Umetnost Slobode: Kako hormoni i nesvesni kompleksi kroje našu volju

Sloboda volje oduvek deluje kao magična sposobnost kojom možemo prekinuti lanac uzročnosti i delovati kao nezavisni autori sopstvenih odluka, ali savremena nauka sve jasnije pokazuje da su naše misli i postupci čvrsto usađeni u biološke procese koji uključuju i hormonalne oscilacije. Hormoni, ti glasnici tela, utiču na našu pažnju, raspoloženje i impulzivnost, ponekad aktivirajući skrivene delove ličnosti koje je Jung nazivao “kompleksi”, i na taj način otvaraju prostor za unutrašnji raskorak ili čak disocijaciju ega. Kada se uzme u obzir da znatni deo odluka zapravo nastaje u nesvesnim procesima pre nego što osvestimo sopstvenu nameru, nameće se pitanje koliko je naša “slobodna volja” zaista slobodna. Ipak, većina savremenih filozofa i kognitivnih naučnika danas brani stav da je sloboda volje kompatibilna sa biološkom determinacijom, pod uslovom da je naš ego sposoban da reflektuje, preispituje i odobrava unutrašnje impulse koje proizvode hormoni ili nesvesni kompleksi.

Hormoni poput kortizola, adrenalina, testosterona i oksitocina deluju kao unutrašnji skeneri i modulatori, ponekad zumirajući i fokusirajući našu pažnju, a ponekad šireći polje emocija. Na primer, povišen kortizol, hormon stresa, sužava kognitivne funkcije i usmerava pažnju na potencijalne pretnje umesto na dugoročnu planiranje (Sapolsky, 2004), dok adrenalin pokreće brze, automatizovane reakcije koje mogu zaobići razumnu refleksiju (Cannon, 1929). Testosteron je povezan sa većim rizikom i dominacijom u socijalnim interakcijama (Sapienza i sarad., 2009), dok oksitocin povećava empatiju unutar grupe, pa čak i “zaslepljenost” prema spoljnim signalima (De Dreu i sarad., 2010). Svaki od ovih hormonalnih talasa menja naš unutrašnji dijalog i predstavu o raspoloživim izborima, otvarajući ili zatvarajući vrata određenim mogućnostima.

Jungovi kompleksi, prema njegovoj analitičkoj psihologiji, predstavljaju emocionalno nabijene skupove asocijacija koji lebde u ličnom nesvesnom i čekaju podsticaj da izađu na površinu (Jung, 1959). Kada se u telu javi jak hormonski signal – recimo, panika izazvana naglim prilivom adrenalina – prag aktivacije ovih kompleksa postaje niži. Ego, koji normalno funkcioniše kao menadžer svesti, gubi sposobnost da inhibira i preformuliše poruke kompleksa, i tada se može desiti da “puesta” neželjenu misao ili emotivnu reakciju direktno iz nesvesnog u svest. Ovaj process se može uporediti sa modernim dual-process modelom: sistem 1 (brzi, automatski procesi) preuzima volan, dok sistem 2 (spor, refleksivan i kontrolisani deo) biva odskočen.

Na prvi pogled, ovo zvuči kao direktan udar na ideju slobodne volje. Ako hormona-zaliveni kompleksi i nesvesne neuronske aktivnosti kroje naše odluke pre nego što postane svestan impuls, koje je mesto za “ja” koje slobodno bira? Klasični eksperiment Libeta (1985) pokazao je da se pripravnost mozga za pokret – tzv. “readiness potential” – javlja desetine milisekundi pre nego što ispitanik prijavi svest o nameri da pomeri ruku. Slične studije pomoću fMRI metode (Soon i sarad., 2008) otkrile su da se predviđanje izbora može vršiti sekunde pre nego što osoba osvesti sopstvenu odluku, što je navelo neke da tvrde da je sloboda volje samo epifenomen.

Ali takav zaključak ne mora biti fatalistički. Kompatibilisti, poput Daniela Dennetta (2003) i Roberta Fičera & Mičela Ravice (1998), predlažu redefiniciju slobode volje, ne kao prekid uzročnog lanca, već kao sposobnost da delujemo u skladu sa sopstvenim razlozima i vrednostima. Važno je razlikovati prvo-redne želje (impulse koje direktno proizvodi mozak i hormone) od drugo-rednih želja (želje o tim željama). Frankfurtovi (1971) “primeri” pokazuju da osoba može biti slobodna čak i ako je determinisana, ako može da reflektuje i identifikuje se s osnovnom motivacijom u drugom, reflektivnijem sloju. Čak i pod snažnim hormonalnim uticajem, ukoliko naš “viši ja” može da usvoji ili odbaci impuls – na primer, shvatajući da je nagla ljutnja neprikladna i odlučuje da se suzdrži – mi i dalje uživamo oblicima agencije.

Savremena neurologija pokazuje da postoje prefrontalne mreže u mozgu koje omogućuju kontrolu impulsa i planiranje (Miller & Cohen, 2001). One funkcionišu kao filteri i kočnice, često pod uticajem hormona, ali ne nužno obezvređene. Na primer, mindfulness tehnike i kognitivne vežbe mogu proširiti sposobnost metasvesne kontrole, povećavajući aktivnost dorsolateralnog prefrontalnog korteksa i smanjujući hiperreaktivnost amigdale usled hormonskog stresa (Tang i sarad., 2007). Time se potvrđuje ideja da sloboda volje nije odsustvo bioloških uzroka, već pre oblik samoregulacije unutar tog uzroka.

Etika i pravna odgovornost takođe moraju da uzmu u obzir ove bihevioralne i neuroendokrine aspekte. Pravni sistem prepoznaje “smanjenu uračunljivost” pod ekstremnim stresom ili neurološkim poremećajima, što je u skladu sa idejom da preterano snažni hormonski signali mogu privremeno sabotirati ego. Slično tome, terapijske prakse u psihologiji i psihijatriji teže da pomognu klijentima da identifikuju i integrišu nesvesne komplekse, koristeći lekove ili psihoterapiju za stabilizaciju hormonalnih oscilacija (Freud, 1917; Jung, 1946).

U svetlu svega ovoga, savremeni pogled na slobodnu volju može se sažeti ovako: hormoni i nesvesni kompleksi obezbeđuju sirovu građu naših doživljaja i impulsa, a ego i refleksivni um rade kao scenografi i režiseri, birajući šta će se na kraju naći na sceni svesti. Iako sama scena nije proizvedena iz vazduha, nego iz dugog lanca bioloških i psiholoških uzroka, predavanje naše uloge u kreiranju predstave jeste ono što nazivamo slobodnom voljom. Najvažniji čin samopredstavljanja jeste sposobnost da se neugodni hormonski nagoni prepoznaju, razmotre i integrišu u skladniju celinu sopstvene priče, a ne da ih se samo pasivno doživljava. U tom smislu, sloboda volje nije bekstvo od tela, već umetnost življenja unutar tela.

Reference
Cannon, W. B. (1929). Bodily changes in pain, hunger, fear and rage. Appleton-Century-Crofts.
De Dreu, C. K. W., Greer, L. L., Van Kleef, G. A., Shalvi, S., & Handgraaf, M. J. J. (2010). Oxytocin promotes human ethnocentrism. Proceedings of the National Academy of Sciences, 107(47), 20352–20356.
Dennett, D. C. (2003). Freedom evolves. Viking.
Fischer, J. M., & Ravizza, M. (1998). Responsibility and control: A theory of moral responsibility. Cambridge University Press.
Frankfurt, H. (1971). Freedom of the will and the concept of a person. Journal of Philosophy, 68(1), 5–20.
Jung, C. G. (1959). The archetypes and the collective unconscious. In Collected Works (Vol. 9i). Princeton University Press.
Libet, B. (1985). Unconscious cerebral initiative and the role of conscious will in voluntary action. Behavioral and Brain Sciences, 8(4), 529–566.
Miller, E. K., & Cohen, J. D. (2001). An integrative theory of prefrontal cortex function. Annual Review of Neuroscience, 24, 167–202.
Sapienza, P., Zingales, L., & Maestripieri, D. (2009). Gender differences in financial risk aversion and career choices are affected by testosterone. Proceedings of the National Academy of Sciences, 106(36), 15268–15273.
Sapolsky, R. M. (2004). Why zebras don’t get ulcers: The acclaimed guide to stress, stress-related diseases, and coping. Holt Paperbacks.
Soon, C. S., Brass, M., Heinze, H.-J., & Haynes, J.-D. (2008). Unconscious determinants of free decisions in the human brain. Nature Neuroscience, 11(5), 543–545.
Tang, Y.-Y., Ma, Y., Wang, J., Fan, Y., Feng, S., Lu, Q., … Posner, M. I. (2007). Short-term meditation training improves attention and self-regulation. Proceedings of the National Academy of Sciences, 104(43), 17152–17156.