U jungijanskoj perspektivi, iskustva duboke povrede, poniženja, zanemarivanja, žrtvovanja sopstvenih potreba, dugotrajne emocionalne deprivacije, retko ostaju samo u formi jasnog narativa. Češće se povlače iz direktne svesnosti i organizuju kao kompleks, kao psihička „koncentracija“ afekta i značenja koja nastavlja da živi mimo volje ega. Ono što je bilo nepodnošljivo da se oseti, bude priznato ili dobije mesto u odnosu, sklizne u zonu koju Jung naziva Senkom: ne nužno kao „zlo“, već kao ono što je odbačeno, neprisvojeno, odsečeno od identiteta kako bi se preživelo. Senka u tom smislu nije samo skladište nepoželjnih impulsa, već i arhiva onoga što nije smelo da postoji – i upravo zato postaje izvor napetosti, pritiska i neintegrisane energije (Jung, 1959; Jung, 1969).
U tom prostoru često se formiraju odbrane koje spolja mogu ličiti na narcističke obrasce: potreba za kontrolom, preosetljivost na kritiku, rigidna samodovoljnost, preuveličana priča o sopstvenoj snazi ili posebnosti. Ako se posmatra samo površina, lako je sve svesti na „narcizam“ kao karakterološki defekt. Ali u kliničkoj optici, posebno kada se uzme u obzir razvojna pozadina, narcistička organizacija može biti shvaćena kao sekundarna stabilizacija – pokušaj da se krhko jezgro selfa sačuva od ponovnog raspada, sramljenja ili bezvrednosti. U tom smislu, grandioznost nije suprotnost ranjivosti, nego njena maska; a prezir i distanca često nisu hladnoća, već zaštita od ponovnog poniženja. U toj liniji razumevanja, Kohut narcističke strukture vidi kao pokušaj regulacije selfa i zaštite kontinuiteta identiteta, dok Kernberg naglašava da je grandiozno self stanje često organizovano oko odbrana protiv zavisti, sramote i bespomoćnosti (Kohut, 1971; Kernberg, 1975).
Ipak, ovde se lako previdi najvažnija tačka: odbrane ne skrivaju samo bol, već i snagu. Ono što je bilo potisnuto nije samo sećanje na povredu, nego i primarna energija reakcije na nju: bes, gnev, potreba za rektifikacijom, želja za pravdom ili osvetom, poriv da se uspostavi ravnoteža i vrati dostojanstvo. Jungov jezik bi rekao da libido ne nestaje; on se premešta, kondenzuje, menja formu i traži kanal. Kada ta snaga nema simbolički oblik i svesni „kontejner“, ona deluje autonomno: izbija kao afektivna oluja, kao magnetizam koji privlači i uznemirava, kao pritisak na druge, kao potreba da se situacija preokrene po svaku cenu, ili kao zavodljiva privlačnost koja nosi ukus opasnosti i obećanje moći. Senka tada nije samo mračna; ona je i potentna. U njoj se nalaze i destruktivne i životne mogućnosti, a paradoks je da ista energija koja može da povredi može, ako se integriše, da postane gorivo individuacije (Jung, 1959; Jung, 1969).
Zato se u relacijama često ne prenosi samo priča o staroj rani, već njen energetski naboj. Povređena osoba može nesvesno „uneti“ u odnos intenzitet koji drugi osećaju kao težinu, kao izazov, kao poziv na borbu, kao potrebu da se nešto dokaže ili ispravi. Ponekad se to doživljava kao snaga bola, ponekad kao zavodljivost, ponekad kao hladna dominacija, a ponekad kao fascinantna dubina. U svim tim varijantama radi se o istom fenomenu: neintegrisana energija Senke preliva se preko granica ega i postaje interpersonalni događaj. Tada drugi ljudi, često ne znajući zašto, počinju da reaguju: da se brane, napadaju, idealizuju, potčinjavaju ili pokušavaju da „reše“ ono što nije njihovo. Tako nastaje lanac stimulacije i reakcije u kojem trauma dobija novu scenu: umesto da se razume, ona se ponavlja.
U tom trenutku pojavljuje se ono što je suštinski etičko u jungijanskom smislu: izbor. Ne izbor da li ćemo imati tu snagu, jer ona već postoji, već izbor šta ćemo s njom. Jedna mogućnost je rektifikacija shvaćena kao nesvesno poravnanje računa: da se kroz druge ljudi ili situacije „naplati“ ono što je nekada oduzeto, da se poniženje preokrene u ponižavanje, da se nemoć zameni kontrolom, da se rana pretvori u pravo na uzimanje. Druga mogućnost je rektifikacija kao svesni čin: priznanje povrede bez pretvaranja povrede u licencu, preuzimanje energije bez njenog izlivanja na druge, nalaženje simboličkog i kreativnog oblika za ono što je sirovo i eksplozivno. Jung je upozoravao da moralizovanje Senke ne vodi integraciji; ono je samo još jedan način potiskivanja. Integracija znači priznati: „Ovo je u meni“ , i zatim dodati jednako važan nastavak: „Ja sam odgovoran za posledice“ (Jung, 1959).
Prekinuti lanac stimulacije ne znači postati slab ili pasivan. Naprotiv, često je potrebna veća snaga da bi se odustalo od nesvesne osvete nego da bi se ona sprovela. To je disciplina ega koji može da izdrži sopstveni gnev bez trenutnog pražnjenja, i koji može da izdrži sopstvenu želju za pravdom bez pretvaranja pravde u kaznu. Takav ego uči da razlikuje dostojanstvo od dominacije, granicu od odmazde, i poštovanje od pokoravanja. Tada snaga prestaje da bude oružje i postaje kapacitet: sposobnost da se utiče, da se stane iza sebe, da se kaže „ne“, da se zaštiti ranjivo, ali i da se ostane svestan sopstvenog impakta.
Odatle se otvara najzrelija formulacija: poštovati druge ne znači samo biti „dobar“, već biti svestan da lična energija ima težinu i posledice. Odgovornost u ovom kontekstu nije krivica, nego autorstvo. Povređena osoba nije samo žrtva; ona je i nosilac koncentrisane snage. Tu snagu nije birala, ali bira njen pravac. Individuacija, u najkonkretnijem smislu, počinje onda kada subjekt može da prizna Senku kao svoju i da donese odluku da je ne delegira svetu kroz nesvesne igre moći, već da je prevede u svesne činove: u granice, u istinu, u stvaranje, u pravednost koja ne mora da bude osveta.
Reference:
Jung, C. G. (1959). Aion: Researches into the Phenomenology of the Self. Princeton University Press.
Jung, C. G. (1969). The Archetypes and the Collective Unconscious. Princeton University Press.
Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. International Universities Press.
Kernberg, O. (1975). Borderline Conditions and Pathological Narcissism. Jason Aronson.
PsyMultiverses 