Zamislimo na trenutak da nam je stanje svesti mali, svetleći čamac koji pluta po ogromnom, tamnom okeanu. Taj okean je ono što je Jung nazivao nesvesnim, ličnim i kolektivnim, dubina koja nosi instinkte, sećanja, arhetipove i sve priče koje je čovečanstvo (i pre čovečanstva) ikada ispričalo o sebi. Jung je često koristio vodu, naročito more, kao simbol tih dubina: beskrajnih, misterioznih i punih života koji su uglavnom nevidljivi sa površine.
U mirnom danu mirno klizimo. U olujnom danu baca nas unaokolo talasima emocija, starim obrascima i nevidljivim strujama koje ne umemo sasvim da imenujemo. Pa se postavlja pravo pitanje: šta sprečava taj mali čamac da luta zauvek?
Iz jungovske perspektive, svrha nije samo motivacioni slogan. To je psihička osa. Kada nam nešto zaista znači, ne „trebalo bi“, nego „ne mogu da ne idem u tom pravcu“, to postaje više od cilja. Postaje obeležje (tag) u okeanu: fiksna tačka koju naš unutrašnji kompas prepoznaje iznova i iznova.
Jung je dublji organizujući princip psihe nazivao Sopstvo: celina svesnog i nesvesnog, i centar i celina u isti mah. Naše svakodnevno „ja“, ego, samo je mali centar svesnog života. Živi odnos između ta dva, ega i Sopstva, opisuje se kao osa ego–Sopstvo: psihološka linija duž koje se smisao, usmerenje i korekcija kreću tamo–amo. Kada pronađemo svrhu koja duboko odjekuje, mi je ne izmišljamo ni iz čega. Otkrivamo liniju sile koja je već bila u dubinama. To je kao da baciš svetleću bovu u vodu i odjednom shvatiš: „Aha. Ovde postoji struja. Ovde me Sopstvo povlači.“
Svrha tada postaje poput gravitacije. Umesto da ego panično vesla na sve strane, oseća se suptilan potez: ovuda. Čak i kada je magla gusta, čamac može da se orijentiše prema toj nevidljivoj masi ispod površine.
Moderna neuronauka tiho se slaže sa Jungom u bar jednoj stvari: svest nije cela slika. Mnogo toga što mozak radi je ritmično, automatsko, uobičajeno, dešava se mnogo pre nego što „ja“ bilo šta odluči.
Moždane oscilacije stvaraju unutrašnje vremenske mreže; organizuju kada će neuroni najverovatnije „upaliti“ zajedno, oblikujući ono što primećujemo, pamtimo i osećamo. Kada se ti ritmovi uklope u nove obrasce, često doživimo „aha“ momenat, uvid koji izranja graciozno kao delfin iz vode.
Neka istraživanja pokazuju čak i međumoždanu sinhronizaciju: tokom dubokog razgovora ili saradnje, moždani ritmovi dve osobe doslovno počnu da se usklađuju. Naši mali čamci počinju da se kreću u formaciji.
Za Junga, psiha je uvek bila samoregulišući sistem koji teži ravnoteži između suprotnosti i kreće se ka celovitosti. Svrha, u tom smislu, nije nešto nametnuto spolja; to je način na koji dublji sistem „glasa“ za određeni pravac.
Sopstvo šapuće kroz simbole, snove, sinkronicitete. Svrha nastaje kada ego ne samo da čuje šapat, nego kaže: U redu. Upravljaću tako.
U svetu opsednutom produktivnošću lako je pobrkati svrhu sa krutim petogodišnjim planom ili LinkedIn postom. Iz jungovske perspektive, to je premalo. Prava osa svrhe manje liči na projektni plan, a više na liniju sever–jug na tvojoj unutrašnjoj karti. Možemo da lutamo ka istoku i zapadu, da istražujemo, igramo se, grešimo, ali nešto u nama nastavlja da se ponovo orijentiše. Ta osa nas ne zarobljava. Štiti nas od lutanja svuda i stizanja nigde.
Kada nemamo takvu osu, ego se zavarava svakim sjajem na horizontu. Nova karijera. Nova veza. Novi grad. Novi identitet. Izgleda kao kretanje, ali dublji osećaj često je praznina ili besmisao, psihički ekvivalent izgubljenosti na moru.
Pa, kako pronalazimo svoju osu? Nesvesno voli slike. Ponavljajući simboli, predeli ili likovi u snovima često ukazuju na ono što Sopstvo pokušava da konsteluje. Intenzivna fascinacija i iracionalna iritacija često su znak susreta sa arhetipskim materijalom, a ne „nasumično raspoloženje“. Pisanje, umetnost, nauka, preduzetništvo: kada osetimo mešavinu straha, uzbuđenja i neizbežnosti, možda smo blizu svoje ose. Priča koja nam se pojavljuje u različitim oblicima obično nije loša sreća; to je psiha koja insistira na učenju. Ovo nije priča o „popravci sebe“. Ovo je priča o slušanju gde se okean već kreće, i postavljanju naših oznaka baš tamo.
I tu leži paradoks: ego je suviše mali da bude osa, ali je potpuno neophodan da sa njom saradjuje. Kada ego pokušava da bude kapetan, i mapa, i okean odjednom, život postaje iscrpljujući. Ali kada prihvati svoju ulogu navigatora, nešto omekša. Odluke postaju manje pitanje: „Šta će me učiniti uspešnim?“ a više: „Šta služi pravcu kojim moj život već pokušava da ide?“ U jungovskom jeziku, to je početak individuacije: dug, ponekad neuredan proces postajanja onim što zapravo jesi, a ne onim što si naučen da budeš. Ne da bismo bili efikasnije mašine, već da bismo zakačili naše malo, treperavo stanje svesti za mnogo veću priču.
Možda, dakle, pravo pitanje nije: „Šta treba da radim sa svojim životom?“ Možda je pitanje: „Kuda me moja unutrašnja gravitacija već povlači, i kako mogu da počnem da poštujem taj potez jednom jasnom, vidljivom osom?“ Jer kada ta osa postoji, okean je i dalje ogroman, noć je i dalje tamna… ali naš mali čamac više nije izgubljen.
PsyMultiverses 