Psihoanalitička i jungovska čitanja Zvezdanih Ratova obično su se odmah usmeravala na odnos Luka Skywalkera sa Darth Vaderom. To je sasvim razumljivo. Lukova priča gotovo sama sebe objavljuje kao priču o ocu: odsutni otac, idealizovani otac, monstruozni otac, a zatim i nemoguć zahtev da sin odluči da li mora da ubije oca, postane poput njega ili da ga spase. Kritičari koji rade i u psihoanalitičkom i u jungovskom okviru tretirali su tu strukturu kao najdublju psihičku dramu sage. Martin Miller i Robert Sprich, pišući početkom osamdesetih, opisali su Zvezdane Ratove kao bajku organizovanu oko edipovskog materijala, a kasnija jungovska kritika čitala je Lukov put kao proces individuacije kroz suočavanje sa senkom (Ellerhoff, 2015; Miller & Sprich, 1981).
Ono što je upečatljivo jeste koliko retko Princeza Leja dobija istu vrstu pažnje. Nju neprestano hvale, zbog duhovitosti, snage karaktera, političke hrabrosti, odbijanja da igra ulogu pasivne devojke u nevolji, ali se mnogo ređe čita kao subjekt sa sopstvenom psihičkom dramom. Čak i u arhetipskoj kritici, tumačima se često čini neobično teškom za smeštanje u poznate kategorije. Ta teškoća je poprilično značajna. Leju je lako ceniti i lako simbolizovati, ali ju je teže svesti na jednostavnu formulu. Ona se ne uklapa uredno u standardne ženske uloge princeze, Anime, ljubavnog interesa ili majke. Ona ih prevazilazi, a kritika često nije znala šta da uradi sa tim viškom.
Pitanje očinskog kompleksa to jasno pokazuje. Luke i Leja nemaju isti problem s ocem jer, u bilo kom ozbiljnom psihološkom smislu, nemaju istog oca. Luke odrasta u odsustvu Anakina Skywalkera i to odsustvo ispunjava fantazijom. Pre nego što sazna da mu je Vader otac, u njegovoj psihi već postoji mesto koje čeka da ga otac ispuni. Otkriće da je upravo Vader taj otac preuređuje čitav Lukov unutrašnji svet. Lejina situacija je suštinski drugačija. Vader u njen život najpre ulazi ne kao odsustvo, želja ili idealizacija, već kao užas. On je zarobljava, nadgleda njeno ispitivanje i stoji u središtu mašinerije koja uništava njen svet. Očinska figura koja ju je zaista oblikovala, etički, emocionalno i politički, jeste senator Bail Organa. On je odgajio Leju i usadio joj nezavisnost, ljubav prema slobodi i političku inteligenciju koje oblikuju osobu kakva postaje (StarWars.com, 2016a). Drugim rečima, proživljeni otac i biološki otac od početka su razdvojeni.
Taj rascep je važan za svako jungovsko čitanje. Lukovo suočavanje s Vaderom može se čitati poznatim pojmovima kao susret sa mračnim ocem i, na kraju, sa tamnim potencijalom u samom sebi. Lejin odnos prema Vaderu nije tako organizovan. Za nju, saznanje da joj je Vader otac ne otvara put ka pomirenju ili integraciji u istom smislu. Claudia Gray je rekla da je Leja skrhana kada sazna istinu, ali da joj priča nikada ne daje mnogo vremena da se na tome zadrži jer se radnja neprestano kreće dalje, a rat ima prvenstvo (Gray, 2016). Luke dobija iskupljujući vrhunac sa Anakinom. Leja to saznanje dobija kao ranu. Ako ovde postoji očinski kompleks, onda to nije onaj klasični. Manje se tiče suparništva ili identifikacije, a više kontaminacije, nasleđa i odbijanja: kako žena ostaje verna sebi koju je sama izgradila kada joj istorija odjednom saopšti da potiče iz krvne loze same sile protiv koje je provela život boreći se?
Posmatrana iz tog ugla, Lejina priča je psihološki bogata, ali ne u mitskom registru kojem kritičari obično daju prednost. Luke dobija otkrovenje, silazak, iskušenje i simboličku borbu. Leja dobija izdržljivost. Ona je već sabrana, već politički formirana, zrela, već nosi više odgovornosti nego mladići-dečaci oko nje. Njena borba nije u tome da otkrije herojski poziv, već da nastavi da deluje pod pritiskom, a da ne dopusti da katastrofa iznutra izdubi njeno biće. Takvu vrstu priče lako je prevideti ako se očekuje da herojstvo izgleda kao kretanje, duhovna kriza i lično otkrovenje. Lejino herojstvo izgleda drugačije. Ono se nalazi u zapovedanju, rasuđivanju, uzdržanosti i sposobnosti da ostane odgovorna prema drugima čak i dok prolazi kroz ponavljane šokove.
Jungovsko čitanje Leje, dakle, moralo bi da počne odbacivanjem navike da se ona tretira prvenstveno kao funkcija unutar Lukovog putovanja. Ona nije samo figura Anime, niti prosto simbolična princeza, niti samo žena koja humanizuje Hana Sola. Ona je heroina suverenosti. Njen središnji problem nije da postane odrasla, već da sačuva moralnu i psihičku koherentnost u uslovima nasilne istorije. Njena senka verovatno nije Darth Vader u Lukovom smislu. To je nešto hladnije i intimnije: iskušenje da postane čista funkcija, čista dužnost, čista komanda. Leja je toliko sposobna da se može zamisliti kako prava opasnost za nju nije zavođenje tamom, već emocionalna samoizolacija, predaja privatne tuge i privatne želje zahtevima vođstva. To je drugačija unutrašnja drama, ali ne i manja.
Kada se to kaže, nameće se i šire sociološko pitanje: zašto je Leja i dalje tako često potisnuta u stranu, čak i kada je voljena? Jedan odgovor dolazi iz feminističke filmske teorije. Čuveni argument Laure Mulvey o narativnom filmu ovde je i dalje koristan, jer imenuje strukturu koja prevazilazi bilo koju pojedinačnu franšizu: muškarcima se uobičajeno dodeljuju narativno kretanje, perspektiva i psihička dubina, dok se ženama dodeljuje status slike, spektakla ili simboličke funkcije (Mulvey, 1975/1989). Leja toj strukturi delimično odoleva, i to je jedan od razloga zašto je ostala toliko važna tolikim gledaocima. Ipak, otpor nije isto što i narativna centralnost. Može biti snažna, a da joj se ipak ne prizna status univerzalnog heroja.
Ta protivrečnost vidi se u istoriji recepcije Leje. Često je pamćena kao ikona čvrstine, inteligencije i ženskog autoriteta, ali je isto tako uporno sužavana nasleđem metalnog bikinija iz “Povratka Džedaja”. Sama Carrie Fisher upozorila je Daisy Ridley da se „bori“ protiv toga da bude stavljena u „ropski kostim“, a ta opaska je opstala jer kaže toliko mnogo u tako malo reči: lik može istovremeno biti kulturno slavljen i sveden na objekat (Rich, 2015). Studije o Zvezdanim Ratovima i rodu iznele su srodnu poentu, tvrdeći da se ženskim likovima u franšizi često daje sposobnost delovanja, ali da ih se istovremeno ponovo uvlači u strukture romantizacije i objektifikacije. Leja, dakle, nije baš ignorisana; ona je previše izložena u jednom registru, a nedovoljno čitana u drugom.
Kada bi originalna trilogija bila ispričana prvenstveno iz Lejine perspektive, oblik priče odmah bi se promenio. Prvi film više ne bi počinjao kao buđenje jednog seoskog dečaka u avanturu. Počinjao bi sa mladom političkom vođom koja nosi ukradene obaveštajne podatke, procenjuje rizik pod ispitivanjem, a zatim gleda uništenje svog zavičajnog sveta. Alderaan bi prestao da bude tek jedan šokantan događaj u većem epu i postao bi emocionalno i političko središte narativa. I sama Pobuna izgledala bi drugačije. Iz Lejine tačke gledišta, Zvezdani Ratovi nisu samo mit o sudbini; to je priča o upravljanju, poverenju, žrtvi i iscrpljujućem radu da se nada održi organizovanom.
I Darth Vaderovo otkriće čitalo bi se drugačije. Za Luka, ono trilogiju usmerava ka unutra, prema poreklu i samospoznaji. Za Leju, ono zaoštrava pitanje šta zapravo čini osobu onim što jeste. Da li je porodica stvar krvi, odgoja, političkog nasleđa, izabrane odanosti? Sve u Lejinom životu sugeriše da odgovor nije biološki determinizam. Bail je njen otac u najpunijem ljudskom smislu, i Anakinovo/Vaderovo kasno polaganje prava na nju to ne može izbrisati. Tragedija je u tome što filmovi to znaju, ali se ne zadržavaju dovoljno dugo uz nju da dopuste tom saznanju da se razvije.
To je možda i najdublji razlog zbog kojeg je Leja toliko potiskivana u kritici. Ona razotkriva uskost samog herojskog obrasca. Ako se pretpostavi da je pravi heroj onaj koji napušta dom, otkriva sudbinu, suočava se s ocem i vraća se preobražen, onda će Luke uvek ostati očigledno središte. Ali ako se prizna da su i politička izdržljivost, disciplinovana inteligencija, etička postojanost i preživljavanje pod patrijarhalnim nasiljem takođe herojski oblici, onda Leja prestaje da izgleda kao sporedna figura. Počinje da izgleda kao skriveno središte jedne druge vrste epa, onog koji filmovi sadrže, ali joj ga nikada u potpunosti ne predaju.
Reference
Ellerhoff, S. G. (2015). Luke Skywalker’s individuation. Journal of Jungian Scholarly Studies, 11(1). https://www.jstor.org/stable/26596719
Gray, C. (2016, May 20). From Princess to General: Talkin’ Leia and Bloodline with Claudia
Gray. StarWars.com. https://www.starwars.com/news/claudia-gray-interview
Miller, M., & Sprich, R. (1981). The appeal of Star Wars: An archetypal-psychoanalytic view. American Imago, 38(2), 203-220. https://www.jstor.org/stable/26303750
Mulvey, L. (1989). Visual pleasure and narrative cinema. In Visual and other pleasures (pp. 14-26). Indiana University Press. (Original work published 1975) https://doi.org/10.1093/screen/16.3.6
Rich, K. (2015, October 30). Star Wars advice from Carrie Fisher: ‘Don’t be a slave like I was.’ Vanity Fair. https://www.vanityfair.com/hollywood/2015/10/carrie-fisher-star-wars-advice
StarWars.com. (2016a, June 16). Parenting Padawans: The legacies of Star Wars fathers. https://www.starwars.com/news/parenting-padawans-the-legacies-of-star-wars-fathers
PsyMultiverses 