U klasičnoj jungovskoj psihologiji, Sopstvo se često razume kao arhetip celovitosti – totalitet psihe koji obuhvata i svesne i nesvesne sadržaje. Ono je i centar i okvir psihičkog sistema, transcendentni organizujući princip ka kojem se prirodno odvija proces individuacije. Individuacija je, zauzvrat, putovanje Ega ka dubljem i uravnoteženijem odnosu sa Sopstvom – proces koji integriše senku, animu/animusa i druge arhetipske figure u kohezionu, iako nikada statičnu celinu. Ovaj razvojni luk se obično tumači kao povratak izvornoj jedinstvenosti – unutrašnjem usklađivanju sa apriornom matricom celovitosti. Međutim, dinamičnija interpretacija se pojavljuje kada uzmemo u obzir Jungov kasniji rad, naročito njegovu alhemijsku fazu, u kojoj sugeriše da individuacija nije samo kretanje ka celovitosti, već i čin stvaranja celovitosti – simbolički i imaginativni napor koji ima posledice i po samo Sopstvo.
U delu “Mysterium Coniunctionis”, Jung piše da je „opus neka vrsta samostvaranja sveta i Sopstva“ (CW 14, §706). Ova zagonetna formulacija implicira da se psihički razvoj ne odvija samo kao razotkrivanje unapred zadate šeme, već kao kokreativni proces. Sopstvo, daleko od toga da je statičan entitet, u ovom svetlu postaje nešto što tek postaje – kroz svesni angažman pojedinca sa simboličkim materijalom. Implikacija je duboka: Sopstvo nas treba – ne samo da bismo ga otkrili, već i da bismo ga obogatili. Umesto da se jednostavno vraćamo Sopstvu kao izgubljenom izvoru ili edenskom stanju, ljudska psiha mu dodaje, transformiše ga i, na neki način, hrani – integracijom ranije disociranih ili nesvesnih sadržaja.
Džejms Hilman vodi ovu logiku korak dalje. Odbacujući ideju Sopstva kao jedinstvenog organizujućeg principa, on predlaže da je psiha suštinski pluralna. U delu “Re-Visioning Psychology”, zalaže se za politeistički model u kojem bogovi – personifikacije arhetipskih perspektiva – nisu tu da bi bili integrisani u jednu sintezu, već da bi sa njima bilo ostvaren imaginativni proces, i to svaki za sebe (Hillman, 1975). U ovom pogledu, individuacija nije proces pojednostavljivanja ili zatvaranja, već sposobnost da se nosimo sa psihičkom mnoštvenošću. Rad duše, dakle, nije da homogenizuje svoje sadržaje u pročišćeno jedinstvo, već da amplifikuje polje imaginacije, produbljujući ga estetskom i simboličkom elaboracijom. Za Hilmana, svaki kompleks je svojevrstan bog sa sopstvenom perspektivom, a bavljenje njime proširuje domen Sopstva.
Volfgang Gigerih pristupa temi iz još jednog ugla i kritikuje terapeutsku težnju ka isceljenju ili harmonizaciji psihe, smatrajući je psihološki površnom. Umesto toga, on vidi razvoj duše kao pogonjen dijalektičkom negacijom – procesom u kojem psiha sublimira (u hegelovskom smislu) sopstvene pozicije, krećući se kroz kontradikciju i simboličku smrt ka dubljim oblicima postojanja. „Duša živi negirajući samu sebe“, piše Gigerih. „Ona postaje sobom upravo kroz to što tone“ (1998, str. 52). I ovde je Sopstvo funkcija u nastajanju, a ne fiksna destinacija – ono zahteva kompleksnost, tenziju i raspad kako bi se moglo rekonfigurisati. Psiha ne postaje celovitija uprkos fragmentaciji – već kroz nju.
Iz ove linije mišljenja – od Junga, preko Hilmana, do Gigeriha – izranja novo poimanje individuacije kao kokreativnog, participativnog procesa. Umesto da zamišljamo Sopstvo kao statičnu arhetipsku celinu koja nas privlači kao gravitacioni centar, možemo ga sagledati kao polje – živi matriks koji evoluira dok mi u njemu učestvujemo. U ovom okviru, individuacija ne ispunjava samo neku unutrašnju svrhu (telos); ona postaje oblik simboličkog doprinosa evoluirajućoj stvarnosti psihe. Unus mundus – temeljno jedinstvo psihe i materije – nije samo nešto čemu se vraćamo. To je nešto što pomažemo da nastane i oblikuje se kroz naš simbolički život.
Postoje snažni filozofski i kosmološki temelji za ovakav pogled. Iz perspektive filozofije procesa, kako je razvijaju Alfred Nort Vajthed i Anri Bergson, stvarnost nije sačinjena od statičnih supstanci, već od događaja, odnosa i tokova. Ni psiha nije kontejner fiksnih arhetipova, već dinamičko odvijanje značenja i potencijala. Simboli su, kako Jung primećuje, „transformatori psihičke energije“ (CW 6, §350). Ako simboli transformišu, onda i psihičko polje koje oni konsteliraju mora biti transformabilno. Kako se pojavljuju novi simboli kao odgovor na nove psihičke konfiguracije, tako i sama ideja Sopstva mora ostati otvorena ka postajanju – oblikovana igrom između nesvesnih potencijala i svesne realizacije.
Moderna kosmologija pruža snažnu metaforu za ovakvu viziju. Univerzum nije započeo u ravnoteži, već u radikalnoj asimetriji – singularnosti koja se raspukla u razliku, kompleksnost i kreativnu tenziju. Zvezde, kroz svoje životne cikluse, stvaraju teže elemente koji omogućavaju nastanak planeta, života i svesti. Tako i pojedinačna psiha, kroz metabolizaciju i integraciju svojih kompleksa, obogaćuje simbolički kosmos. Nismo samo zvezdana prašina koja se vraća u prazninu; mi smo, takoreći, psihički alhemičari – koji iz svog života kuju nove simboličke kombinacije. Ono što iznikne iz unutrašnjeg rada jedne osobe može odjeknuti u arhetipskom polju, omogućavajući nove psihičke konfiguracije i za druge.
Ova logika nalazi oslonac i u relacijskoj filozofiji. Mislioci poput Martina Bubera i Džesike Benžamin tvrde da identitet i biće nisu monadični, već intersubjektivni. Sopstvo, iz te perspektive, nije suština koju pojedinac poseduje, već relacijsko polje koje nastaje u susretu – između ega i nesvesnog, između sebe i drugog, između slike i simbola. Benžamin (1995) opisuje subjektivitet kao proces uzajamnog prepoznavanja; psiha postaje sobom kroz susret. U tom smislu, individuacija nije povratak nekoj unutrašnjoj istini, već dijalog u kojem se nove psihičke realnosti pregovaraju u postojanje.
Ovakav pogled ima transformativne implikacije za kliničku praksu. Ako se Sopstvo kokreira, onda psihičko patenje – trauma, neuroza, fragmentacija – nije nešto što treba samo izlečiti ili prevazići, već potencijalni simbolički materijal. Kompleksi postaju sastojci alhemijskog procesa individuacije. Njihova integracija nije samo lično isceljenje – to je metafizički čin koji preoblikuje simbolički matriks psihe. San, slika, trenutak uvida u terapiji nisu samo intrapsihički događaji – oni odjekuju arhetipski. Terapeut nije samo vodič, već svedok postajanja. Analitičko polje postaje sveti kontejner u kojem se Sopstvo, u svom evolutivnom obliku, zajedno konstelira.
Ova vizija preoblikuje i samo poimanje individuacije kao etički zadatak. Ako naš unutrašnji rad doprinosi arhetipskom polju, onda naš simbolički napor ima transpersonalni značaj. U eri koju Byung-Chul Han (2015) naziva „društvom postignuća“, gde je čak i unutrašnji život komodifikovan, individuacija postaje oblik otpora – spora, simbolička ponuda nasuprot talasu samousavršavanja i duhovnog zaobilaženja. Baviti se sopstvenim patnjama imaginativno, tolerisati ambigvitet, raditi simbolički sa senkom i tenzijom – to nisu luksuzi, već ključni činovi psihičkog starateljstva.
Savremeni mislioci dodatno potvrđuju ovakav pogled. Ijan Mekgilkrist (2010), na primer, tvrdi da desna hemisfera mozga olakšava simboličko, metaforičko i relacijsko znanje, dok leva teži instrumentalnoj kontroli. Dominacija leve hemisfere u modernosti osiromašuje imaginativno polje. Vraćanje ravnoteže – slično Jungovoj integraciji anime i senke – neophodno je ne samo za psihičko zdravlje, već i za kulturnu obnovu. Tomas Hibul (2021) govori o „kolektivnim traumatskim poljima“ koja akumuliraju nerazrešeni bol kroz generacije. Kada pojedinac metabolizuje tu traumu kroz svesnu prisutnost, on doprinosi pročišćenju tih polja – i to je, ponovo, arhetipski doprinos.
Ketrin Keler, u svojoj teologiji zapletenosti, predlaže da je samo biće fundamentalno relacijsko, participativno i otvoreno. U knjizi “The Cloud of the Impossible” (2015), ona istražuje božansko ne kao statičnu svemoć, već kao evoluirajuću, kokreativnu potencijalnost. To rezonira sa Jungovom idejom – naročito u “Odgovoru na Jova” – da se čak i božanska slika razvija kroz ljudsku konfrontaciju i patnju. Sopstvo, u ovoj kosmologiji, nije bezvremenska božanska slika, već postajanje – polje značenja koje se razvija kako se razvijamo i mi.
Implikacije su jasne: ne putujemo ka Sopstvu kao unapred postojećem entitetu. Mi mu nešto donosimo. Naša patnja, naši uvidi, naš simbolički rad – sve to postaje deo tog polja. Povratak Sopstvu nije kružni – on je spiralni. Vraćamo se noseći nove forme. Ne rastvaramo se u jedinstvu – mi ga širimo.
Dakle, individuacija nije samo radi pojedinca. Ona je za svet. To je tiha ponuda unus mundus-u – čin ljubavi prema simboličkom univerzumu koji omogućava naše postajanje.
PsyMultiverses 