Ako nas savremena neuronauka uči da većinu naših budnih postupaka pokreću procesi koji započinju pre nego što postanemo svesni, onda snovi — ti zagonetni i granični narativi — otkrivaju još dublju istinu: ne samo da nas nesvesno pokreće, već nas svakodnevno oblikuje na načine koje ne biramo i kojih se uglavnom ni ne sećamo.
Iz jungiјanske perspektive, snovi su poruke iz nesvesnog, izraz autonomne psihe koja nastavlja da živi nezavisno od volje ega. Ipak, po buđenju pamtimo samo poneki san. Zašto je to tako?
Neuronauka objašnjava da je tokom REM faze sna mozak izuzetno aktivan, ali da neurohemijski uslovi — naročito nizak nivo noradrenalina — onemogućavaju stabilno pamćenje. Samo snovi koji se jave u neposrednoj blizini buđenja, ili oni koji su izrazito emotivno nabijeni, uspevaju da se „prebace“ u budno sećanje. Taj proces filtriranja, iako biološki uslovljen, otvara prostor za simboličko tumačenje.
Post-jungiјanska misao ne tumači to kao manjak, već kao vrstu psihičke selekcije. San koji ostane u sećanju nije slučajan — on je, kako bi Jung rekao, upravo onaj koji je egu potreban u tom trenutku prelaska iz nesvesnog u svesno. Nismo slobodni da se setimo svih snova, baš kao što nismo slobodni da pokrenemo sve postupke. Ali postoji unutrašnja logika u onome što se pojavi na pragu svesti.
Taj trenutak pamćenja — kairos buđenja — postaje mesto potencijalne slobode. To je prag gde se nesvesno susreće s egom, mesto u kojem simbolički materijal može biti prepoznat i integrisan. Sećanje na san tada nije pasivan čin, već akt prijema. Poput Libetove teorije o „vetu“ volje, svest možda ne započinje pokret, ali može da odgovori — da protumači, da izabere kako će se postaviti prema poruci iz dubine.
Džejms Hilman je isticao da ne teži svaka slika iz nesvesnog da postane svesna; neke ostaju u tami sa svrhom. Ali kad se slika iz sna nametne i ostane zapamćena, dolazi sa psihološkom nužnošću. To je poziv na dijalog sa sopstvom.
U tom svetlu, snovi koje pamtimo nisu samo slučajna neurološka aktivacija — oni su simbolički most između večernje nesvesnosti i jutarnje svesti. Ne biramo san, ali biramo da mu damo mesto. I upravo tu počinje slobodna volja — ne kao moć da kontrolišemo, već kao spremnost da saslušamo.
Vreme izmiče shvatanju. Zamišljamo ga kao linearno, merljivo, mehaničko — a ipak svaka mitologija priča drugačiju priču. Vreme nije samo kucanje napred; ono je i povratak, spirala, odjek. U jungovskoj viziji ne pitamo šta je Vreme, već koju sliku priziva u psihi. Da li je Vreme jin ili jang? Ženska ili muška energija? Ide pod ruku sa Animusom ili Animom? Možda nije ni jedno — ili je oboje, u sinhronoj vezi, u sizigiji.
Hronos, proždirući, može biti muški element, povezan sa Saturnovom gravitacijom, težinom ograničenja i zakona. Ali Kairos — pogodan trenutak, sazrevanje — diše više kao yin-anima: intuitivna, neuhvatljiva, plodna. Ekspanzija pripada animusu, jer projektuje i gradi, proteže se spolja — dok gravitacija, taj veliki privlačitelj i sakupljač, može biti skriveno lice anime, koje vuče sve stvari unutra, ka dubini i poreklu.
U tom svetlu, Vreme je paradoks. Ono se širi i skuplja poput daha. Jang u svojoj afirmaciji — u streli progresa, osvajanja, i solarnog kretanja. Jin u svojoj materičnoj prijemčivosti — u ciklusima, snovima, sećanju. Vreme je Ouroboros, koje sebe istovremeno proždire i rađa. Ne jedan arhetip, već polje tenzija: između postajanja i bivstvovanja, između entropije i forme, između naprednog kretanja istorije i večnog povratka duše.
U postjungijanskoj perspektivi, majčinstvo prevazilazi psihološku integraciju – ono zahteva duboko prepoznavanje koja unutrašnja Majka želi da se izrazi. Nisu sve unutrašnje slike majčinstva jednako životodajne. Na primer, ako je dominantna unutrašnja figura Majke ona koja pati, žrtvuje se do samouništenja ili ostaje emocionalno nedostupna, tada spajanje sa takvom slikom može biti razorno. Umesto kreativnog rađanja života, takvo sjedinjenje vodi psihičkom i emocionalnom kolapsu (Samuels, 1985).
Individuacija – proces postizanja celovitosti putem integracije različitih aspekata sopstva – ključna je za psihološko zdravlje, ali sama po sebi može biti nedovoljna ako ostane odvojena od dubinske arhetipske imaginacije (Hillman, 1975). Drugim rečima, žena može biti psihološki zrela, ali ako u njenom nesvesnom dominira destruktivna Majka, njena sposobnost stvaranja, rađanja ili brižnog odnosa prema drugome može biti sabotirana.
Postjungijanska analiza nas, stoga, podstiče da preispitamo pitanje spremnosti za roditeljstvo ili kreativni čin. Umesto toga, važnije pitanje glasi: Koja Majka u nama želi da rađa? Da li je to Majka koja podržava život, promenu i autonomiju drugog, ili ona koja prezaštićuje, kontroliše i gubi sebe u drugome (Woodman, 1990)? Ovo pitanje nije važno samo za žene, već jednako i za muškarce – koji arhetipski lik oblikuje njihovu percepciju očinstva i negovanja (Corneau, 1991)?
Biti roditelj, dakle, nije samo biološki ili društveni čin. To je dubok arhetipski prelaz, simbolička inicijacija koja zahteva susret sa sopstvenom unutrašnjom Majkom – sa njenom svetlošću, senkom, i potencijalom za preobražaj (Neumann, 1972). Samo kroz taj susret moguće je ostvariti istinsko i životodajno majčinstvo ili očinstvo.
Posebno je zanimljivo istražiti koji arhetip Majke preovladava u procesu pripreme za koncepciju i samom trenutku začeća. Međutim, važno je razumeti da ovaj arhetip nije fiksiran, već je podložan promenama i adaptaciji tokom postnatalnog perioda, sve do odrasle dobi deteta. Od ključne je važnosti prepoznati koji arhetip Majke nas poseduje, koji nesvesno prenosimo na decu, sa kojim želimo da se poistovetimo i koji je najhranljiviji za naše unutrašnje dete, ali i za našu spoljašnju decu. Ovaj arhetipski odnos može imati trajne posledice na emocionalni i psihološki razvoj deteta, ali i na našu sopstvenu dobrobit i ispunjenje kao roditelja.
Reference:
Woodman, M. (1990). The Pregnant Virgin: A Process of Psychological Transformation. Inner City Books.
Corneau, G. (1991). Absent Fathers, Lost Sons: The Search for Masculine Identity. Shambhala.
Hillman, J. (1975). Re-Visioning Psychology. Harper & Row.
Neumann, E. (1972). The Great Mother: An Analysis of the Archetype. Princeton University Press.
Samuels, A. (1985). Jung and the Post-Jungians. Routledge.
Savremeni čovek živi u svetu gde su kulturne granice zamagljene, a društvene mreže predstavljaju ambivalentni prostor globalnog povezivanja, ali i sve veće fragmentacije. Posebno je izazovna pozicija onih koji nemaju jasno definisanu domovinu ili pripadnost – apatrida, čiji se identitet često nalazi između različitih kultura, jezika i vremenskih zona.
Jung ističe važnost individuacije kao procesa integracije različitosti unutar pojedinca. Međutim, kako se ovaj proces odvija u osobi čija svakodnevica podrazumeva stalno prelaženje granica između različitih kultura i prostora?
Društvene mreže nisu tek alat za komunikaciju, već simboličko ogledalo kolektivne psihe. Jung bi ih posmatrao kao platformu kolektivnih projekcija, mesto na kome svako projektuje svoj senku, personu ili duboke arhetipske slike. Za apatrida, društvene mreže predstavljaju dvostruki izazov. S jedne strane, one mu omogućavaju povezivanje s globalnim zajednicama, dajući osećaj pripadnosti, makar i virtuelno. S druge strane, naglašavaju osećaj nepripadanja zbog nemogućnosti potpunog poistovećivanja sa jednom kulturom ili grupom.
U takvim uslovima, društvene mreže pojačavaju unutrašnje tenzije – između želje za pripadanjem i osećaja duboke izolacije. Apatridi na tim mrežama često bivaju suočeni sa neizbežnim kulturnim razlikama, ali i sa sopstvenom unutrašnjom rascepljenošću.
Jedan od ključnih izazova života između kultura jeste vremenska razlika. Ljudi čije su veze i odnosi rasuti po celom svetu žive u neprekidnom neskladu sa okruženjem. Jungijanski gledano, to je metafora za unutrašnju temporalnu neusklađenost apatrida: telo je na jednom mestu, dok srce i misli lutaju drugim kontinentima i vremenima.
Apatrid, suočen sa konstantnim vremenskim razlikama, prisiljen je da balansira između unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena. Njegov život je ponekad izvan „kairosa“, pravog trenutka – što Jung definiše kao vreme sinhroniciteta, trenutak kada se unutrašnja i spoljašnja stvarnost poklapaju i donose smisao. Kod apatrida, upravo se ovaj osećaj sinhroniciteta često remeti zbog stalnog rascepa između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjih okolnosti.
Za apatrida, susreti imaju posebnu težinu. Ono što je drugima „blizu“, njemu može biti nepremostivo „daleko“. Obrnuto, ono što drugi smatraju nedostižnim, za apatrida može biti svakodnevica. Ovaj paradoks dodatno produbljuje njegov osećaj nepripadanja.
Jungovski govoreći, apatrid se susreće sa specifičnim „kulturnim kompleksima“ – emocionalno nabijenim skupovima slika i ideja koje se formiraju u odnosu na različite kulture. Njegovi susreti nisu samo sa ljudima, već i sa njihovim nesvesnim projekcijama kulturnih očekivanja. Upravo zato, susreti postaju važni momenti u procesu individuacije, prilika da osoba svesno integriše svoju višeslojnost.
Letenje, kao realna potreba života apatrida, ali i kao metafora, duboko je jungijanski simbol. Vazduh, element povezan sa slobodom, misaošću i komunikacijom, za apatrida predstavlja egzistencijalnu potrebu. Da bi se povezali sa drugima, njima su potrebni vazduh, brzina, ali i drugi ljudi koji omogućavaju put ka „značajnom Drugom“.
Jung definiše „značajnog Drugog“ kao arhetipsku projekciju dubokih aspekata sopstvenog nesvesnog koje prepoznajemo u drugima. Apatrid, neprestano prelazeći granice i leteći kroz različite kulture i prostore, zapravo simbolično traga za tim značajnim Drugim. On pokušava kroz fizičko putovanje integrisati unutrašnje delove sopstvenog bića.
Ipak, paradoks ovog traganja jeste da se upravo u neprestanom kretanju često otkriva još veća potreba za ukorenjenošću i jasno definisanim identitetom.
Savremeno doba društvenih mreža i globalizacije dodaje novi sloj kolektivnog nesvesnog. Apatridi su pioniri suočavanja sa ovim slojem – onim koji nije jasno vezan ni za jednu određenu kulturu, već za sam fenomen globalne povezanosti i virtuelnog identiteta.
Jungijanska psihoterapija ovde vidi priliku: upravo kroz svesno istraživanje ove nove kolektivne sfere, pojedinac može pronaći dublji smisao svog iskustva. Prepoznavanje ove specifične kolektivne dinamike može pomoći apatridu da integrira svoja iskustva i pronađe autentičan osećaj pripadnosti – ne u određenoj kulturi, već u široj ljudskoj zajednici.
Apatrid, suočen sa stalnom potrebom za integracijom suprotnosti, može razviti poseban, univerzalan i dubok doživljaj ljudskosti. Jung nas podseća da smisao nije u uklapanju u jedno kulturno ogledalo, već u integraciji mnoštva odraza, što može postati duboko ispunjavajuće i smisleno iskustvo življenja između svetova.
U trenutku kada započne trudnoća, telo žene postaje više od jednog organizma. Postaje domaćin drugom biću, ali i nečemu trećem: placenti. Placenta je privremeni organ, čudo među tkivima, nečija zemlja bez sopstvene volje. Nije ni potpuno majčina, ni potpuno bebin deo. Njen DNK je mešavina — himera u najdubljem smislu te reči.
Trudnoća je stanje izmeštene svesti. Žena sanja za dvoje. Ili možda za troje? U analitičkom radu često se pitamo: kome pripadaju snovi trudnice? Da li se u njima javlja beba? Majka? Ili placenta — organ koji raste, diše i filtrira, ali nikada neće imati Ja? Snovi o krvavim jezicima, o povezanosti i odvajanju, o labirintima iz kojih se izlazi kroz kožu — možda nisu ni bebin ni majčin proizvod, već sećanje posteljice na svoje kratko postojanje.
Placenta je jedini ljudski organ koji se rađa. Stvara se tokom trudnoće, raste, širi mrežu krvnih sudova, razmenjuje kiseonik, štiti, hrani. A onda, nakon porođaja, ona sama izlazi — drugo rođenje, bez glasa, bez pogleda. To je rođenje koje ne vodi životu, već kraju. Ipak, to nije bez značenja. U mnogim kulturama placenta se sahranjuje, spaljuje, poštuje kao sveta materija. Jung bi rekao: Ništa što se rađa iz čoveka ne prolazi bez psihičkog traga.
Placenta je granica između Ja i Drugog. Ona je psihička metafora za ono što je unutra, a nije naše. Šta znači nositi nešto što nije potpuno tvoje, ali bez čega ne bi bilo života? U psihoanalitičkom smislu, placenta podseća na ono nesvesno što nas hrani, ali koje moramo odbaciti da bismo postali celina. Individuacija traži odvajanje. Čak i od onoga što nas je održalo na životu.
U snovima, placenta može da se pojavi kao mesnato drvo, kao tamna školjka, kao đubrivo iz kojeg niče novo. U telu trudnice, ona ne govori, ali njeno ćutanje ima težinu. Možda zato žene u trudnoći sanjaju više, dublje, složenije — jer placenta čini prostor između dve svesti poroznijim. U tom prostoru se formira i psiha deteta, ali i nova psiha majke.
Placenta je organ granice, simbol prelaza. Rađa se da bi umrla, ali u tom prolazu ostavlja trag. Možda je najdublje pitanje: šta nas je hranilo, a morali smo da odbacimo da bismo postali ono što jesmo? U toj misli, placenta prestaje da bude samo biološki fenomen. Postaje arhetipski simbol — nevidljivi pratilac svakog ljudskog početka.
Nedavna otkrića u oblasti kvantne fizike, posebno radovi Zhiyuan Wanga i Kadena Hazzarda (Wang & Hazzard, 2025), otvorila su pitanje o postojanju treće kategorije kvantnih čestica – paračestica. Ove čestice nisu ni fermioni, koji čine materiju, ni bozoni, koji prenose sile, već poseduju skrivena kvantna stanja koja se menjaju pri razmeni dve čestice (Müller, 2025). Ova karakteristika paračestica pruža bogatu analogiju za razumevanje interakcija u jungovskom terapeutskom odnosu, posebno kroz pojmove transfera i kontratransfera, detaljno opisanih u Jungovom delu Rosarium Philosophorum (Jung, 1958).
Kao i paračestice koje imaju skrivena stanja koja nisu direktno merljiva, ali utiču na dinamiku razmene, transfer i kontratransfer sadrže psihičke sadržaje koji su nesvesni, nevidljivi, ali ključno oblikuju interakcije između terapeuta i pacijenta (Samuels, 1985; Sedgwick, 2001). Jung (1958) naglašava da je psihička interakcija u terapiji nalik alhemijskom procesu, u kome dva subjekta razmenjuju i transformišu unutrašnje sadržaje.
Analogno ovome, Wang i Hazzard (2025) opisuju da se pri razmeni mesta dve paračestice menjaju njihova skrivena stanja, stvarajući nove konfiguracije koje nisu bile predvidljive pre same interakcije. Isto tako, u terapijskom odnosu, nesvesni sadržaji pacijenta i terapeuta međusobno deluju, izazivajući transformaciju koja često nije vidljiva direktno, već se manifestuje kroz promene u njihovim psihičkim stavovima i ponašanju (Hillman, 1972; Giegerich, 2010).
U kvantnoj mehanici, paračestice se odlikuju specifičnim ponašanjem pri razmeni: iako spolja posmatrane, mogu izgledati nepromenjeno, njihova unutrašnja skrivena stanja se suštinski menjaju. Slično tome, u terapijskoj interakciji, posebno kroz transfer i kontratransfer, površina može izgledati stabilno i nepromenjeno, dok unutrašnji psihički svetovi doživljavaju duboku transformaciju (Casement, 1990; Jacoby, 2006).
Kada pacijent projektuje nesvesne sadržaje na terapeuta, ovaj unutrašnji psihički proces menja i terapeuta i pacijenta u njihovom interaktivnom odnosu (Fordham, 1957). Ovaj proces je analogan dinamici paračestica koje, pri razmeni, menjaju skrivene osobine koje definišu njihovu interakciju, formirajući kompleksnu mrežu unutrašnjih odnosa koji nisu neposredno uočljivi (Müller, 2025).
Fermioni ne dozvoljavaju dva tela u istom stanju, dok bozoni dozvoljavaju neograničeno deljenje istog stanja. Paračestice zauzimaju srednju poziciju sa ograničenim deljenjem stanja (Wang & Hazzard, 2025). U terapijskom radu, terapeutski prostor ili temenos, kako ga Jung definiše, predstavlja prostor delimične indistinkcije psihičkih sadržaja, privremeno deljen od strane terapeuta i pacijenta (Samuels, 1985). Ovo stanje omogućava duboke psihičke transformacije koje vode ka procesu individuacije (Jung, 1958).
Ovaj delimični prostor indistinkcije je sličan ponašanju paračestica, gde ograničen broj čestica može biti u istom stanju, ali sa jasnim granicama. Slično tome, terapeut i pacijent mogu deliti neke nesvesne sadržaje i stanja, ali uz jasnu granicu koja čuva njihov psihički integritet (Sedgwick, 2001; Hillman, 1989).
Koncept kvantne superpozicije, gde sistem postoji u više stanja istovremeno (Müller, 2025), korisna je metafora za razumevanje terapijskih procesa u kojima istovremeno postoje više psihičkih realnosti. Terapeut i pacijent istovremeno doživljavaju različite perspektive psihičke stvarnosti, koje se u terapijskom procesu integrišu kroz interakciju i svest o transferu i kontratransferu (Casement, 1990).
Kao što Müller (2025) ističe, istinska indistinkcija u kvantnoj mehanici zahteva određene uslove. Slično tome, u terapiji, istinska transformacija i integracija psihičkih stanja zahtevaju specifične uslove i psihičku klimu koju stvaraju terapeut i pacijent kroz zajedničku interakciju i refleksiju (Sedgwick, 2001).
Literatura
Casement, P. (1990). On Learning from the Patient. Routledge.
Fordham, M. (1957). New Developments in Analytical Psychology. Routledge.
Giegerich, W. (2010). The Soul Always Thinks. Spring Journal Books.
Hillman, J. (1972). The Myth of Analysis. Northwestern University Press.
Hillman, J. (1989). A Blue Fire. Harper & Row.
Jacoby, M. (2006). Individuation and Narcissism. Routledge.
Jung, C. G. (1958). Psychology of the Transference (Rosarium Philosophorum). CW 16.
Müller, M. (2025). [Quantum Observations and Paraparticles.] Manuscript submitted for publication.
Samuels, A. (1985). Jung and the Post-Jungians. Routledge.
Sedgwick, D. (2001). Introduction to Jungian Psychotherapy. Brunner-Routledge.
Wang, Z., & Hazzard, K. (2025). „Paraparticles: A New Quantum State.“ Nature.
U današnjem dobu ubrzanosti i racionalizacije, često svedočimo dominaciji vrednosti koje odražavaju iskrivljeni animus—disciplinu, kontrolu, tehničku efikasnost i opsesiju postignućem. Međutim, ova maska snage često skriva unutrašnji raspad: animus je postao frustriran, izgubljen u apstraktnim strukturama bez duše i izložen nadljudskim zahtevima. U tom procesu, anima – unutrašnja tišina, zemljana prisutnost, snovidna nežna duša – postaje utišana. Ali ako pogledamo kroz oči starih slovenskih naroda, ova unutrašnja dinamika dobija dublje, mitsko značenje.
Stari Sloveni nisu poznavali pojam animusa i anime kao psihološke kategorije, ali su živeli njihove arhetipske stvarnosti kroz mitove, obrede i svakodnevne odnose sa prirodom. U slovenskom predanju, Veles – bog podzemlja, snova, stoke i magije – predstavlja snovitog, tamnog vodiča u nesvesno, svojevrsnu animu kolektiva. Nasuprot njemu stoji Perun – bog groma, rata i neba – oličenje silovitog, zakonodavnog animusa. U ovom večitom sukobu između Velesa i Peruna ne leži puka borba, već ritam psihe: potreba za ravnotežom između strukture i haosa, logos-a i eros-a, razuma i mašte.
Savremeni svet, međutim, prelomljen je kroz dominaciju jednog pola. Perun je iscrpljen. Njegovi atributi su instrumentalizovani: racionalnost bez mudrosti, sila bez korena, nadzor bez osećaja. Veles je prognan iz sela i svetkovina, iz snova i tela. U toj kulturi, duša ostaje bez svog saputnika u podzemlju (ovde ne mogu da ne mislim na Orfejevu nestrpljivost i nepoverenje). Kao što su u prošlosti noću u tišini osluškivani znakove iz sveta mrtvih, danas je ta sposobnost intuicije ugušena brujanjem notifikacija, background muzike i algoritamskih logika.
Džejms Hilman je govorio o „psihološkom literalizmu“ – gubitku simboličkog mišljenja i sposobnosti da živimo arhetipove kao unutrašnje figure, a ne kao karikature. Džinet Paris je upozoravala da kultura koja odbacuje „vrednosti duše“ završava emocionalno izgladnela, bez snova i bez unutrašnje orijentacije. Endrju Semjuels je pozivao na kulturnu individuaciju – proces koji nadilazi pojedinca i ispituje koje psiho-duhovne funkcije dominiraju u kulturi, a koje su potisnute.
U tom kontekstu, Mokoš – slovenska boginja zemlje, plodnosti, vode i sudbine – može se razumeti kao arhetipski izraz anime. Ona je bila čuvarka ženskih rituala, tkanja, porođaja i zaštitnica udovica. Utišana Mokoš simbolizuje potisnutu prisutnost duše, tela i cikličnog vremena u savremenoj kulturi linearnog napretka i kontrole.
U kliničkom radu, ovaj disbalans se prepoznaje u telima i rečima savremenih pacijenata: spolja uspešni, ali iznutra disocirani, preplavljeni prazninom i nemi za sopstvene snove. Animus deluje kao unutrašnji sudija i nadzornik, dok je anima, bez prostora izraza – bilo kroz umetnost, ritual ili simbolički jezik – svedena na tihu senku. Rezultat je emocionalna iscrpljenost i psihička suvoća.
Kao i nekadašnje zajednice koje su znale da slušaju prirodu, snove i cikluse, današnja psiha vapi za ponovnim otvaranjem portala. Prakse poput telesnog sanjanja (Marijan Danli), rada sa snovima i zajedničkih obreda tugovanja mogu vratiti prostor animoznom dijalogu. Animus tada ne mora više biti tiranin, već čuvar unutrašnjeg reda. Anima se ne mora više povlačiti u patologiju, već može postati inspiracija za duševni život.
U svetu bez Velesa, Perun biva izgubljen. Bez Mokoši, zemlja postaje jalova. I bez unutrašnjeg dijaloga, psiha postaje kulturno obogaljena. Da bismo iscelili ovaj raskol, ne treba nam povratak romantizovanim prošlostima, već aktivno obnavljanje odnosa sa simboličkim, telesnim i snovitim svetom.
Jer, kako nas Hilman podseća, „potrebna nam je psihologija unutrašnjosti, ona koja mašti daje isti status kao razumu.“
Reference:
Ivanov, V. V. (1984). Slavic Mythology. In: Myths of the Peoples of the World. Nauka.
Gieysztor, A. (1982). Mitologia Słowian. Warszawa: Wydawnictwa Artystyczne i Filmowe.
Eliade, M. (1957). The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Harcourt.
Hillman, J. (1992). Re-Visioning Psychology. HarperPerennial.
Paris, G. (1990). Pagan Meditations: The Worlds of Aphrodite, Artemis, and Hestia. Spring Publications.
Samuels, A. (1993). The Political Psyche. Routledge.
Warner, E. (2002). Slavic Folklore: A Handbook. Greenwood Press.
Danly, M. (2019). Somatic Dreaming in the Healing of Developmental Trauma. Routledge.
Hillman, J. (2007). A Blue Fire: Selected Writings by James Hillman, ed. T. Moore. HarperPerennial.
Držimo se sigurnosti svog identiteta, često ponavljajući Ja sam takva kakva jesam, kao da je ta fraza zaštitna mantra, tvrđava protiv destabilizujuće sile preispitivanja. A ispitati da li su naši stavovi, vrednosti i način postojanja zaista naši, ili su tek zbir pobune, naslednih strahova, odbrambenih mehanizama i balansiranja između porodične jezgre i spoljnog sveta, znači prizvati vrtoglavicu. Mi jesmo proizvod ovih uticaja, ali smo i nešto drugo—nešto dublje, nefiltrirano i neosvojeno.
Ipak, izaći iz poznatog „Ja“ izuzetno je teško. Jedno je izgraditi identitet, kretati se između privrženosti i diferencijacije, između pripadnosti i samoopredeljenja. Sasvim je drugo rastaviti taj identitet, prosejati ono što ćemo zadržati, promeniti ili odbaciti. A neposredno pre tog izbora—pre nego što odlučimo šta ostaje i šta nestaje—stoji ponor.
Taj ponor nije samo odsustvo sigurnosti, već razotkrivanje onoga što je bilo skriveno, zatrpano godinama prilagođavanja, preživljavanja i naslednih narativa. To je trenutak u kojem stojimo, ogoljeni od poznatog, pred sirovim i neodređenim Sopstvom. To je prostor u kojem shvatamo da skele našeg identiteta, ma koliko bile potrebne, nisu njegovi temelji.
Filozofi i psihoanalitičari odavno su se suočavali s ovom liminalnom zonom. Kjerkegor govori o skoku, o zastrašujućem, ali nužnom odricanju od starih sigurnosti kako bismo zakoračili u autentično postojanje. Jung individuaciju opisuje kao suočavanje s nesvesnim, proces rastapanja naslednih identiteta kako bismo integrisali dublje sopstvo. Vinikot istražuje pravo sopstvo kao nešto što nastaje tek kada se usudimo da izađemo iz zone prilagođavanja i odbrana. Lakanova traversée du fantasme sugeriše da moramo proći kroz iluziju svog konstruisanog ja kako bismo dosegli nešto stvarno ispod nje.
Put kroz ovaj ponor ne podrazumeva odbacivanje svega što smo bili, već prepoznavanje onoga što je suštinsko i onoga što je tek odjek tuđih očekivanja. Radi se o tome da ostanemo u nesigurnosti dovoljno dugo da bismo videli koji aspekti našeg identiteta su autentični, a koji su samo pozajmljene maske. I možda, s one strane ponora, ne pronalazimo konačan odgovor, već slobodu da nastavimo da postajemo ono što zaista jesmo.
Pobuna se često zamišlja kao negacija – čin suprotstavljanja vrednostima, modelima i strukturama koje smo nasledili. Taj oblik pobune je zasnovan na sadržaju: raditi upravo suprotno od onoga što su naši roditelji činili, birati drugačije vrednosti, graditi alternativne priče. Ali šta ako nas takva pobuna nesvesno vodi u istu matricu, samo u drugačijem kontekstu?
Promena sadržaja bez promene forme može biti iluzija slobode. Možemo odbaciti prošle modele, ali ostati uhvaćeni u isti način odnosa prema svetu. Pobuna tada ne izlazi iz kruga, već ga samo obrće.
Postoji, međutim, i drugačiji oblik pobune—pobuna kroz formu. To nije samo pitanje šta radimo, već kako se postavljamo u svetu, kako zauzimamo prostor, kako oblikujemo sopstvenu egzistenciju. Nije dovoljno samo menjati boje slike; ponekad je potrebno promeniti i same konture.
Jungova psihologija nam sugeriše da individuacija nije nužno suprotnost, već diferencijacija. Postavlja se pitanje da li se oblikujemo u odnosu na modele ili antimodele? Da li crtamo drugačije linije ili samo nanosimo nove slojeve boje preko starih oblika?
Razmislimo o tome: možemo naslediti određene strukture, ali ono što ih čini našima jeste način na koji ih oblikujemo. Interesi, vrednosti, priče i anti-priče – sve su to slojevi boje koje nanosimo, ali konture ostaju temelj. Istinska pobuna možda ne leži u tome da menjamo sadržaj, već da oblikujemo novi način postojanja.
Nevidljivi ritmovi prožimaju naše postojanje, oblikujući susrete, afektivne veze i trenutke nesklada. Povremeno iskusimo osećaj potpune usklađenosti—subjektivna celina deluje integrisano, telo odgovara na afekte, psiha se prepoznaje u drugome, a trenutak dobija kvalitet kairosa, kao da je sve vođeno unutrašnjom nužnošću. No, takva stanja su prolazna i retka; sinhronizacija psihe, tela i duha ostaje neuhvatljiv fenomen koji izmiče pokušajima fiksiranja.
Psihička dinamika nije statična, niti je odnos tela i psihe jednoznačan. Postoje dani kada telo ostaje inertno dok psiha lebdi u nesvesnom prostoru, i trenuci kada je osećaj unutrašnje kohezije toliko snažan da svaki pokret odražava unutrašnju spremnost na kontakt i povezanost. Ova neprestana oscilacija ukazuje na to da je osećaj prisutnosti suptilan balans koji može biti narušen unutrašnjim konfliktima, fizičkom iscrpljenošću ili afektivnim preokretima. Ponekad bolest, trauma ili nagla afektivna dezintegracija fragmentiraju jedinstvo subjekta, dok istovremeno jednostavan čin – trenutak disanja, telesni impuls, ili afektivno prepoznavanje u pogledu drugog – može omogućiti reintegraciju.
Kada su psiha i telo usklađeni, ljubavni odnos može postati polje ontološkog prepoznavanja. Ljubav se ne dešava samo na nivou reprezentacija; ona prethodi jeziku, otkriva se u afektivnim mikroekspresijama, pokretima koji nagoveštavaju predosećaj odnosa. Pre verbalizacije, pre simbolizacije, telo i psiha već prepoznaju prisustvo Drugog. No, ljubav retko funkcioniše u savršenoj sinhronizaciji – između psihe i tela, svesti i nesvesnog, neprestano se uspostavljaju mikro-pomeranja, razmaci u kojima jedno oseća dok drugo okleva, ili kada telesna bliskost ne nalazi odgovarajući odjek u psiho-afektivnom registru. Upravo te nesinhronizovanosti ne predstavljaju anomalije, već samu strukturu ljubavnog odnosa, koji se ne odvija linearno, već u oscilacijama između približavanja i udaljavanja.
Prijateljski odnosi, s druge strane, često omogućavaju drugačiji oblik sinhronizacije. Tamo gde se ljubav može rasplamsati trenutnim telesnim impulsom, prijateljstvo se gradi kroz složenije procese psiho-afektivne rezonance. Neka prijateljstva nastaju postupno, kroz diskurzivno poverenje i vremensku stabilnost, dok se druga javljaju iznenada, kao da prethode iskustvu, noseći u sebi eho prepoznatog nesvesnog sadržaja. U tim susretima psiha i duh pronalaze prostor za artikulaciju koji ne zahteva neprekidnu potvrdu kroz telesni kontakt, već se održava kroz dijalog i tihu razmenu afekata.
Afektivna sinhronizacija nije trajno stanje, već proces koji neprestano oscilira između usklađenosti i nesklada. Postoji ona specifična vremenska tačka u kojoj sve dolazi u red—trenutak kairosa, gde psiha, telo i afekti stupaju u rezonancu. No, taj trenutak je uvek prolazan, jer nije nešto što može biti voljno kontrolisano ili posedovano. Prepoznavanje ovog fenomena podrazumeva prihvatanje ritmova psihe i njenog odnosa sa telom, sposobnost bivanja u afektivnom prostoru bez potrebe da se on zatvori u statičnu formu. Biti sinhronizovan ne znači fiksirati sklad, već ostati otvoren za neprestani proces usklađivanja sa sobom, Drugim i vremenom u kojem se susret dešava.
PsyMultiverses 