiju.

Arhetipi i simbolika:

Jung je predložio postojanje univerzalnih simbola i tema, poznatih kao arhetipi, koji su prisutni u kolektivnom nesvesnom. Ovi arhetipi utiču na ljudsko ponašanje i iskustva. Iz perspektive rezerve mozga, bavljenje arhetipskim temama kroz umetnost, književnost i kulturne prakse može stimulisati mozak i doprineti kognitivnoj fleksibilnosti i prilagodljivosti.

Kompleksi:

Jung je uveo pojam kompleksa, emocionalno nabijenih obrazaca misli, sećanja i percepcija koji mogu uticati na ponašanje. Postajanjem svesnim i integracijom ovih kompleksa, pojedinci mogu razviti veću sposobnost samoregulacije i otpornosti. U kontekstu rezerve mozga, upravljanje i razumevanje svojih kompleksa može doprineti emocionalnom blagostanju i kognitivnoj prilagodljivosti.

Aktivna imaginacija:

Jung je predložio tehniku aktivne imaginacije, proces u kojem pojedinci komuniciraju sa svojim nesvesnim putem kreativne vizualizacije i dijaloga. Učestvovanje u vežbama aktivne imaginacije može se smatrati mentalnim treningom koji doprinosi rezervi mozga podsticanjem neuronske plastisnosti i kreativnog razmišljanja.

Rad na senkama:

Senka, u jungijanskim terminima, odnosi se na skrivene i često manje poželjne aspekte ličnosti. Integracija senke uključuje priznavanje i integrisanje ovih aspekata umesto potiskivanja. Ovaj proces može pojačati rezervu mozga promovisanjem emocionalne regulacije i smanjenja kognitivne rigidnosti.

U suštini, iz jungijanske perspektive, angažovanje u aktivnostima koje olakšavaju lični rast, samosvest i integraciju psihe može doprineti razvoju kognitivne i emocionalne rezerve. Negovanjem duboke veze sa unutrašnjim bićem i istraživanjem bogatog pejzaža nesvesnog uma, pojedinci mogu poboljšati svoju sposobnost prilagodbe, učenja i suočavanja sa izazovima koji dolaze sa starenjem i neurološkim promenama.

Psihoterapeuti se često suočavaju s dilemom kada je pravi trenutak da intervenišu i kažu nešto svom pacijentu. Odluka o tome kada i kako reagovati može imati značajan uticaj na proces terapije i na blagostanje pacijenta. I nije nimalo lako. Spontanost sa intuicijom je uvek najbolji pristup, ali u jednom intelektualno-emocionalno-telesnom radu sa pacijentima kao što je to psihoterapija, ratio moze da sa kontaminira tu spontanost.

Ključna načela koja psihoterapeuti često uzimaju u obzir kada „moraju da misle, jer se spontanost raspršila iz nekog razloga (vreme, odnos, spoljne situacije, urgentnost…)“ su:

1. Empatija i asertivnost: Psihoterapeuti moraju biti empatični prema pacijentima, razumeti njihove potrebe i osećaje, ali istovremeno moraju biti asertivni u svom pristupu. Ako prime da je pacijent spreman za određene spoznaje ili promene, može, a često i mora, biti etički ispravno da o tome progovore, čak i ako to može biti teško za pacijenta.
2. Pratiti tempo pacijenta: Svaki pacijent ima svoj ritam u terapijskom procesu. Etički je važno poštovati taj ritam i ne forsirati previše brze promene ili intervencije koje pacijent nije spreman da prihvati. Kairos terapeuta mora da se usinhronizuje sa Chronosom odnosa i moguàosti Kairosa pacijenta. Strpljenje i pažljivo osluškivanje su ključni u odlučivanju kada je pravi trenutak za akciju.
3. Samosvest terapeuta: Psihoterapeuti bi trebali biti svesni svojih motiva za intervenisanje. Ako osećaju da žele reći nešto pacijentu zbog svojih ličnih potreba ili frustracija, to bi moglo narušiti etički aspekt terapije (a i poprilicno je narcisitično, što je takodje ljudski, ali je na terapeutu da prepozna izvor, modalitet i cilj te probudjene narcističnosti u tom trenutku). Osvestiti vlastite motive je ključno pre donošenja odluke o intervenciji.
4. Izgradnja odnosa (ovo je možda i prvi, ili čak i nulti kriterijum): Temeljan i poverljiv odnos između terapeuta i pacijenta je osnova uspešne terapije. Pre nego što se odluči na ključnu intervenciju, važno je osigurati da je odnos dovoljno razvijen i siguran za takvu vrstu komunikacije. Da li smo u con-fiance (sa uzajmnim poverenjem, jer je poverenje uvek u dvoje (i više), nikad samo jedan na jedan (tada govorimo o verovanju ili veri))

Kada je reč o pitanju da li je etički čekati dugo na aktivaciju pacijenta, nema jednostavnog odgovora. Vreme potrebno za intervenciju varira od slučaja do slučaja i zavisi od složenosti problema pacijenta, njegovih reakcija na terapiju, i drugih faktora. Psihoterapeuti trebaju balansirati između čekanja na pravi trenutak i prepoznavanja prilika kada je potrebno delovati. Ipak, zlatno je pravilo: nikada ne lagati pacijentu, čim se trenutak stvori iskoristiti ga, čim se pitanje postavi, odgovoriti iskreno. Nikada, baš nikada ne rizikovati krah poverenja i alijanse.

U srcu naših međuljudskih interakcija, neprestano se odvija suptilna razmena psihičke energije. Kao nevidljivi plesači, uključujemo se u složenu emocionalnu koreografiju, zasnovanu na ideji da možemo crpiti iz unutrašnjih bogatstava drugih dok istovremeno poštujemo granice svakog pojedinca. Ova ideja, duboko ukorenjena u Jungovim učenjima i proširena od strane post-jungovskih mislilaca poput Hilmana, Marion Vudmen i Edingera, nudi uzbudljivu perspektivu na način na koji možemo interagovati na uravnotežen i obogaćujući način. U vezi sa temom psihičkih energija, Edinger je naglašavao važnost individuacije, što je proces ostvarivanja potencijala ličnosti putem razumevanja i integracije nesvesnih aspekata psihe. Ovo je ključno za razumevanje kako se međuljudske interakcije odvijaju iz perspektive razvijene ličnosti.Hillman je bio poznat po svom radu na polju arhetipske psihologije. On je naglašavao da se psihičke energije manifestuju kroz različite arhetipske obrasce i komplekse. Hillman je promovisao duboko razumevanje unutarnjih svetova ljudi, uključujući i „duše“ stvari i pojava. U vezi sa međuljudskim interakcijama, Hillman je isticao važnost suptilnih i dubokih aspekata koje svako donosi u odnos. Početkom post-Jungovskog perioda, Marion Woodman je istakla važnost ženskog aspekta psihe i ženstvenih arhetipskih obrazaca. Njen rad se usmeravao na tumačenje psihičke energije kroz prizmu ženske individuacije i psiho-somatskih iskustava. Njene analize o dubokim psihološkim procesima koji se odvijaju kroz telo i um doprinose razumevanju međuljudskih odnosa.

U ovom plesu psihičkih energija, ključno je razumeti osnovni koncept emocionalnog reciprociteta. Baš kao što ne možemo neprestano crpiti vodu iz bunara bez da ga ispraznimo, takođe ne možemo neprestano uzimati psihičku energiju od drugih bez rizika od frustracije i razočaranja. Ova jednostavna, ali duboka istina proizilazi iz Jungovih učenja, koji je naglašavao važnost samosvesti i međusobnog razumevanja u našim interakcijama. Ako zahtevamo više nego što drugi mogu dati, rizikujemo da narušimo suptilnu harmoniju plesa i stvorimo suvišne napetosti.

S druge strane, takođe imamo odgovornost da drugima pružimo ono što im je potrebno i ono što možemo dati bez da istovremeno iscrpimo svoje sopstvene resurse. Ovde dolazi do izražaja post-jungovska mudrost, personifikovana kroz jungijanske mislioce. Oni su proširili Jungovu viziju naglašavajući potrebu održavanja uravnoteženog odnosa sa našim sopstvenim unutrašnjim energijama. Na primer, Hilman je istraživao mnogostrukost arhetipova i kompleksa koji postoje u nama, naglašavajući da svaki aspekt naše psihe ima svoju ulogu u međuljudskom plesu.

Idea transcendiranja ovog plesa psihičkih energija leži u sposobnosti da razvijemo oštru svest o sopstvenim potrebama i granicama drugih. Emocionalna reciprociteta, osvetljena Jungovim učenjima i produbljena od strane post-jungovskih mislilaca, podstiče nas da stvorimo hranljive i ispunjavajuće odnose. Ovaj suptilan ples nije samo individualna stvar, već oblikuje i teksturu naših zajednica i društva u celini.

… ili najprostijijm rečima:

Uzmi od ljudi ono što ti mogu dati, ne više, jer će biti frustrirani što ne mogu ili povredjeni sto tražiš, a ti razočaran.a; takođe, daj ljudima ono što mogu prihvatiti i ono čime raspolažeš dovoljno, ne više od onoga čega imaš, jer ćeš (se) izgubiti u nečemu što nije više dar. Ne jedi šta nije jestivo. Ne daj drugima da jedu ako nemaš dovoljno za tvoje osnovne potrebe.

Iskrena psihicka transakcija, bez sramote od nje.

Jungijanska psihologija nudi vrlo uzbudljive perspektive o tome kako bi svet i društvo mogli izgledati ako bi se vodili njenim principima. Kako bi svet mogao izgledati ukoliko bi se društvo oblikovalo prema konceptima koje je Jung razvio?

Evo nekoliko „amandmana“:):

Svestranost i Integracija

Jung je naglašavao važnost integracije svih aspekata ličnosti, uključujući i nesvesne delove. Slično tome, društvo bi se fokusiralo na razumevanje i integraciju različitih kultura, religija i vrednosti. Ovo bi dovelo do bogatstva raznolikosti, ali i stvaranja harmoničnog okruženja u kojem bi se različitosti cenile i međusobno podržavale.

Samospoznaja i Lični Rast

Centralna ideja u jungijanskoj psihologiji je proces samospoznaje i ličnog rasta. U društvu zasnovanom na ovim principima, obrazovanje bi se fokusiralo ne samo na akademske veštine, već i na razvoj emocionalne inteligencije, svestranosti i dubljeg razumevanja sebe. Ovo bi podržalo pojedince da postanu svesni svojih potencijala i da ih ostvare na pozitivan način.

Arhetipska Razmišljanja

Jung je govorio o arhetipskim obrascima prisutnim u nesvesnom umu svih ljudi. Društvo bi se oslanjalo na ove arhetipe kako bi oblikovalo svoju kulturu, umetnost i institucije. Na primer, vrednosti kao što su hrabrost, mudrost i saosećanje bile bi promovisane kroz različite aspekte društva, a ne isključivo patrijarhalne ili yang prinicipe.

Ravnoteža Muškog i Ženskog Principa

Jung je isticao značaj balansiranja muških i ženskih aspekata u svakoj osobi. U društvu zasnovanom na ovim principima, uloge muškaraca i žena ne bi bile striktno definisane, već bi se podržavalo da svako izrazi svoje prirodne osobine bez ograničenja. Ovo bi doprinelo većem razumevanju i saradnji među polovima.

Individuacija i Kolektivna Svest

Jung je verovao u proces individuacije, gde osoba postiže svoj jedinstveni potencijal. U društvu zasnovanom na ovim principima, podržavala bi se sloboda izražavanja i traganje za svojim ličnim smislom. Istovremeno, kolektivna svest bi se razvijala kroz deljenje iskustava i zajedničke vrednosti, stvarajući tako povezanu globalnu zajednicu.

Iako je oblikovanje sveta prema jungijanskim principima psihe složen zadatak, ova vizija nudi inspirativnu sliku društva koje se fokusira na unutrašnji rast, duboko razumevanje sebe i drugih, te harmoničnu saradnju između različitih aspekata ljudske prirode. Integracija ovih principa u stvarnom svetu zahtevala bi kontinuirani napor na nivou pojedinaca, obrazovnih sistema i šireg društva kako bi se postigla ova vizija harmoničnog društva.

Mozda bi pravi naslov ovog bloga mogao biti: Enterprise utopija…

„Horror vacui“ je latinski izraz koji se odnosi na strah od praznine ili nedostatka, a često se koristi u kontekstu umetnosti i dizajna kako bi opisao sklonost da se svaki deo površine popuni uzorcima ili detaljima, često na štetu prostora i ravnoteže. Ovaj izraz takođe može biti metafora za unutarnji konzumerizam ili stalnu potrebu da se ispunjava život materijalnim stvarima ili iskustvima kako bi se izbegla praznina ili nedostatak.

Jungova teorija individuacije, procesa ličnog razvoja koji teži ostvarivanju celovitosti i integrisanju različitih aspekata ličnosti, može se sasvim fluidno povezati sa „horror vacui“.

Jung je istraživao dublje slojeve nesvesnog uma i verovao da su simboli i arhetipovi ključni za razumevanje tog dela psihologije. „Horror vacui“ može biti analogan strahu od unutarnje praznine ili nedostatka, što se može prevesti i na unutarnju prazninu ili konflikt u nesvesnom umu. Ovaj strah od praznine može se manifestovati kroz dublje psihološke obrasce i simbole koji ukazuju na nedostatak celovitosti.

Proces individuacije u jungijanskoj psihologiji teži integraciji suprotstavljenih aspekata ličnosti, kako svetlih tako i tamnih. Ovo se može povezati sa strahom od praznine ili „horror vacui“ kroz integraciju tih unutarnjih konflikata. Umesto da se izbegava praznina ili konflikt, jungijanski pristup podstiče pojedinca da istraži dublje aspekte svoje ličnosti, uključujući i one koji su možda bili potisnuti ili ignorisani.

Jung je naglašavao važnost arhetipskih simbola, koji predstavljaju univerzalne ideje i motive. Strah od praznine ili „horror vacui“ može se izraziti kroz arhetipske simbole kao što su „Senka“ (skriveni i negirani aspekti ličnosti) ili „Anima/Animus“ (unutrašnji muški ili ženski princip, yin i yang, dati i primiti). Rad na integraciji ovih simbola može pomoći pojedincu da prevaziđe strah i pronađe dublje značenje u svom životu.

Jung je podržavao duboko introspektivno istraživanje i aktivno suočavanje sa nesvesnim sadržajem kako bi se postigla lična transformacija. Umesto da se izbegava unutarnji strah ili praznina, jungijanski pristup podstiče pojedinca da se upusti u dublji proces samoistraživanja kako bi se razumeli unutarnji konflikti i pronašao dublji smisao.

Njega uvek ima, ukoliko smo celoviti sa svim svojim delovima i svesni naše povezanosti sa prirodom (svetom) oko nas…

Veza između jungijanske psihologije i taoizma proizlazi iz sličnosti u određenim konceptima i idejama koje se tiču individuacije, dublje duhovne povezanosti i balansa. Analitička psihologija, koju je razvio Carl Gustav Jung, istražuje dublje slojeve ljudske psihe, a njene ideje mogu se povezati s taoističkim konceptima na nekoliko načina:

1. Individuacija i taoistička samorealizacija: Jung je razvio koncept individuacije, procesa kroz koji pojedinac postiže celovitost i razvija svoju jedinstvenu ličnost. Taoizam takođe promoviše ideju samorealizacije, gde pojedinac teži da pronađe svoj unutarnji put i ostvari ravnotežu između suprotnosti. Ova sličnost ukazuje na dublju povezanost između jungijanske psihologije i taoizma kada je reč o postizanju unutarnje ravnoteže i autentičnosti.
2. Arhetipske sličnosti: Jung je istraživao arhetipe, univerzalne simbole i obrasce prisutne u kolektivnom nesvesnom. Taoizam takođe sadrži bogat simbolički svet i arhetipske predstave, kao što su simboli Yin i Yang ili pet elemenata. Ove sličnosti ukazuju na paralele između dubokih univerzalnih simbola prisutnih u obe tradicije.
3. Ravnoteža i transformacija: Jung je naglašavao značaj ravnoteže između suprotnosti kao ključnog za lični razvoj. Taoizam takođe ističe važnost ravnoteže između suprotnosti, poput Yin i Yanga, kako bi se postigla harmonija i transformacija. Oba pristupa ističu proces transformacije kao put ka unutarnjem razvoju.
4. Svetlost i senka: Jung je govorio o konceptu „senke“, skrivenih i nepriznatih aspekata ličnosti. Taoizam takođe uključuje ideju da suprotnosti kao što su svetlost i senka postoje unutar svakog pojedinca i da je važno prihvatiti obe strane kako bi se postigla celovitost.
5. Duhovna povezanost i transcendentni aspekti: Taoizam naglašava duhovnu povezanost sa univerzumom i teži postizanju transcendentnih stanja svesti. Ovi aspekti se povezuju sa Jungovim istraživanjem duhovnih dimenzija ljudske psihe i potragom za dubljim smislom.

Ponekad je neverovatna sličnost u konceptima, naročito u čitanju „Tao Te King“-au prevodu Stivena Mičela.

Isto tako, možemo videti i sličnosti kada dodamo u gnosticizam u ovu „igru“ poredjenja:

Gnosticizam, jungijanstvo i taoizam su tri različite duhovne i filozofske tradicije koje se mogu povezati putem nekih zajedničkih tema i koncepta, iako imaju svoje specifičnosti. Evo kako se ove tri tradicije mogu povezati:

1. Duboki duhovni uvidi: Gnosticizam, jungijanstvo i taoizam svi promovišu dublje razumevanje unutarnjeg sveta i duhovnih dimenzija. Gnostici su težili spoznaji viših istina koje se nalaze izvan materijalnog sveta, dok je jungijanstvo istraživalo dubine nesvesnog kako bi se postigla individuacija. Taoizam takođe podstiče duboki introspektivni uvid kako bi se postigla harmonija sa Taoom, univerzalnim principom.
2. Dualnost i integracija: Gnosticizam često naglašava dualnost između materijalnog sveta i duhovne stvarnosti, s fokusom na oslobađanje duše iz materijalnog ropstva. Jungijanstvo istražuje dualnost između svetlosti i senke u ljudskoj psihi, težići integraciji tih aspekata radi postizanja unutarnje ravnoteže. Taoizam takođe koristi dualne koncepte poput Yin i Yanga kako bi prikazao ravnotežu između suprotnosti.
3. Transcendencija i unutrašnja transformacija: Sva tri učenja istražuju put ka unutrašnjoj transformaciji i transcendenciji ograničenja materijalnog sveta. Gnostici teže oslobađanju duše iz kruženja reinkarnacija, jungijanstvo teži postizanju unutarnje ravnoteže i integracije, dok taoizam teži postizanju jedinstva sa Taoom putem spontane akcije i svesnog praćenja prirodnih ciklusa.
4. Mistički aspekti: Sve tri tradicije sadrže mističke elemente, sa naglaskom na direktno iskustvo duhovnih istina. Gnostici su težili spoznaji viših nivoa stvarnosti, jungijanstvo istražuje duboke unutarnje arhetipe i simbole, dok taoizam uči o dubokim mističkim spoznajama kroz unutrašnju meditaciju i introspekciju.
5. Jedinstvo i povezanost: Gnosticizam, jungijanstvo i taoizam, svaki na svoj način, promovišu ideju povezanosti svih stvari i traže dublje razumevanje univerzalnih zakona. Gnostici ističu povezanost između duše i Božanskog, jungijanstvo teži razumevanju kolektivnog nesvesnog koje je prisutno u svim ljudima, dok taoizam uči o povezanosti svih stvari putem Taoa.

U suštini, ove tri tradicije se međusobno prepliću u svojim konceptima i ciljevima, nudeći različite perspektive na dublje aspekte ljudske prirode, duhovne spoznaje i postizanje unutarnje harmonije.

Unutrašnji konflikti često su duboko ukorenjeni i složeni, utičući na naš odnos prema trudu, genijalnosti i sopstvenoj vrednosti. Duboke podsvesne dinamike odražavaju na naše postupke i osećanja. Jungijanska teorija naglašava te duboko povezane slojeve podsvesnog uma i kako oni oblikuju našu svest i ponašanje. Strah od truda i težnja za genijalnošću mogu biti posledica unutrašnjih konflikata između „svetle“ i „tamne“ strane naše ličnosti, kao što to Jung naziva „ličnim nesvesnim“. Ovi konflikti mogu proizaći iz nerealnih očekivanja koje smo internalizovali ili negativnih uverenja o sebi.

Sukob između straha od truda koji se čini uzaludnim i težnje za genijalnošću koja se plaši nedovoljnosti odražava dublje nesvesne borbe. Osećaj da se trud ne isplati može ukazivati na unutrašnji otpor prema suočavanju sa potencijalnim neuspehom. Ovaj aspekt se može posmatrati kroz jungijansku ideju „otpora“, koji označava konflikte između svesnog i nesvesnog dela naše ličnosti. Možda se bojimo da nećemo ispuniti očekivanja ili da će nas neuspeh osramotiti.

S druge strane, želja za genijalnošću može biti izvor nerealnih očekivanja koje proističu iz „arhetipskog modela“ u kolektivnom nesvesnom. Arhetipski modeli su univerzalni obrasci i simboli prisutni u svim kulturama. Ova težnja može biti povezana s „arhetipom heroja“ ili „arhetipom savršenog bića“, koji utiču na našu žudnju za postizanjem nečeg izuzetnog. Međutim, ovakva težnja može postati preterana i dovesti do potisnutih strahova i osećaja nedovoljnosti.

Lenjost, kao skrivalica, može biti simptom ovog unutrašnjeg konflikta. Zadržavajući se na površini, ona nam omogućava da izbegavamo suočavanje s dubokim strahovima i nesigurnostima koje nosimo. Kroz jungijansku analizu, možemo razumeti da lenjost može biti način da se izbegne suočavanje sa ovim sukobima i da se izbegnu unutrašnji izazovi.

Odnošenje prema svojoj senci, koja se ispoljava kroz lenjost, može biti kompleksno, ali i duboko ispunjavajuće iskustvo. Jungijanski koncept senke odnosi se na aspekte naše ličnosti koje potiskujemo, poričemo ili ne prihvatamo kao deo sebe. Lenjost, kao manifestacija senke, nosi sa sobom dublje strahove, nesigurnosti i nedostatke koje ne želimo direktno prepoznati.

Evo nekoliko koraka kako se može nositi sa senkom lenjosti kroz jungijansku perspektivu:

Prvi korak je postati svestan da postoji osećaj lenjosti i da on može biti povezan s dubljim aspektima vaše ličnosti. Postavljanje pitanja kao što su „Zašto se osećam lenjim?“ ili „Šta mi moja lenjost može reći o meni?“ može pomoći u započinjanju procesa razumevanja.

Zatim, važno je pristupiti sebi sa saosećanjem i razumevanjem, umesto sa osudom. Umesto da sebe krivimo zbog osećaja lenjosti, pokušavamo da istražimo šta vam ta lenjost može reći o našim potrebama, strahovima ili skrivenim željama.

Onda, razmišljamo o situacijama u kojima se osećamo lenjim. Da li postoje dublji razlozi za to? Da li postoji strah od neuspeha, perfekcionizma ili nečega drugog što se krije iza tog osećaja?

Pokušavamo da prepoznate koje emocije leže ispod osećaja lenjosti. Možda ćete otkriti strahove, nesigurnosti ili negativne uverenja o sebi koja doprinose tom osećaju.

Nakon što smo razumeli dublje aspekte koji se kriju iza lenjosti, radimo na prihvatanju tih delova sebe. Niko nije savršen i da senka čini deo naše celokupne ličnosti, i to deo od kojeg , takodje, možemo mnogo naučiti ako je posmatramo kao pomagača, a ne kao vodju (Senka voli da zavede i da udje u ulogu vodje… zato… oprez sa njom, učtivo i polako). Integracija senke podrazumeva prihvatanje i rad na tim aspektima kako bi se postigla unutrašnja harmonija.

Nakon što ste se upoznamo sa svojom senkom lenjosti, možemo, natenane, bez zurbe, preduzeti korake ka promeni svojih ponašanja. To ne znači da treba u potpunosti eliminisati lenjost, već naučiti kako da je upravljamo i da je usmerimo na konstruktivne načine.