Ljudi su mnogo više od pojedinačnih umova.
Kada dvoje ljudi započnu dubok razgovor, sviraju zajedno, gledaju jedno drugo u oči — njihovi mozgovi se, doslovno, počinju usaglašavati.
Savremena neuronauka pokazuje da tokom značajnih međuljudskih interakcija dolazi do sinhronizacije moždanih talasa između učesnika. Ovi procesi nisu samo prolazni efekti pažnje, već ostavljaju trajni trag u moždanoj plastičnosti.
Možda najuzbudljivije pitanje danas glasi: da li ove neuronalne rezonance mogu biti povezane sa kolektivnim slojevima svesti — sa onim što je Jung opisivao kao kolektivno nesvesno i arhetipove?
Zahvaljujući tehnikama poput hiperskeniranog EEG-a, naučnici beleže kako se theta i gama oscilacije u mozgovima dvoje ljudi sinhronizuju tokom emocionalno bogatih trenutaka (Dumas et al., 2010; Sänger et al., 2012).
Istovremeno, istraživanja sinaptičke plastičnosti otkrivaju kako ovakvi zajednički doživljaji oblikuju dugotrajne promene u neuronskim mrežama (Bliss & Lømo, 1973; Buzsáki, 2006).
Iako su ovi fenomeni proučavani uglavnom u okvirima neuronauka, oni vode ka dubljim pitanjima:
→ Kako zajednički doživljaji oblikuju značenje?
→ Da li postoji neurobiološki temelj za univerzalne obrasce značenja — ono što Jung naziva arhetipskim strukturama?
→ Može li se sinhronicitet — istovremena pojava unutrašnjih i spoljašnjih događaja bez vidljive uzročne veze — objasniti kroz dinamiku sinhronizacije moždanih mreža?
U ovom tekstu spajaju se dve priče: s jedne strane, najnovija neuronaučna saznanja o moždanim oscilacijama i plastičnosti, s druge strane, jungiјanska vizija psihe kao mreže dubokih simboličkih obrazaca.
Da li se te dve priče možda sve više preklapaju?
Možda zvuči kao naučna fantastika, ali danas znamo da se mozgovi ljudi zaista mogu privremeno usaglasiti. Kada dve osobe uspostave emocionalno bogat kontakt — razgovor, zajednički pokret, sviranje, ples, ili čak vođenje psihoterapijskog procesa — njihovi moždani ritmovi počinju da vibriraju u istom ritmu.
Ovaj fenomen naziva se sinhronizacija među mozgovima (interbrain synchronization), i već je dobro dokumentovan (Dumas et al., 2010; Sänger et al., 2012; Konvalinka et al., 2014).
Kako se to meri? Uz pomoć sofisticiranih metoda kao što su:
→ hiperskenirani EEG (snimanje moždanih talasa kod dve osobe istovremeno),
→ MEG (magnetoencefalografija),
→ fNIRS (funkcionalna infracrvena spektroskopija).
Zahvaljujući ovim tehnologijama, istraživači su otkrili da se tokom interakcije između ljudi sinhronizuju različiti frekventni opsezi moždanih oscilacija:
- Theta talasi (4–8 Hz) i alfa talasi (8–12 Hz) posebno se usklađuju tokom aktivnosti koje zahtevaju koordinaciju i emocionalnu povezanost — poput pevanja, plesa, zajedničkog dijaloga.
- Gama talasi (30–80 Hz) povezani su sa složenijom obradom značenja, emocionalnim nijansama i deljenjem namera (Babiloni & Astolfi, 2014; Sänger et al., 2013).
Važno je napomenuti da ova sinhronizacija nije prosto rezultat zajedničkog spoljnjeg stimulusa (npr. da oboje gledaju isti film). Pokazano je da sinhronizacija traje i kada nema zajedničkog stimulusa, i da zavisi od emocionalne i kognitivne povezanosti među osobama (Lindenberger et al., 2009; Hasson et al., 2012).
Štaviše, sinhronizacija se javlja kroz usklađivanje talasne faze između mozgova, kroz cross-frequency coupling: interakciju između sporijih i bržih talasa (npr. theta-gama) i kroz aktivaciju mreža koje su ključne za empatiju, teoriju uma i afektivnu rezonancu (Redcay & Schilbach, 2019).
Zašto je ovo važno?
Ovakvi neuronalni ritmovi između ljudi ne samo da odražavaju trenutni kvalitet njihove interakcije, već mogu doprineti stvaranju zajedničkog značenja, ojačavanju emocionalne povezanosti, učenju kroz interakciju, i formiranju kolektivnih reprezentacija. Pojedine strukture mozga, poput klaustruma (Crick & Koch, 2005; Wang et al., 2018), mogle bi igrati ključnu ulogu u orkestriranju ove višeslojne sinhronizacije, kako unutar, tako i između mozgova.
U savremenoj neuronauci sinhronizacija među mozgovima postaje jedno od najperspektivnijih polja, jer pruža uvid u to kako se interpersonalna svest i zajednički doživljaji oblikuju na neurofiziološkom nivou.
Kako učimo? Kako se sećanja oblikuju i zadržavaju u mozgu? Jedan od ključnih odgovora na ta pitanja daje koncept sinaptičke plastičnosti — sposobnosti neuronskih veza (sinapsi) da se jačaju ili slabe u zavisnosti od iskustva. Već decenijama znamo da je long-term potentiation (LTP) — dugotrajna potencijacija — osnovni mehanizam kojim se sinapse dugoročno jačaju nakon ponovljene i sinhronizovane aktivacije (Bliss & Lømo, 1973; Buzsáki, 2006). Ali ono što je danas sve jasnije jeste da moždane oscilacije igraju ključnu ulogu u tome kada i kako će se LTP dogoditi. Theta ritmovi (4–8 Hz), posebno u hipokampusu — regiji mozga odgovornoj za memoriju — stvaraju „vremenske prozore“ optimalne za indukciju LTP-a (Buzsáki, 2002). Kada neuronska aktivnost dolazi u skladu sa ovim ritmom, veće su šanse da će doći do trajne sinaptičke promene — drugim rečima, do učenja. Još zanimljivije, pokazano je da kombinacija sporijih (theta) i bržih (gama) oscilacija — fenomen poznat kao cross-frequency coupling — omogućava veoma precizno vremensko kodiranje novih informacija (Lisman & Jensen, 2013). Taj „ples“ između različitih ritmova pomaže mozgu da formira struktuirana sećanja, a ne samo haotične tragove. I tokom spavanja, posebno u fazama dubokog sna, ovaj oscilatorni orkestar radi punom snagom. Spori talasi, sigma vretena i gama oscilacije pažljivo koordinišu procese konsolidacije memorije (Diekelmann & Born, 2010).
Kada dve osobe podele emocionalno značajno iskustvo — bilo kroz razgovor, zajednički ritual ili terapiju — njihovi se mozgovi ne samo trenutno usklađuju, već se kroz sinhronizaciju oscilacija može pokrenuti i LTP, koji ostavlja trajne promene u neuronskim mrežama. To znači da deljena iskustva mogu ojačati zajedničke reprezentacije, modifikovati emocionalne obrasce i uticati na implicitno pamćenje odnosa. Drugim rečima: ono što se sinhronizuje — to se i uči.
Sinhronizacija među mozgovima nije samo trenutni „ples“, već može ostaviti trajne neuroplastične tragove koji oblikuju buduće interakcije i doživljaje. U tom svetlu, postavlja se pitanje da li ovakvi neurodinamički procesi mogu igrati ulogu i u oblikovanju dubljih, univerzalnih obrazaca značenja — onih koje Jung naziva arhetipovima?
Ako postoji neka vrsta „dirigenta“ u orkestru moždanih oscilacija, klaustrum je ozbiljan kandidat za tu ulogu. Ova uska, tanka struktura, smeštena između putamena i insule, dugo je bila misterija. Danas znamo da klaustrum ima izuzetno gust povezani „network“ — praktično je povezan sa skoro svim delovima neokorteksa (Crick & Koch, 2005). Zbog toga mnogi istraživači pretpostavljaju da on ima ključnu funkciju u koordinaciji moždane aktivnosti u celini. Istraživanja su pokazala da klaustrum može modulisati spore oscilacije u kori velikog mozga, naročito tokom budnog stanja i dubokog sna (Wang et al., 2018). Takođe, studije sugerišu da on učestvuje u usklađivanju vremenskih obrazaca između različitih senzornih i kognitivnih oblasti — što je ključno za pažnju i integraciju složenih informacija (Smythies et al., 2012). Čak su pokazane i njegove funkcije u cross-regionalnom povezivanju oscilacija — omogućavajući globalnu funkcionalnu koherenciju mozga (Bollimunta et al., 2011; Zhang et al., 2018). Neki naučnici idu i dalje — smatraju da klaustrum može igrati ključnu ulogu u stvaranju jedinstvenog osećaja sopstvenog „ja“ (Crick & Koch, 2005), kroz harmonizaciju oscilatorne aktivnosti širom moždanih mreža.
Ali ovde dolazimo do još intrigantnije tačke. Tokom interpersonalne interakcije, ista ta koordinaciona funkcija klaustruma mogla bi doprineti sinhronizaciji između mozgova — putem mreža koje su povezane sa empatijom, emocionalnom rezonansom i senzomotornom interakcijom (npr. tokom imitacije, muziciranja, jezika). Klaustrum bi, dakle, mogao biti neuroanatomski „čvor“ koji omogućava ne samo integraciju unutar pojedinačnog mozga, već i usklađivanje između mozgova u interakciji bogatoj značenjem.
Ovo nas prirodno vodi ka jednom većem pitanju: ako moždani ritmovi ljudi mogu biti tako sinhronizovani — i ako se ta sinhronizacija orkestrira na višem nivou — da li to može igrati ulogu u aktivaciji dubljih, univerzalnih obrazaca značenja? Drugim rečima: da li ovakva neurodinamika može biti „most“ ka onome što Jung opisuje kao arhetipsku rezonancu i kolektivno nesvesno? Kada govorimo o kolektivnim slojevima psihe, nemoguće je zaobići Jungov koncept kolektivnog nesvesnog. Prema Jungu (1952), kolektivno nesvesno je najdublji sloj psihe, u kojem su smeštene arhetipske strukture — univerzalni obrasci iskustva i značenja koji nadilaze pojedinačnu biografiju. Zanimljivo je da današnja neuronauka, kroz istraživanja sinhronizacije među mozgovima, “nenamerno” dolazi do fenomena koji veoma podsećaju na ovakav opis zajedničkog psihičkog prostora. Kada dve osobe dele duboku interakciju, njihova neuronalna aktivnost se usklađuje u specifičnim frekventnim opsezima — najčešće u theta, alfa i gama oscilacijama. Sinhronizacija oscilacija može omogućiti privremeno usklađivanje emocionalnih i kognitivnih dinamika, što bi se moglo posmatrati kao neurofiziološki ekvivalent „zajedničkog polja svesti“. U tom smislu, kolektivno nesvesno može se čitati i kao rezonantna mreža, kroz koju se u određenim uslovima „otvaraju“ kanali za deljenje univerzalnih obrazaca.
Današnje teorije kompleksnih sistema (Cambray, 2009) omogućavaju da arhetipove ne posmatramo kao „gotove sadržaje“, već kao dinamičke atraktore — obrasce koji spontano nastaju iz složenih interakcija neuronskih mreža. Neuronaučne studije (Buzsáki, 2006) opisuju mozak kao sistem koji samoregulativno funkcioniše kroz višeslojne oscilatorne mreže. U tom okviru arhetipovi se mogu shvatiti kao stabilni obrasci koji se „hvataju“ ili aktiviraju kada neuronske mreže postignu određeni stepen sinhronizacije. Sinhronizacija među mozgovima može doprineti zajedničkom aktiviranju takvih obrazaca — što rezultira zajedničkim simboličkim iskustvom. Sinhronicitet je pojam koji je Jung (1952) koristio da opiše smisleno poklapanje unutrašnjih i spoljašnjih događaja, bez direktne kauzalne veze.
Danas se može zamisliti da interpersonalna sinhronizacija oscilacija stvara uslove za povećanu verovatnoću da će se ovakva „ko-emanacija značenja“ pojaviti usklađivanjem vremenskih obrazaca između kognitivnih i emocionalnih tokova i tako može „otvoriti prozor“ kroz koji se simbolički sadržaji spontano javljaju i bivaju zajednički prepoznati.
Takvi fenomeni su često opisani u psihoterapijskim susretima (Knox, 2011), grupnim ritualima (Cambray, 2009) i kreativnim kolektivnim iskustvima. Najnovija istraživanja o izmenjenim stanjima svesti — naročito uz primenu psihodelika (Carhart-Harris et al., 2023; Halje et al., 2023) — pokazuju pojavu hiper-sinhronizacije neuronskih mreža. Ovakva stanja često prate rastapanje granica ega, proširenje svesti ka transpersonalnim sadržajima i pojačana aktivacija arhetipskih slika i iskustava. Može se pretpostaviti da su ovde u igri pojačani obrasci rezonance između oscilatornih dinamika i dubljih slojeva kolektivnog nesvesnog.
U celini gledano, savremena neuronauka i jungiјanska psihologija počinju se sve više približavati u tumačenju kako zajednička iskustva i simbolički sadržaji nastaju kroz dinamičku rezonancu između individualnih i kolektivnih nivoa svesti. Veze koje se danas naziru između neuronalne sinhronizacije i arhetipskih obrazaca otvaraju pravo malo bogatstvo novih istraživačkih pravaca.
Evo nekoliko oblasti koje bi mogle biti posebno plodne u narednim godinama:
Savremene tehnike kao što su hiperskenirani EEG i MEG već omogućavaju da pratimo kako se mozgovi usklađuju tokom interakcije.mSledeći korak bio bi primena ovih metoda u psihoterapijskim sesijama, grupnim ritualima, vođenim aktivnim imaginacijama ili meditativnim praksama bogatim simbolikom.
Zanimljivo bi bilo videti da li u takvim uslovima dolazi do specifičnog cross-frequency coupling-a povezanog sa arhetipskom aktivacijom i da li su trenuci sinhroniciteta povezani sa vrhuncima takve sinhronizacije?
Još se mnogo toga ne zna o klaustrumu. Njegova uloga u globalnoj integraciji moždanih oscilacija čini ga idealnim kandidatom za istraživanje u kontekstu kolektivne svesti. Da li bi sinhronizacija među mozgovima mogla biti „pokretana“ ili posredovana upravo kroz orkestraciju klaustruma?
Ako sinhronizacija i plastičnost igraju ulogu u zajedničkoj konstrukciji značenja, to ima i praktične implikacije. Kako psihoterapeuti mogu koristiti svesno stvaranje uslova za pozitivnu sinhronizaciju? Kako grupni procesi (npr. u terapeutskoj zajednici) mogu podstaći zdravije arhetipske obrasce? Kako tehnike poput EMDR-a, holotropnog disanja, ili psihodelične terapije menjaju obrasce sinhronizacije? U budućnosti bismo mogli razviti nove pristupe lečenju, zasnovane upravo na modulaciji interpersonalne rezonance.
REFERENCE
Babiloni, F., & Astolfi, L. (2014). Social neuroscience and hyperscanning techniques: Past, present and future. Neuroscience & Biobehavioral Reviews, 44, 76–93. https://doi.org/10.1016/j.neubiorev.2012.07.006
Bliss, T. V. P., & Lømo, T. (1973). Long-lasting potentiation of synaptic transmission in the dentate area of the anaesthetized rabbit following stimulation of the perforant path. The Journal of Physiology, 232(2), 331–356. https://doi.org/10.1113/jphysiol.1973.sp010273
Bollimunta, A., Chen, Y., Schroeder, C. E., & Ding, M. (2011). Neuronal mechanisms of cortical alpha oscillations in awake-behaving macaques. The Journal of Neuroscience, 31(10), 3560–3570. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.4417-10.2011
Buzsáki, G. (2002). Theta oscillations in the hippocampus. Neuron, 33(3), 325–340. https://doi.org/10.1016/S0896-6273(02)00586-X
Buzsáki, G. (2006). Rhythms of the brain. Oxford University Press.
Cambray, J. (2009). Synchronicity: Nature and psyche in an interconnected universe. Texas A&M University Press.
Carhart-Harris, R. L., Friston, K. J., & Friston, K. (2023). REBUS and the anarchic brain: Toward a unified model of the brain action of psychedelics. Pharmacological Reviews, 75(1), 79–95. https://doi.org/10.1124/pharmrev.121.000527
Crick, F., & Koch, C. (2005). What is the function of the claustrum? Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences, 360(1458), 1271–1279. https://doi.org/10.1098/rstb.2005.1661
Diekelmann, S., & Born, J. (2010). The memory function of sleep. Nature Reviews Neuroscience, 11(2), 114–126. https://doi.org/10.1038/nrn2762
Dumas, G., Nadel, J., Soussignan, R., Martinerie, J., & Garnero, L. (2010). Inter-brain synchronization during social interaction. PLoS ONE, 5(8), e12166. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0012166
Halje, P., Hjorth, J. J. J., & Petersson, P. (2023). 5-HT2AR and NMDAR psychedelics induce similar hyper-synchronous states in the rat cognitive-limbic cortex–basal ganglia system. Communications Biology, 6(1), 142. https://doi.org/10.1038/s42003-023-04579-1
Hasson, U., Ghazanfar, A. A., Galantucci, B., Garrod, S., & Keysers, C. (2012). Brain-to-brain coupling: A mechanism for creating and sharing a social world. Trends in Cognitive Sciences, 16(2), 114–121. https://doi.org/10.1016/j.tics.2011.12.007
Jung, C. G. (1952). Synchronicity: An acausal connecting principle (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press.
Knox, J. (2011). Self-agency in psychotherapy: Attachment, autonomy, and intimacy. W. W. Norton & Company.
Konvalinka, I., Bauer, M., Stahlhut, C., Hansen, L. K., Roepstorff, A., & Frith, C. D. (2014). Frontal alpha oscillations distinguish leaders from followers during joint action. NeuroImage, 94, 79–89. https://doi.org/10.1016/j.neuroimage.2014.03.003
Lisman, J. E., & Jensen, O. (2013). The theta-gamma neural code. Neuron, 77(6), 1002–1016. https://doi.org/10.1016/j.neuron.2013.03.007
Redcay, E., & Schilbach, L. (2019). Using second-person neuroscience to elucidate the mechanisms of social interaction. Nature Reviews Neuroscience, 20(8), 495–505. https://doi.org/10.1038/s41583-019-0179-4
Sänger, J., Müller, V., & Lindenberger, U. (2012). Intra- and interbrain synchronization and network properties when playing guitar in duets. Frontiers in Human Neuroscience, 6, 312. https://doi.org/10.3389/fnhum.2012.00312
Sänger, J., Müller, V., & Lindenberger, U. (2013). Directionality in hyperbrain networks discriminates between leaders and followers in guitar duets. Frontiers in Human Neuroscience, 7, 234. https://doi.org/10.3389/fnhum.2013.00234
Smythies, J., Edelstein, L., & Ramachandran, V. S. (2012). Hypotheses relating to the function of the claustrum. Frontiers in Integrative Neuroscience, 6, 53. https://doi.org/10.3389/fnint.2012.00053
Wang, Q., Wang, W., Chen, J., Zhang, D., & Lv, X. (2018). Claustrum coordinates cortical slow-wave activity. Nature Neuroscience, 21(1), 122–124. https://doi.org/10.1038/s41593-017-0049-7
Zhang, S., Xu, M., Kamigaki, T., Do, J. P. H., Chang, W.-C., Jenvay, S., … & Dan, Y. (2018). Long-range and local circuits for top-down modulation of visual cortex processing. Science, 345(6197), 660–665. https://doi.org/10.1126/science.1254126
PsyMultiverses 