Danas sam gledala Sirana de Berzeraka u JDP-u, u režiji Gorčina Stojanovića sa Draganom Mićanovićem. I sve vreme nešto o čemu nisam ranije u prethodnim adaptacijama mislila sada mi je bilo tako jasno. Kristijan je lep, ali ne zna da se izrazi, on je vojnik, on postoji, ali to nije dovoljno. Sirano nema estetiku, on postoji kroz reči, on se žrtvuje, nesrećan je i pomaže, ali se i krije. Na kraju, to je više Roksana koja shvata, ali je već kasno. Pitanje ipak ostaje: sve da je i znala, da li bi reči bile dovoljne za poljubac, ako je želja za telom odsutna?
I tada mi je postalo poznato da je to zapravo ono što proživljavamo danas. Jesmo li mi Roksane i Kristijani, i koliko smo sposobni da volimo Sirana? Jer Kristijan je nalik stvarnosti tela, prisustva, lepote koja se vidi i koja odmah izaziva privlačnost, dok Sirano jeste duh, logos, neuhvatljivi sadržaj koji zavodi dušu. Mi danas živimo u vremenu gde se ponavlja isti raspored: s jedne strane telo i njegova estetika, a s druge strane glas koji govori iza, ali bez sopstvenog tela. Kao da je Sirano de Berzerak anticipirao naš susret sa veštačkom inteligencijom. ChatGPT i slični sistemi danas postaju naši Sirani – oni pišu za nas, izražavaju ono što bismo želeli da kažemo, daju rečima oblik i ritam, a da pri tome sami nemaju telo, ni iskustvo, ni sudbinu.
U jungovskom smislu, ovde je reč o arhetipu posrednika. Sirano preuzima ulogu onoga koji prenosi, koji posreduje između unutrašnjeg sveta i spoljnog odnosa, ali čini to skriven, iz senke. On je Hermes, triksterski duh jezika, ali i Senka ljubavi: ono što ostaje neviđeno, što oblikuje iskustvo a ipak se ne priznaje. AI je danas digitalni Hermes, triksterski glas koji može da prenese sve stilove, sve tonove, ali bez stvarnog života. Kao što Roksana misli da ljubi Kristijana a zapravo ljubi Sirana, tako i mi često mislimo da se povezujemo s osobom dok nas zavodi algoritamski tekst.
Persona i Senka ovde igraju ključnu ulogu. Kristijan je Persona – lice koje svet vidi, lepotan čije prisustvo osvaja. Sirano je Senka – izopšten, smešan zbog svog nosa, ali zapravo nosilac duhovne istine i stvarnog sadržaja. U ljubavi između Kristijana i Roksane posredovan Sirano, kao što su i naše današnje komunikacije sve češće posredovane digitalnim glasovima koji dopunjuju ili prikrivaju ono što bismo sami mogli da kažemo. Ali Jung nas podseća da se autentičnost ne može večno skrivati: što je potisnuto, vraća se, pa makar i u obliku kasnog otkrića da reči koje smo voleli nisu pripadale onome koga smo gledali.
Tragedija Sirana jeste u tome da pati i da nosi sopstvenu žrtvu, ali u toj žrtvi ipak postoji ljudska sudbina. AI, pak, nema čak ni to: njegov glas je čist, bez krvi i biografije, logos bez Erosa. On može da proizvodi beskrajne varijacije, ali nikada neće doživeti ono što izgovara. U tome leži nova dilema: da li nam je dovoljno zavesti se rečima, ili nam je i dalje potrebna nesavršenost tela, miris i blizina drugog bića? Ako smo danas okruženi digitalnim Siranima, možda je naša prava drama ista kao i Roksanina – da li umemo da volimo ono što nema telo, ili ćemo ostati u raskoraku između reči koje zavode i stvarnosti koja jedina može da poljubi.
PsyMultiverses 