Ljubav prema osobi i „zaljubljivanje“ u ideju iznutra liče više nego što bismo rekli na prvi pogled: u oba slučaja sistem nagrade podiže vrednost cilja, pažnja se sužava, pamćenje se pojačava, a telo dobija prepoznatljiv potpis uzbuđenja i mira u kratkim talasima. U romantičnoj verziji okidač je lice i prisustvo druge osobe; u intelektualnoj to je problem, hipoteza ili elegantan obrazac. Dopaminergična petlja VTA–nucleus accumbens gura ponašanje napred („hoću još“), dok ventromedijalni prefrontalni korteks vrednuje i upisuje narativ zašto je baš taj objekat pažnje važan (Bartels & Zeki, 2000; Aron i sar., 2005). Nije to samo „lepo osećanje“, nego učenje: pozitivne greške predviđanja (ispalo je bolje nego što smo očekivali) jačaju trag učenja i vraćaju nas istom putanjom, bilo ka partneru ili ka ideji (Schultz, 1997).
Interesntno je istraživati mozdane oscilacije koje jos više upotpunjuju sliku. U trenucima uvida (onaj unutrašnji „klik“) EEG često registruje kratke nalete gama aktivnosti, prethodene preoblikovanjem alfa ritmova koji „zatvaraju vrata“ distrakcijama i preusmeravaju resurse ka relevantnim reprezentacijama (Kounios & Beeman, 2009). Ta brza funkcionalna „koherencija“ široko rasutih mreža daje osećaj da se delovi slagalice odjednom drže zajedno. I romantična zaljubljenost u ranim fazama menja ritam: povišena budnost locus coeruleus–norepinefrinskog sistema, sužena pažnja i lakše izazvana salijentnost znakova partnera (miris, pogled, poruka) prate se sa subjektivnim „tunelom“ u kome sve ostalo bledi (Aston-Jones & Cohen, 2005; Fisher i sar., 2006). U intelektualnoj verziji taj tunel kulminira rešavanjem; u romantičnoj traži reciprocitet i vezivanje, pa se mreže socijalne kognicije i pripadanja više uključuju (Aron i sar., 2005).
Pamćenje je zajednički dobitnik u obe priče! Radoznalost pojačava upis u hipokampus preko dopaminskog „mosta“ iz VTA; kada nam je nešto istinski zanimljivo, bolje pamtimo čak i sporedne informacije koje sretnemo usput (Gruber, Gelman & Ranganath, 2014). U romansi, analogno, signali povezani s partnerom dobijaju privilegovan prolaz: mikrodogađaji, kao reč, miris, mesto, lako postaju emotivne navigacione tačke lične biografije (Aron i sar., 2005). Tu negde je i objašnjenje zašto „zajednički rituali“ (šetnja, kuvanje, muzika) deluju: ritam i ponavljanje stabilizuju mreže, dajući telu i mozgu pouzdane ulaze od kojih se tka osećaj sigurnosti.
Najveće neurofiziološke razlike izlaze iz društvene biologije vezivanja. Romantična ljubav dobija „osovinu“ oksitocina i vazopresina koji, u interakciji sa dopaminom, mapiraju partnera kao posebnog i olakšavaju dugoročno vezivanje; to je impresivno prikazano u modelima prerijskih voluharica i povezano sa ljudskim vezivanjem i poverenjem (Young & Wang, 2004; Carter, 2014). Intimni dodir, miris i ritmička bliskost spuštaju autonomnu pobuđenost, podižu toleranciju na stres i podržavaju rekonekciju nakon konflikta. Intelektualna zaljubljenost retko ima ovaj peptidni „cement“; može ga dobiti posredno kroz timski rad, mentorstvo i deljene rituale zajednice prakse, ali primarni pogon ostaje vrednovanje uvida, novine i napretka (Gruber i sar., 2014).
Ipak, postoji most: sinhronija. Kada se dvoje drže za ruke ili rade usklađeno, studije „hiperskeniranja“ (EEG) beleže veću međumoždanu koherenciju; subjektivno osećanje bliskosti ide uz veću vremensku usklađenost neuralne aktivnosti (Goldstein, Weissman-Fogel & Shamay-Tsoory, 2018). U intelektualnim zajednicama vidimo srodnu dinamiku: seminari, laboratorije i kreativne radionice formiraju „deljene ritmove“ (slušanje, razmišljanje, pisanje) u kojima grupa uvećava fokus pojedinca. Nisu to iste mreže kao u intimnoj bliskosti, ali princip je sličan: zajednička vremenska struktura smanjuje neizvesnost i olakšava trud (Konvalinka & Roepstorff, 2012).
Ako prizovemo neojungijanski ugao, arhetipi se mogu čitati kao duboki prediktivni a-priori-ovi uma, evolutivno utemeljene skice odnosa i značenja koje mozak koristi da brže poveže tačke. Eros bi tada bio tendencija integracije: poriv da se razdvojeni elementi povežu u širi poredak. Projekcije anime/animusa mogu se shvatiti kao probabilistička očekivanja o Drugom koja pomažu da se brže donose socijalne odluke, ali nose rizik pristrasnosti dok se ne susretnu sa „pravom“ stvarnom osobom. Intelektualni coniunctio je trenutak u kome različite reprezentacije ulaze u zajedničku fazu, gama nalet, dopaminsko označavanje, i osećaj smisla koji traži naknadnu integraciju u naviku i praksu (Kounios & Beeman, 2009). U oba slučaja, simbolički jezik jungovske tradicije i merni jezik kognitivne neuronauke mogu se videti kao dva opisa istog procesa spajanja rasutih delova u formu koja opstaje.
Evolutivno gledano, sklop seksualnog nagona, specifične zaljubljenosti i vezivanja optimizuje reprodukciju, kooperaciju i brigu o potomstvu; zato romantična ljubav ima duboku hormonsku i socijalnu infrastukturu (Fisher, 2004; Carter, 2014). „Ljubav prema ideji“ najverovatnije je kooptacija istih mehanizama radoznalosti i istraživanja okoline: nagrađivanje novine, boljih predviđanja i uspešnog rešavanja problema direktno podiže adaptivnost individue i grupe (Schultz, 1997; Gruber i sar., 2014). Drugim rečima, dopaminska ekonomija može se vezati za osobu, problem ili pejzaž, zajednički imenitelj je učenje koje poboljšava buduće odluke.
U pogledu ka budućnosti i Zeitgeistu, granica između romantičnog i intelektualnog „zaljubljivanja“ možda će postajati propusnija: živimo u ekonomiji pažnje u kojoj digitalni ritmovi lako hvataju naše oscilacije i guraju ih u uske petlje dopaminske potrage. Istovremeno, rastu neuroadaptivne prakse: biofeedback, svesno disanje i kretanje kojima se fino podešavaju alfa–teta pragovi za kreativni uvid i rekonfiguraciju mreže salijentnosti. Hiperskeniranje timova, učionica i ansambala može postati alat za kultivisanje „kolektivne koherencije“ koja podstiče i bezbednu bliskost i hrabru radoznalost. Ipak, setimo se da ne izgubimo ljudsku meru dok učimo da namerno orkestriramo sopstvene talase.
References
Aron, A., Fisher, H., Mashek, D. J., Strong, G., Li, H., & Brown, L. L. (2005). Reward, motivation, and emotion systems associated with early-stage intense romantic love. Journal of Neurophysiology, 94(1), 327–337.
Aston-Jones, G., & Cohen, J. D. (2005). An integrative theory of locus coeruleus–norepinephrine function: Adaptive gain and optimal performance. Annual Review of Neuroscience, 28, 403–450.
Bartels, A., & Zeki, S. (2000). The neural basis of romantic love. NeuroReport, 11(17), 3829–3834.
Carter, C. S. (2014). Oxytocin pathways and the evolution of human behavior. Annual Review of Psychology, 65, 17–39.
Fisher, H. E., Aron, A., & Brown, L. L. (2006). Romantic love: A mammalian brain system for mate choice. Philosophical Transactions of the Royal Society B, 361(1476), 2173–2186.
Fisher, H. (2004). Why We Love: The Nature and Chemistry of Romantic Love. New York: Henry Holt.
Goldstein, P., Weissman-Fogel, I., Dumas, G., & Shamay-Tsoory, S. G. (2018). Brain-to-brain coupling during handholding is associated with pain reduction. Proceedings of the National Academy of Sciences, 115(11), E2528–E2537.
Gruber, M. J., Gelman, B. D., & Ranganath, C. (2014). States of curiosity modulate hippocampus-dependent learning via the dopaminergic circuit. Neuron, 84(2), 486–496.
Konvalinka, I., & Roepstorff, A. (2012). The two-brain approach: How can mutually interacting brains teach us something about social interaction? Frontiers in Human Neuroscience, 6, 215.
Kounios, J., & Beeman, M. (2009). The Aha! Moment: The cognitive neuroscience of insight. Current Directions in Psychological Science, 18(4), 210–216.
Schultz, W., Dayan, P., & Montague, P. R. (1997). A neural substrate of prediction and reward. Science, 275(5306), 1593–1599.
PsyMultiverses 