Ponekad se u čoveku desi nešto gotovo neprimetno, bez buke i bez spoljašnjih simptoma koji bi odmah ukazali na promenu. Naizgled, sve je kao pre – ide se na posao, šalju se poruke drugaricama, vodi se računa o obavezama, možda čak i planira nešto za vikend. Ali duboko ispod te svakodnevice, događa se pomeranje koje može biti dalekosežno: unutrašnji centar ličnosti, ono što Jung zove Self, više ne vodi igru. Umesto toga, na scenu stupaju kompleks i Senka (ili kompleks nahranjen i sponzorisan Senkom) – i to ne kao podrška, već kao glavni glumci.
U jungovskoj psihologiji, kompleks predstavlja emocionalno obojen skup nesvesnih sadržaja organizovanih oko arhetipske jezgre. Obično se razvija u ranim godinama, kada dete doživi ponovljene rane – napuštanje, odbacivanje, sram, poniženje, emocionalnu hladnoću, ili roditeljsku ambivalenciju. Kompleksi nisu “loši” sami po sebi – oni su strukture koje nose informacije o našoj psihičkoj istoriji i emocionalnim istinama. Problem nastaje kada se ego – središnja funkcija ličnosti koja posreduje između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta – identifikuje s kompleksom, umesto da ga prepozna, osmotri i postepeno integriše.
Slično tome, Senka je zbir svega onoga što ego ne želi da prizna kao deo sebe – agresija, zavist, impulsi, seksualnost, ambicija, slabost, ali i autentične želje i nesvesni potencijali. Jung piše: “Senka je moralni problem koji izaziva celokupnu ličnost ega. Niko ne postaje prosvetljen zamišljanjem svetlosnih figura, već osvešćivanjem tame.” (slobodan prevod, Jung, Aion, 1951).
Kada se ego identifikuje s kompleksom ili kada se poistoveti sa Senkom – umesto da ih posmatra iz pozicije svesnog subjekta – dolazi do unutrašnjeg obrta. Osoba tada više nije samo neko ko nosi ranu, već neko ko jeste rana. Više nije neko ko ponekad oseća stid, već neko čiji čitav identitet postaje stid. U tom trenutku se dešava premeštanje upravljačke funkcije – instinkti, libido, pa čak i élan vital, životna pokretačka sila – počinju da služe kompleksu, a ne Selfu.
Posledice toga nisu uvek dramatične na površini. Niko ne mora da vidi očigledne znake “pada”. Naprotiv, često osoba deluje kao da je na visini zadatka – aktivna, uključena, odgovorna. Ali unutra, sve postaje kruto, iznutra upravljano osećajem da se “mora”, da se “ne sme stati”, da će nešto pasti u haos ako se ne održi maska. Tada energija više ne teče slobodno. Elán vital (vitalnost, životna energija, libido u ne-frojdijanskom smislu) ne teče iz središta, već se koristi za preživljavanje, za kompenzaciju, za „štampanje“ ili preslikavanje identiteta koji se oseća kao lažan, ali neophodan.
U tim trenucima, osoba preživljava, ali ne živi; deluje, ali ne stvara; povezuje se, ali ne oseća istinsko prisustvo; pokreće se iz stida, straha i unutrašnje komande, umesto iz želje, smisla i ljubavi…
Na energetskom nivou, libido – u jungovskom smislu ne samo seksualna, već celokupna psihička energija – postaje talac samoodbrambenih mehanizama, rigidnih obrazaca ponašanja i unutrašnjih glasova koji teraju na perfekcionizam, patnju ili beskonačno ugađanje drugima.
U terapijskom jeziku, ovo stanje često se prepoznaje kao “živeti iz kompleksa” – gde osoba više ne upravlja sobom iz svesnog centra, već iz nasleđenih i nesvesnih obrazaca. U psihoanalitičkom smislu, to je regresija na ranije nivoe funkcionisanja ega. U svakodnevnom jeziku, može se prepoznati kao hronični osećaj praznine, iscrpljenosti, otuđenja od sebe i sveta.
Jedan od najtragičnijih aspekata ovakvog stanja jeste što osoba najčešće zna da nešto nije u redu – ali ne zna šta. Kao da neka iskra nedostaje. Često oseća da život prolazi mimo nje, da se nešto vitalno “ne događa”. I dok se spolja sve održava, iznutra raste osećaj da se gubi kontakt sa sobom – kao da život curi kroz ruke, a da ne znaš kako da ga zadržiš.
U tom kontekstu, Jung nas vraća osnovnoj psihološkoj funkciji: svesnosti. Ništa se ne može promeniti dok ne postane svesno. Ali ovde nije reč o intelektualnom uvidu ili brzom zaključku. Reč je o iskrenom, autentičnom, „voljenom“ susretu sa onim delovima sebe koje smo najduže poricali. O priznanju da nas pokreće neautentična energija. Da naša strast više nije u službi stvaranja, već odbrane.
Da bi se elán vital vratio pod upravu Selfa, ego mora da zakoči i pogleda oko sebe. Da zastane, da se preispita – i to baš baš unutar sebe – i prizna: “Nisam ja samo ovaj strah. Nisam samo ova rana. Jesam i to – ali sam i mnogo više.”
To “mnogo više” ne dolazi spolja. Ne dolazi kroz priznanje, uspeh, ljubav drugoga – iako svi ti trenuci mogu biti značajni. Ono dolazi iznutra, iz kontakta sa unutrašnjim likovima: ranjenim detetom, senkom, kritičarem, arhetipskim likovima iz snova. Dolazi iz onog tihog prostora u nama koji zna, čak i kada ego ne zna.
U analitičkoj psihologiji, ovaj proces povratka svom centru zove se individuacija – ne kao ideal savršenstva, već kao put ka celovitosti. Ne “postati bolji”, već postati ceo. Ne “prevazići slabosti”, već ih integrisati kao deo šireg, živog ja. Kao što Jung piše: “Cilj nije postati dobar, već postati celovit.” (skraćeno, slobodno prevedeno, iz Jung, CW 13)
U praktičnom smislu, to znači razvijanje unutrašnje diferencijacije: znati kada govorimo iz kompleksa, a kada iz zrele pozicije. Znati kada naš izbor dolazi iz straha, a kada iz želje. Kada da kažemo “da” iz prisustva, a ne iz potrebe za potvrdom.
Ako nam se čini da nam energija ide u pogrešnom pravcu – da više ne stvaramo, već iscrpljujemo sebe – zastanimo. Pogledajmo: ko zaista sedi za našim unutrašnjim stolom? Ko odlučuje kako koristimo svoju energiju, svoje instinkte, svoju pažnju?
Nekad je najhrabriji čin priznati da smo se izgubili. I to ne iz slabosti, već iz snage. Jer samo onaj ko ume da stane i pogleda istini u oči, ima šansu da ponovo pronađe ono što nije prestalo da postoji – samo je bilo prekriveno slojevima straha, poricanja i mehanizama preživljavanja.
Elán vital nikada nije potpuno nestao. On čeka. Strpljivo. U onom delu nas koji zna da smo više od svojih rana, više od svojih maski, više čak i od svojih kompleksa. Da nas kompleksi ne poseduju, veš mi njih posedujemo…. (i to je iz Junga:)).
I kada ga ponovo osetimo – makar na tren – znaćemo da smo se vratili. Ne u staru verziju sebe. Već u dublje, prisutnije, autentičnije Ja koje zna da je život više od preživljavanja.
PsyMultiverses 