Pakao nije mesto, nego stanje. Nije geografska tačka, već način postojanja u kome svest kruži sama oko sebe. To je režim života bez odnosa, bez veze, bez interakcije. U tom smislu, pakao nije “negde tamo”, nego “ovde”, kad god se prekine mogućnost susreta: kad reči više ne stižu do drugog, kad dodir ne znači ništa, kad pogled ne vraća pogled. Pakao je samoća koja nije trenutak odmora, nego princip.
Zato pakao liči na ponavljanje večnosti: beskrajnu petlju bez izlaza. U normalnom životu ponavljanje može biti ritam, a ritam može da postane smisao. Dan se ponavlja, ali se u njemu ipak pojavljuje razlika; ista pesma se vraća, ali u drugačijem raspoloženju; isti razgovor se nastavlja, ali se produbljuje. Međutim, u paklu ponavljanje je kopija bez promene. To je “opet isto” koje ništa ne uči, ništa ne preobražava, ništa ne otvara. Događaji se nižu, ali ne postaju iskustvo. Iskustvo se gomila, ali ne postaje mudrost. Čovek može da oseća, čak i snažno, ali osećaj ne prelazi u susret.
Kosmos, nasuprot tome, živi od odnosa. Sve što jeste, jeste kroz međusobno delovanje: zvezde kroz sile, materija kroz privlačenja i sudare, živa bića kroz razmenu, ljudi kroz jezik, pogled, dodir, sećanje. Čak i najkrhkija veza, kratka poruka, slučajan osmeh, tiho “kako si?”, može da pomeri unutrašnji svet i da vrati osećaj smisla. Univerzum je mreža u kojoj ništa nije potpuno izdvojeno: čak i kad si sam, ti nosiš tragove drugih u sebi. To je svet u kome “ja” stalno postaje “ja” kroz susret sa “ti”.
Ali šta je izvan univerzuma? Samo pitanje je paradoks: govorimo o “spolja” u odnosu na sve prostore i sve horizonte. Ipak, kao misaona slika, “izvan” može da znači prostor bez veza. Ne nužno prazninu, već odsustvo mostova. To je stanje u kome svest traje, ali nema prema kome. Trajanje postoji, ali nema razmene. Želja postoji, ali nema odgovora. U tom prostoru ne mora da bude tame; može da bude i “svetlo”, ali hladno, bez topline prisustva. To je psihoteološki vakuum: unutrašnja jeka bez sagovornika.
Tu se pojavljuje blasfemija, ne kao puka uvreda, nego kao lom same mogućnosti svetog odnosa. Kardinalni greh tada nije jednostavno “ne voleti Boga”, nego nemogućnost da se voli autentično. Jer autentična ljubav nije samo osećaj u meni; ona je kretanje ka drugom i povratak od drugog. Ona uključuje uzajamnost, makar i u najtananijem obliku: da ljubav izlazi iz mene, da biva primljena, da me menja, da me uči poniznosti, strpljenju, istini. Ako nema odnosa, ljubav se pretvara u fantazmu ili u prisilu. Postaje ili prazna reč ili idol, slika koju obožavam jer mi se ne suprotstavlja. U tom smislu, “ne moći voleti autentično” nije slabost emocije, nego kvar ontologije: kvar načina postojanja.
Pakao je, zato, prekid veze kao sudbina. Ne prekid jedne veze, svako gubi, svako se posvađa, svako zaluta, nego prekid kao konačno pravilo. To je stanje u kome se svest zatvara toliko da više ne može da izađe iz sebe. A kad svest ne izlazi iz sebe, ona počinje da ponavlja: iste misli, iste krivice, iste slike, iste odbrane. Ponavljanje postaje kazna, ali kazna bez sudije: mehanika koja radi sama od sebe. Nema dijaloga koji bi presekao petlju.
I tu dolazimo do ultimativnog dualiteta: svet je istovremeno veza i prekid, bliskost i udaljenost, dodir i nemogućnost dodira. Svaka veza nosi rizik raskida; svaka bliskost ima senku samoće. Ali život postoji dok veza ima prednost, dok postoji barem jedan most, barem jedna razmena koja može da preobrazi. Pakao nastaje kad senka postane jedina realnost: večna svest bez odnosa, večna rečenica bez odgovora, večna prisutnost bez Drugog. To je kosmos koji se raspao u pojedinačne tačke, i svaka tačka misli da je ceo svet.
Ako postoji izlaz, on nije u bekstvu iz sveta, nego u povratku odnosa: u najmanjem “oprosti”, u najmanjem “čujem te”, u najmanjem činu koji uspostavlja razmenu. Jer spas nije suprotno od bola; spas je suprotno od izolacije. Pakao je, najzad, kada ništa više ne može da postane susret. A raj, ma kako ga ko nazivao, počinje onog trenutka kada se ponovo pojavi veza koja menja obe strane.
PsyMultiverses 