U savremenoj kinematografiji i literaturi, često nailazimo na motive efemernih likova, entiteta koji postoje samo privremeno, u ograničenim okvirima vremena, prostora ili značenja. Takvi likovi posebno su zanimljivi kada se posmatraju kroz prizmu vremenske petlje (npr. izuzetna nemačka serija „Dark“), ali i kada se uporede sa načinom na koji fizika i matematika koriste privremene konstrukte da bi opisale i razumele realnost. Ova sličnost postaje još dublja kada se prebaci u jungijanski svet psihe, gde i sama ličnost funkcioniše kroz simboličke, prolazne forme.
U narativima zasnovanim na vremenskim petljama, likovi često postoje samo unutar ponavljanja jednog istog vremenskog intervala. Oni nemaju “spoljašnji” kontinuitet: njihova egzistencija je uslovljena pravilima petlje. Čim se petlja prekine, oni nestaju ili gube identitet. Takvi likovi su efemerni ne zato što su slabi ili nebitni, već zato što im je ontološki status vezan za strukturu vremena. Oni postoje samo dok se vreme računa, baš kao pomoćne veličine u matematici.
U matematici i fizici često uvodimo brojeve, varijable ili čitave izraze koji nemaju direktno fizičko značenje, ali su neophodni za rešavanje problema. Na primer, u jednačini možemo dodati i oduzeti isti član:
x² − 4x = 0
x² − 4x + 4 − 4 = 0
Dodavanjem broja 4, koji se kasnije “poništava”, omogućavamo faktorizaciju i lakše rešavanje jednačine. Taj broj 4 je efemeran: on ne menja krajnji rezultat, ali bez njega proces rešavanja ne bi bio moguć. Slično tome, u fizici se uvode imaginarni brojevi, pomoćni koordinatni sistemi ili idealizacije (poput tačkastih masa ili beztrenja) koje ne postoje u stvarnosti, ali omogućavaju da se realnost izračuna i razume.
Efemerni likovi u time loop pričama imaju istu funkciju. Oni su “dodati član” narativne jednačine. Njihova sudbina je da se ponavljaju, resetuju ili nestanu, ali kroz njih glavni lik ili posmatrač, dolazi do razumevanja sistema u kojem se nalazi. Kao što se pomoćni broj na kraju neutrališe, tako se i efemerni lik često briše iz konačnog ishoda priče, ostavljajući samo znanje ili promenu svesti.
Kada ovu analogiju prenesemo u jungijansku psihologiju, ulazimo u svet simbola, arhetipova i nesvesnog. Prema Jungu, psiha nije linearna i stabilna struktura, već dinamično polje u kojem se različki sadržaji pojavljuju, nestaju i ponovo javljaju. Kompleksi, snovi i simboličke figure često su efemerni, pojavljuju se samo u određenoj fazi psihičkog razvoja ili u specifičnom “unutrašnjem vremenu”.
U tom smislu, jungijanska psiha funkcioniše kao unutrašnji time-loop. Određeni obrasci ponašanja, emocionalne reakcije ili snovi ponavljaju se sve dok osoba ne postane svesna njihovog značenja. Likovi iz snova, senke, animus ili anima mogu se posmatrati kao privremene konstrukcije psihe, pomoćne varijable koje omogućavaju da se “reši jednačina” individuacije. Kada se njihova poruka integriše, oni gube snagu ili nestaju, baš kao članovi u matematičkoj jednačini koji se poništavaju.
Efemerni lik, bilo u vremenskoj petlji, matematičkoj formuli ili psihičkom simbolu, nije greška sistema već njegov nužan deo. On postoji da bi proces mogao da se odvije. Njegova prolaznost je upravo ono što mu daje smisao. U jungijanskom svetu, kao i u fizici, istina se često ne nalazi u trajnim objektima, već u odnosima i procesima. Ono što nestaje ostavlja trag u razumevanju, a ne u formi.
Na kraju, sličnost između ovih domena pokazuje da ljudski um, bez obzira da li stvara naučne modele, matematičke formule ili narative o vremenu, koristi iste strategije: uvodi privremene figure da bi došao do trajnog uvida. Efemerno nije suprotno smislu – ono je njegov neophodan uslov.
PsyMultiverses 