Pakao proganja ljudsku maštu već milenijumima, oscilujući između doslovne geografije vatre i muka i psihološkog stanja otuđenja, očajanja ili večnog ponavljanja. On nije samo mesto, već arhetipska slika diskonekcije: svet u kojem se veze raspadaju, gde odnos zakazuje, gde se sopstvo beskonačno vrti u vlastitoj petlji. Ako je kosmos, u svom izvornom grčkom značenju, poredak i odnos, onda je pakao njegova senka—razvezivanje odnosa u sterilnu večnost u kojoj ništa novo ne može nastati.
Od najranijih mitova pakao se zamišlja kao ciklična muka. U Homerovoj Odiseji Tantal je osuđen na večnu žeđ i glad, voda i plodovi se povlače svaki put kad posegne za njima (Homer, 1996). U Danteovom Paklu kazne se beskonačno ponavljaju, ogledajući grehe koji su do njih doveli (Dante, 2002). Kjerkegor (1987) je ovo večno vraćanje psihološki preformulisao: očaj je ponavljanje bez transcendencije, sopstvo koje ne može da se odnosi ni prema Bogu ni prema sebi autentično. Niče je, obrnuvši sliku, provokativno pitao može li se večno vraćanje afirmisati radosno, reći “da” istom životu iznova i iznova (Nietzsche, 2001). Ipak, ponavljanje u svom negativnom obliku obeležava pakao: nije kreativna rekurencija, već mehanička petlja.
Savremena psihijatrija-psihoterapija odjekuje ovim uvidom. Trauma se često opisuje kao prinuda na ponavljanje: psiha se vraća istim bolnim prizorima bez razrešenja (Freud, 1955). U tom svetlu, pakao nije samo metafizički prostor, već i petljanje traumatizovane psihe nesposobne za nove odnose. Zapanjujuće je koliko analitički rad potvrđuje ovu ideju smrznute temporalnosti: pacijent ponavlja istu žalbu, sanja iste slike, odigrava iste scene, sve dok odnos sa analitičarem ne prekine ciklus.
Šta, dakle, razbija ciklus? Odnos. Latinsko religare (ponovo povezati) stoji i iza reči religija i reči relacija. Jung (1969) je psihičko zdravlje razumeo kao proces uspostavljanja živih veza između ega, nesvesnog i Sopstva. Arhetip Sopstva vezuje psihu u celinu, dok diskonekcija od njega rađa patologiju. Teolozi poput Martina Bubera (1996) i Emanuela Levinasa (1991) insistirali su da je odnos—“Ja–Ti”, etički susret licem u lice—srž ljudskog smisla. Pakao je, prema tome, odsustvo odnosa: nemogućnost da se drugome obratimo ili da budemo oslovljeni, stanje radikalne usamljenosti u kojem i Božji glas ćuti. Zato je blasfemija, u najdubljem smislu, ne samo vređanje Boga već odbijanje autentične ljubavi. Kardinalni greh nije u strasti, već u nesposobnosti da se voli Bog, Drugi ili svet.
Grčka reč kosmos označava ne samo red, već i lepotu, raspored, harmoniju odnosa. Biti “u kosmosu” znači biti utkan u mrežu veza. Tejar de Šarden (2008) opisao je samu evoluciju kao građenje sve složenijih veza, koje kulminiraju u noosferi, sferi misli i ljubavi. Šta onda leži izvan kosmosa? Prostor rascepa, haosa, entropije. Savremena kosmologija nagoveštava ovaj paradoks. Posmatrani univerzum ograničen je svojim kosmičkim horizontom; izvan njega leže tama, ekspanzija, možda ništa (Carroll, 2019). Ali ovo “izvan” zapravo i nije izvan, jer fizika se ruši kada se pita šta je izvan prostor–vremena. Isto tako, u psihi, ono što je izvan odnosa je nemislivo: psihoza, dezintegracija veza, ono što je Jung (1968) nazivao enantiodromija—prevrtanje u sopstvenu suprotnost. Pakao je, dakle, paradoksalno i unutar i izvan kosmosa: unutra, kao kolaps odnosa u sterilne petlje; spolja, kao negacija svake moguće veze.
U teologiji najteži greh bila je acedija, duhovna obamrlost: ne vatrena strast, već nesposobnost da se voli. To je blisko onome što bismo mogli nazvati psihote, duša okrenuta protiv sopstvene vitalnosti. Savremena psihijatrija to naziva depresijom, obeleženom anhedonijom, gubitkom odnosa, odsustvom budućnosti. Blasfemija je, u ovom okviru, manje stvar reči protiv Boga, a više psihičkog zatvaranja—odbijanja otvorenosti, predupređenja odnosa. Pakao tada postaje ne kazna nametnuta spolja, već stanje psihe nesposobne da se otvori ljubavi. Zato je Jung (1969) tvrdio da se arhetip zla ispoljava kao sterilnost i nedostatak odnosa. Kada se libido povuče iz objekata i veza, psiha kolabira u samomučenje.
Zamisliti šta leži “iza” univerzuma već je paradoks. Fizika insistira da je “izvan” prostor–vremena besmisleno, jer prostor i vreme su sami uslov pojma izvan (Hawking, 1988). Ipak, mistici i filozofi odavno tvrde da ono što prevazilazi kosmos jeste i veza i raskid—istovremeno izvor odnosa i ponor diskonekcije. U kabali božanski Ein Sof jeste i punoća i ništa, veza i raskid (Scholem, 1974). U hrišćanskoj mistici, Bog je i apsolutna ljubav i apsolutna drugost (Pseudo-Dionysius, 1987). Za Junga (1968), sam božanski lik jeste jedinstvo suprotnosti, coincidentia oppositorum. Pakao je, dakle, neodvojiv od raja: oba su krajnja stanja odnosa i ne-odnosa. Dualnost nije ukidiva; ona je konstitutivna za egzistenciju.
U dvadeset prvom veku pakao poprima nove oblike. Algoritamske petlje na društvenim mrežama zarobljavaju subjekte u eho-komorama, ponavljajući iste afekte beskonačno (Han, 2015). Klimatska kriza sugeriše planetarni pakao nepovratnih povratnih sprega, gde se odnos sa Zemljom urušava. U veštačkoj inteligenciji filozofi upozoravaju na rizik od “maksimizatora spajalica”—beskonačnog ponavljanja jednog cilja bez ikakvog relacijskog konteksta (Bostrom, 2014). Psihoanaliza nam pomaže da ih prepoznamo kao kulturne oblike prinude na ponavljanje: petlje bez odnosa. Spasenje, ako ta reč još važi, značilo bi graditi nove veze, negovati autentičan odnos u svetu sve više obeleženom sterilnim ponavljanjem.
Pakao, dakle, nije samo vatra i sumpor. On je arhetip rascepa: ponavljanje bez obnove, odnos bez reciprociteta, ljubav bez otvorenosti. Biti u paklu znači biti odsečen od veze kosmosa, od mreže odnosa koja konstituiše biće. A ipak, upravo ovde leži paradoks: krajnja dualnost znači da veza i ne-veza nikada nisu odvojive. Pakao nije izvan života, već njegova senka. Suočiti se s paklom znači suočiti se s mogućnošću rascepa unutar odnosa, i odnosa unutar rascepa. Zadatak psihe, a možda i čovečanstva, nije da pobegne iz pakla, već da ga preobrazi—da otkrije, čak i u ponavljanju, mogućnost veze.
Reference
Bostrom, N. (2014). Superintelligence: Paths, dangers, strategies. Oxford University Press.
Buber, M. (1996). I and Thou (W. Kaufmann, Trans.). Simon & Schuster. (Original work published 1923)
Carroll, S. (2019). Something deeply hidden: Quantum worlds and the emergence of spacetime. Dutton.
Dante Alighieri. (2002). Inferno (R. M. Durling, Trans.). Oxford University Press.
Freud, S. (1955). Beyond the pleasure principle (J. Strachey, Trans.). W. W. Norton. (Original work published 1920)
Han, B.-C. (2015). The burnout society (E. Butler, Trans.). Stanford University Press.
Hawking, S. (1988). A brief history of time. Bantam Books.
Homer. (1996). The Odyssey (R. Fagles, Trans.). Penguin Classics.
Jung, C. G. (1968). Aion: Researches into the phenomenology of the self (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press. (Original work published 1951)
Jung, C. G. (1969). Psychology and religion: West and East (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press. (Original work published 1938)
Kierkegaard, S. (1987). Repetition (H. V. Hong & E. H. Hong, Trans.). Princeton University Press. (Original work published 1843)
Levinas, E. (1991). Totality and infinity (A. Lingis, Trans.). Kluwer Academic. (Original work published 1961)
Nietzsche, F. (2001). The gay science (J. Nauckhoff, Trans.). Cambridge University Press. (Original work published 1882)
Pseudo-Dionysius. (1987). The complete works (C. Luibheid, Trans.). Paulist Press.
Scholem, G. (1974). Kabbalah. Keter.
Teilhard de Chardin, P. (2008). The phenomenon of man. Harper Perennial. (Original work published 1955)
PsyMultiverses 