Kada danas posmatramo Sunčev sistem, više ga ne zamišljamo kao mirnu sliku iz školskih atlasa: Sunce u centru, planete uredno raspoređene u pravilne krugove, sve stabilno i završeno. Savremena astronomija pokazuje nešto sasvim drugo. Sunčev sistem se ne nalazi „negde“ u prostoru, već se stalno kreće kroz galaksiju. Sunce samo nije nepomična tačka, već telo u putanji, povučeno gravitacijom galaktičkog centra, uronjeno u ogroman kosmički prostor koji ga obuhvata i određuje. Planete ne kruže oko Sunca u zatvorenim krugovima, već zajedno s njim opisuju spiralne linije kroz prostor-vreme. Njihovo kretanje je moguće samo zato što postoji kosmos kroz koji se kreću. Bez tog prostora, bez tog šireg poretka, ne bi postojala ni putanja, ni smer, ni odnos.
Ova slika ima duboku simboličku vrednost za razumevanje individuacije. Jungovska psihologija ne posmatra psihu kao zatvoren sistem. Psiha ne postoji u vakuumu. Ona je uvek uronjena u nešto veće od sebe: u kolektivno nesvesno, u arhetipski poredak, u istoriju, telo, kulturu, prirodu. Kao što Sunčev sistem postoji samo unutar galaksije, tako i individua postoji samo unutar šireg psihičkog kosmosa. Individuacija nije samo unutrašnji proces ega; ona se odvija u odnosu prema tom prostoru koji ga prevazilazi.
Self, u tom smislu, nije samo centar psihe, već i tačka odnosa između unutrašnjeg i spoljašnjeg kosmosa. On organizuje psihički život, ali ne izolovano. Ego se prema Selfu odnosi kao planeta prema Suncu, ali i Sunce je već u pokretu, već deo veće celine. To znači da individua ne samo da mora pronaći svoj unutrašnji centar, već mora podneti činjenicu da se i taj centar nalazi u nečemu većem. Individuacija zato nije proces zatvaranja u sebe, već proces smeštanja sebe u kosmički red.
Kada ego izgubi svest o tom širem prostoru, dolazi do izobličenja. Kao što bi planeta, kada bi ignorisala galaksiju i zamišljala da se čitav kosmos završava na njenoj orbiti, pogrešno tumačila sopstveno kretanje, tako i ego koji se zatvori u ličnu perspektivu gubi osećaj mere. Tada nastaju kompleksi koji deluju kao lažni centri. Oni ne samo da preuzimaju ulogu Sunca, već brišu svest o kosmosu. Sve postaje lično, zatvoreno, skupljeno u uski prostor unutrašnje drame. Kretanje tada gubi širinu i postaje prisila.
U jungovskom smislu, patnja često nastaje upravo iz tog sužavanja prostora. Psiha zahteva širi horizont nego što ga ego dopušta. Kada se život svede na jedan identitet, jednu ulogu, jednu priču, unutrašnji kosmos se urušava. Simptomi tada nisu samo signal pogrešne putanje, već i vapaj za prostorom. Depresija, na primer, često nosi iskustvo beskraja, praznine, kosmičke udaljenosti. Ona može biti bolan, ali nužan susret sa činjenicom da ego nije mera svega, da postoji nešto ogromno, indiferentno, ali i strukturirajuće.
Individuacija zato zahteva ne samo odnos prema centru, već i odnos prema prostoru. Ona podrazumeva sposobnost da se izdrži otvorenost kosmosa, neizvesnost kretanja, odsustvo konačnog oslonca. Kao što se Sunčev sistem ne kreće ka jasno vidljivom cilju, već prati zakonitosti koje prevazilaze ljudsko poimanje, tako i individuacija nema jasnu sliku kraja. Ona se odvija u vremenu, u promeni, u stalnom prilagođavanju širem poretku.
Biti individuiran ne znači biti izdvojen iz kosmosa, već biti svesno smešten u njega. To znači prihvatiti sopstvenu ograničenost, ali i sopstvenu uključenost. Čovek nije ni gospodar kosmosa, ni beznačajna tačka u njemu. On je učesnik. Njegovo dostojanstvo ne dolazi iz centralnosti, već iz sposobnosti da podnese istinu o svom mestu.
U tom smislu, individua ne postoji uprkos kosmosu, već zahvaljujući njemu. Kao što putanja planeta ima smisla samo u odnosu na ogromni prostor kroz koji prolazi, tako i ljudski život dobija značenje tek kada se sagleda kao deo šire, nesvesne, arhetipske stvarnosti. Individuacija je tada čin kosmičke poniznosti: pristajanje da se bude u pokretu, u odnosu, u prostoru koji nas nadilazi, ali nas i nosi.
PsyMultiverses 