Kada je dom liminalan

Šta ako je nečije prvo iskustvo pripadanja vezano za nešto što nikada nije imalo jasan oblik? Nešto što nije bilo sasvim sigurno, ali jeste bilo poznato. Nešto bez čvrstih ivica, bez definicije, bez kadra. Nešto liminalno, neuhvatljivo, između.

Možda to nije bio safe place u punom smislu te reči. Možda nije bilo mesto na kom se telo potpuno opušta, na kom psiha zna da neće biti ugrožena. Ali je bilo prvo. Prvi prostor odnosa. Prvi pejzaž iz kog učimo šta znači biti blizu nekome, šta znači biti nečiji, i šta znači uopšte postojati uz druge.

Ako su roditelji i sami živeli u tom prostoru bez granica: emocionalno, relacijski, egzistencijalno, onda je vrlo moguće da je upravo to bilo najbliže onome što se moglo nazvati domom. Ne stabilnost, ne jasnoća, ne oslonac, nego fluidnost. Nedorečenost. Neprestano iščekivanje da se nešto formira, a da se nikad do kraja ne formira.

I onda ta deca odrastu.

Odrastu i počnu da traže čvrsto. Traže definicije. Traže jasne odnose, jasne granice, jasne odgovore. Traže “solidno”, jer im se čini da je sve drugo opasno. Kao da će ih nejasnoća ponovo progutati. Kao da će ih svaki prostor bez ivica vratiti u staru nemoć, u stari stid, u staru glad za formom.

Ali možda problem nije u tome što oni traže čvrstinu. Problem nastaje kada pokušavaju da je izgrade tako što poriču sopstveno poreklo. Kada se stide činjenice da im je prvo pripadanje bilo vezano za liminalno. Kada beže od tog unutrašnjeg pejzaža kao da ih on kompromituje, kao da govori da su manje sposobni za ljubav, za dom, za stabilnost.

A možda je put upravo obrnut.

Možda solidno ne nastaje onda kada odbacimo liminalno, već onda kada prestanemo da se od njega branimo. Možda čvrstina ne dolazi iz rata protiv svoje prve unutrašnje arhitekture, nego iz njenog priznavanja. Iz rečenice: “Da, moj prvi dom nije imao jasne zidove. Da, moje prvo pripadanje bilo je maglovito, ambivalentno, neuhvatljivo. I ipak je bilo moje prvo iskustvo doma”.

To nije isto što i idealizacija. Nije isto što i opravdavanje onoga što je bolelo. Nije isto što i romantizacija emocionalne neodređenosti. Naprotiv. To je čin duboke psihičke iskrenosti. Prihvatanje da nas je formiralo i ono što nije bilo dovoljno jasno, i ono što nije bilo dovoljno sigurno, i ono što nije moglo da nam pruži oblik onda kada nam je bio potreban.

Dok god bežimo od toga, često ostajemo zarobljeni u paradoksu: očajnički tražimo stabilnost, ali je ne možemo podneti. Žudimo za jasnim konturama, a čim se približe, postaju nam sumnjive, tesne ili strane. Kao da u sebi nosimo vernost nečemu što nismo izabrali, ali što nas je prvo dočekalo.

Ta vernost često nije svesna. Ona se pokazuje kroz ponavljanje odnosa koji su nejasni, kroz privlačnost prema nedostupnom, kroz osećaj da je “pravo” upravo ono što se ne može imenovati. I onda se javlja stid: zašto mi je blisko ono što me ne smiruje? Zašto se ne osećam kod kuće u onome što je zdravo, jasno, stabilno?

Možda zato što se dom ne bira samo razumom. Dom je najpre ono što je nervni sistem rano naučio da prepoznaje. Čak i kada nije bilo mirno, čak i kada nije bilo dovoljno dobro, čak i kada nije bilo safe place, bilo je poznato. A poznato često pogrešno zamenjujemo za sudbinu.

Zato je možda jedan od najvažnijih unutrašnjih pomaka upravo ovaj: prestati se stideti svoje pripadnosti liminalnom. Ne zato da bismo u njemu ostali zauvek, nego zato da bismo konačno mogli da ga prerastemo bez cepanja sebe.

Jer tek kada priznamo: “To je bio moj prvi oslonac, koliko god bio nevidljiv i nestabilan”, otvara se mogućnost da stvaramo nešto novo. Tek tada konture više nisu izdaja. Tek tada čvrstina više nije tuđi jezik. Tek tada “solidna materija” može da nastane ne kao maska, ne kao odbrana, nego kao nastavak procesa sazrevanja.

Možda dom za neke ljude ne počinje kao kuća. Možda počinje kao magla. Kao prag. Kao prostor između. I možda je zadatak života ne da poreknemo da smo iz te magle potekli, nego da od nje, polako i strpljivo, napravimo oblik koji nas više ne poništava.

Ne moramo se stideti što nam je prvo pripadanje bilo neuhvatljivo. Ne moramo se stideti što smo dugo tražili čvrstinu, a nismo umeli da je prepoznamo kad dođe. Sve to ima svoju psihičku logiku. Sve to pripada priči o tome kako nastaje subjekt koji pokušava da od onoga što je bilo bez obrisa stvori sopstveni oblik.

A možda prava zrelost nije u tome da postanemo potpuno otporni na liminalno, nego da naučimo da ga nosimo bez raspada. Da ga priznamo kao deo svog porekla, ali ne i kao svoju konačnu sudbinu.

Jer kada prestanemo da bežimo od svog prvog doma, ma koliko on bio nejasan, tada prvi put zaista možemo početi da gradimo svoj.