Šta osvetljava san?

Kada sanjamo ili zamišljamo, slike se pojavljuju u unutrašnjem pozorištu uma, svetle, obojene, žive, a ipak nikakva svetlost ne ulazi u oči. Pitanje, naizgled jednostavno, krije duboku tajnu: šta osvetljava te unutrašnje slike snova i mašte? Odakle dolazi njihova svetlost? U budnom životu, fotoni pogađaju mrežnjaču i putuju kroz očni živac do mozga; ali u snovima nema fotona, nema spoljašnje svetlosti, nema sveta izvan nas. Ipak vidimo.

Neuronauke nam kažu da su, dok sanjamo, aktivne iste moždane oblasti koje obrađuju vid u budnom stanju, naročito okcipitalni korteks. Razlika je u tome što ih, umesto spoljašnje svetlosti, stimuliše sama unutrašnja aktivnost mozga. Mozak postaje sopstveni projektor. On emituje obrasce električne aktivnosti koji oponašaju vizuelne kodove stvarnog viđenja, stvarajući ono što bismo mogli nazvati „simuliranom svetlošću“. Ta unutrašnja svetlost nema fizičke fotone; to je samoodrživa vatra, unutrašnja fotonska halucinacija. Tokom REM faze sna ovaj proces postaje naročito živ: vizuelni korteks blješti, prefrontalni korteks se opušta, i svet se rađa iznutra. Na neki način, mi u snu ponovo učimo kako da vidimo.

Ali, nijedno snimanje mozga ne može da objasni sam doživljaj te unutrašnje svetlosti. Postoji razlika između objašnjenja mehanizma projekcije i boravka unutar same slike. Kada sanjamo, ne osećamo da neuroni trepere; osećamo da prostor svetli, da boje zrače, da lica sijaju. Unutrašnji svet ima sopstveno osvetljenje, neku vrstu metafizičke luminoznosti. Taj paradoks svetlosti bez fotona, prostor bez prostornosti otkriva nešto ključno o svesti: ona nije pasivan ekran, već sam uslov vidljivosti. Svest je svetlost pomoću koje bilo šta, čak i tama, može da se pojavi.

Fenomenologija i dubinska psihologija susreću se upravo na tom pragu. Jung je taj psihički sjaj nazivao lumen naturae, svetlošću prirode koja sija iznutra, iz same psihe. To nije racionalna svetlost intelekta, već živa svetlost duše. Kada se u snu pojavi slika, njen sjaj odražava intenzitet psihičke energije koja kroz nju protiče. Numinozne figure deluju kao da zrače zato što nose naboj arhetipa. Taj sjaj nije optička iluzija, nego simbolička činjenica: energija je postala vidljiva. Svetlost sna jeste libido koji se učinio vidljivim.

Libido, u Jungovom smislu, nije samo seksualan već vitalan. To je praiskonska struja psihe, onaj élan koji teče između suprotnosti. Kada ta struja teče slobodno, unutrašnje slike gore jasnoćom i bojom; kada je blokirana, snovi postaju tamni, sivi, beživotni. Sjaj sna meri živost duše! Kao što sunčeva svetlost otkriva oblike sveta, tako libido otkriva oblike nesvesnog. Na taj način svaki svetli san postaje mala kosmogonija, ponovno stvaranje svetlosti iz tame.

Ali kakva je to svetlost, ako nije fizička? Filozofski, to je noetička svetlost , svetlost saznanja i samospoznaje. Ona se rađa kad god se svest okrene prema sebi, kada se posmatrač i posmatrano stopе u jedno luminozno polje. Plotin ju je nazivao svetlošću Jednog; srednjovekovni mistici govorili su o lux interior; savremeni fenomenolozi o auto-iluminaciji. Doživljaj je isti: svesnost koja sija kroz sopstvene tvorevine. U snu, ta auto-iluminacija poprima oblik, lica, pejzaže, boje, baš kao što se sunčeva svetlost prelama u slike na zidu Platonove pećine.

Savremene neuronauke sve više nagoveštavaju ovu ontološku dimenziju. Istraživanja pokazuju da mozak tokom snova i žive imaginacije održava ravnotežu između integracije i diferencijacije, reda i entropije. Vizuelni sistem, oslobođen spoljašnjih podražaja, postaje rezonantna komora za spontano stvaranje oblika. Svetlost i boja su, u tom smislu, pre informacione nego fizičke pojave. One su samoorganizujući talasi u polju svesti. Luminoznost sna može biti subjektivni ekvivalent informacione koherencije – znak da je mozak-duša ušla u stanje visoke simboličke gustine, gde se značenje i energija podudaraju.

Ipak, ni takvo objašnjenje ne iscrpljuje misteriju. Jer pitati „šta osvetljava san?“ znači dotaći granicu samog objašnjenja. Svetlost se ne može videti, ona je ono pomoću čega vidimo. Svest nije u svetu; svet je u svesti. Luminozni san to otkriva iskustveno. Kada u snu otvoriš oči, prizor se ne pojavljuje nama– on jeste mi. Svetlost sna jeste svetlost samog bića, prelomljena kroz prizmu psihe.

Zato snovi mogu da promene osećaj stvarnosti kad se probudimo. Podsećaju nas da vidljivost nije dar samo sunca, nego unutrašnjeg sunca koje nikada ne zalazi. Stari alhemičari su to znali: njihova transmutacija nije bila o topljenju metala, već o oslobađanju unutrašnje svetlosti skrivene u materiji, lumen naturae zarobljenog u formi. Isto tako, sanjanje je noćna alhemija, kao neka tama koja rađa svetlost, nesvesno koje se pretvara u svesnost.

Na taj način, svaki san je mali čin kosmičkog stvaranja. Iz crnog mora sna psiha stvara svet, osvetljava ga iznutra, a zatim ga rastvara u zoru. Sanjačica i sanjalac je istovremeno i paganski bog i svedok, i oko i sunce. Da mozak može da oponaša svetlost je zadivljujuće; ali da duša može da je zrači, e, to je božansko!!

Možda je ono što zovemo svetlošću (spoljašnjom ili unutrašnjom) samo vidljivi oblik čežnje: težnja univerzuma da se otkrije. Ista ona glad koja pali zvezde pali i neurone, i čini da snovi svetle. Svetlost je oblik koji ljubav poprima kad želi da bude viđena. A kad sanjamo, ta se ljubav okreće unutra, osvetljavajući sopstvene dubine. Slike blistaju zato što su sačinjene od istog materijala kao i svest, znači, čista luminoznost, prelomljena u značenje.

Ono što osvetljava san, dakle, nije mesečina koja prodire kroz kapke, niti neuroni koji iskre negde tamo unutar lobanje. To je sam čin svesti koja se okreće sebi, ponovo otkrivajući vatru koja nikad nije ugašena. Svetlost sna nije nešto što vidimo; to je samo viđenje samo. Nije li to prelepo?