Vreme izmiče shvatanju. Zamišljamo ga kao linearno, merljivo, mehaničko — a ipak svaka mitologija priča drugačiju priču. Vreme nije samo kucanje napred; ono je i povratak, spirala, odjek. U jungovskoj viziji ne pitamo šta je Vreme, već koju sliku priziva u psihi. Da li je Vreme jin ili jang? Ženska ili muška energija? Ide pod ruku sa Animusom ili Animom? Možda nije ni jedno — ili je oboje, u sinhronoj vezi, u sizigiji.
Hronos, proždirući, može biti muški element, povezan sa Saturnovom gravitacijom, težinom ograničenja i zakona. Ali Kairos — pogodan trenutak, sazrevanje — diše više kao yin-anima: intuitivna, neuhvatljiva, plodna. Ekspanzija pripada animusu, jer projektuje i gradi, proteže se spolja — dok gravitacija, taj veliki privlačitelj i sakupljač, može biti skriveno lice anime, koje vuče sve stvari unutra, ka dubini i poreklu.
U tom svetlu, Vreme je paradoks. Ono se širi i skuplja poput daha. Jang u svojoj afirmaciji — u streli progresa, osvajanja, i solarnog kretanja. Jin u svojoj materičnoj prijemčivosti — u ciklusima, snovima, sećanju. Vreme je Ouroboros, koje sebe istovremeno proždire i rađa. Ne jedan arhetip, već polje tenzija: između postajanja i bivstvovanja, između entropije i forme, između naprednog kretanja istorije i večnog povratka duše.
PsyMultiverses 