Pitanje kada se učenje prvi put pojavilo u evoluciji ne može se svesti samo na trenutak u kome su nervni sistemi omogućili složenu plastičnost ponašanja. Ako učenje definišemo šire, kao sposobnost sistema da zadrži trag prethodnog iskustva i da ga pretoči u buduće reakcije, tada se njegova istorija proteže mnogo dalje od pojave ljudi, životinja ili čak prvih ćelija. Možemo ga pratiti sve do perioda koji se teško imenuje: trenutak kada nije sasvim jasno da li govorimo o životu ili samo o složenim hemijskim procesima. To je liminalna zona između neživog i živog, mesto gde materija počinje da stiče istoriju, da beleži posledice svojih susreta i da ih prenosi u sledeće trenutke. Liminalnost ovde ne znači tek neodređenost, nego pokazuje da je život nastajao kao proces, a ne kao nagli događaj, i da je učenje bilo jedan od njegovih prvih simptoma.
Već u hemijskim mrežama koje su se samostalno sastavljale u ranoj Zemljinoj istoriji moguće je videti obrise memorije. Auto-katalitički ciklusi, opisani još u radovima Manfreda Eigena (1971), ukazivali su da molekuli mogu stvarati zatvorene petlje samoodržanja u kojima proizvod reakcije postaje katalizator sledeće. Površine minerala i kristala, koje je Cairns-Smith (1982) predlagao kao potencijalne matrice za prva replikativna ponašanja, mogle su zadržavati obrasce adsorbovanih molekula, tako da prošla interakcija oblikuje buduću. To znači da je materija u stanju da nosi trag same sebe: rezultat prethodnog procesa postaje informacija za naredni. U najširem smislu, tu već nalazimo prototip učenja – hemijska istorija postaje preduslov budućeg razvoja. Taj moment još nije život, ali jeste nagoveštaj kako neživo može da počne da akumulira iskustvo.
Sa pojavom hipoteze o RNA svetu, stvari postaju jasnije. RNA je jedinstvena po tome što može da nosi informaciju poput DNK, ali i da obavlja katalitičke funkcije poput proteina (Joyce, 2002). Ta dvostruka uloga omogućila je da se formira nešto što bismo mogli nazvati „molekularnom plastičnošću“: različite sekvence RNA dobijale su šansu da se isprobaju u raznim okruženjima, a one koje su bile efikasnije u replikaciji ostajale su prisutne i prenosile se dalje. Ova dinamika već poseduje tri ključna elementa učenja: postoji iskustvo (hemijska interakcija), postoji memorija (sekvenca koja se prenosi), i postoji posledica (diferencijalna replikacija). U ovom prećelijskom prostoru vidimo kako se „novo“ može zapamtiti i pretvoriti u stabilan obrazac. Još uvek ne govorimo o životu u punom smislu, ali govorimo o sistemu koji pamti, razlikuje i menja se na osnovu prethodnog susreta. To je učenje, iako u svojoj molekularnoj, prebiotičkoj formi.
Kada se pojave prve protoćelije, zatvorene lipidnim membranama, ovaj proces dobija dodatnu dimenziju. Protoćelije nisu bile samo hemijske fabrike, nego i prostori u kojima se iskustvo moglo akumulirati u obliku unutrašnje organizacije. Membrana je bila granica, ali i memorijska površina: tragovi interakcija sa spoljnim okruženjem menjali su propustljivost, sastav i energetsku dinamiku tih malih sfera (Deamer & Dworkin, 2005). Kada bakterije preuzimaju scenu, učenje se manifestuje na način koji prepoznajemo kao adaptaciju. Epigenetske promene, poput metilacije DNK, omogućuju da ćelija zapamti iskustva i prenese ih ćerinskim ćelijama. Još upečatljiviji primer jeste CRISPR-Cas sistem, kroz koji bakterije upisuju sekvence virusne DNK u svoj genom, stvarajući arhivu prethodnih infekcija i štiteći se od budućih (Barrangou et al., 2007). Ovdje učenje nije metafora: to je jasno definisana akumulacija iskustva i njegovo korišćenje u budućem preživljavanju.
Liminalnost između neživog i živog postaje vidljiva upravo u ovim primerima. Kod hemijskih mreža teško je reći da li je reč o životu: nema genoma, nema metabolizma u savremenom smislu, ali postoji istorija reakcija koja oblikuje budućnost. Kod RNA sveta imamo elemente informacije i funkcije u istom molekulu, ali još uvek bez potpune ćelijske organizacije. Kod protoćelija već nailazimo na strukturu koja razdvaja unutrašnje od spoljašnjeg, ali je pitanje da li je to život ili još samo hemija u mehuriću. Liminalno znači da se nalazimo „između“: ni jedno ni drugo, već prelaz u kojem kategorije gube jasnoću. Iz filozofske perspektive, upravo ovde se pokazuje da život nije događaj nego proces prelaza, i da se učenje pojavljuje ne kao luksuz kasnijih bića, već kao način da se materija postepeno pretvara u organizam.
Sa biološkog stanovišta, učenje možemo definisati kao pojavu plastičnih mehanizama koji omogućuju da prethodni događaj oblikuje sledeći. Na tom kontinuumu, najranije hemijske mreže predstavljaju minimalnu formu: one čuvaju obrasce interakcija u strukturi katalizatora ili površina. RNA sekvence već uvode stabilnost i mogućnost reprodukcije, čineći učenje vidljivijim. Protoćelije i bakterije dovršavaju prelaz time što omogućuju da iskustvo postane nasledno i operativno. Nervni sistemi, mnogo kasnije, samo sofisticiraju taj osnovni obrazac i omogućuju mu veću brzinu i fleksibilnost. Dakle, učenje nije izum mozga, već osnovna karakteristika materije koja prelazi u život.
Filozofski gledano, liminalnost neživog i živog otvara prostor da se razmotri šta uopšte znači „učiti“. Ako materija može da pamti sopstvenu istoriju u vidu kristalnih obrazaca ili sekvenci nukleotida, gde onda povlačimo granicu između hemije i biologije? Da li je učenje moguće bez subjekta, ili je subjekt tek kasniji sloj na procesu koji je od početka bio utemeljen u materiji? Ovakva pitanja podsećaju na drevne filozofske rasprave o razlikama između physis i logos, prirode i smisla. Liminalni period pre života pokazuje da su ti pojmovi u početku isprepleteni: smisao je bio u funkcionalnim posledicama, a priroda u tragu koji ostaje od prethodnog događaja.
Učenje, u ovoj perspektivi, postaje arhetipski čin materije. Ono je uroboroska dinamika u kojoj prošlost proždire i oblikuje budućnost, gde nema jasne granice između hemijskog i biološkog, između neživog i živog. Ako je Self u Jungovom smislu figura celovitosti koja organizuje raznolikost, onda učenje u liminalnom periodu može biti shvaćeno kao prva pojava takve organizujuće sile. Materija koja pamti sama sebe i time menja sopstvenu sudbinu nosi u sebi iskru organizacije koja će se kasnije razgranati u evoluciju života i svest čoveka.
Ovakva perspektiva pomera naše razumevanje života: on ne počinje odjednom, nego izranja iz procesa učenja koji je već postojao u materiji. Ono što zovemo živim samo je stabilizacija tog procesa u održive strukture. Liminalnost je stoga neophodna kategorija: ona nas podseća da život nije binarna činjenica nego prelazni fenomen, a da je učenje – sposobnost materije da pamti i reaguje – prvi znak da se taj prelaz dogodio.
Reference
Barrangou, R., Fremaux, C., Deveau, H., Richards, M., Boyaval, P., Moineau, S., … & Horvath, P. (2007). CRISPR provides acquired resistance against viruses in prokaryotes. Science, 315(5819), 1709–1712. https://doi.org/10.1126/science.1138140
Cairns-Smith, A. G. (1982). Genetic takeover and the mineral origins of life. Cambridge University Press.
Deamer, D., & Dworkin, J. P. (2005). Chemistry and physics of primitive membranes. In Prebiotic chemistry (pp. 1–27). Springer.
Eigen, M. (1971). Selforganization of matter and the evolution of biological macromolecules. Naturwissenschaften, 58(10), 465–523. https://doi.org/10.1007/BF00623322
Joyce, G. F. (2002). The antiquity of RNA-based evolution. Nature, 418(6894), 214–221. https://doi.org/10.1038/418214a
PsyMultiverses 