U trenutku kada započne trudnoća, telo žene postaje više od jednog organizma. Postaje domaćin drugom biću, ali i nečemu trećem: placenti. Placenta je privremeni organ, čudo među tkivima, nečija zemlja bez sopstvene volje. Nije ni potpuno majčina, ni potpuno bebin deo. Njen DNK je mešavina — himera u najdubljem smislu te reči.
Trudnoća je stanje izmeštene svesti. Žena sanja za dvoje. Ili možda za troje? U analitičkom radu često se pitamo: kome pripadaju snovi trudnice? Da li se u njima javlja beba? Majka? Ili placenta — organ koji raste, diše i filtrira, ali nikada neće imati Ja? Snovi o krvavim jezicima, o povezanosti i odvajanju, o labirintima iz kojih se izlazi kroz kožu — možda nisu ni bebin ni majčin proizvod, već sećanje posteljice na svoje kratko postojanje.
Placenta je jedini ljudski organ koji se rađa. Stvara se tokom trudnoće, raste, širi mrežu krvnih sudova, razmenjuje kiseonik, štiti, hrani. A onda, nakon porođaja, ona sama izlazi — drugo rođenje, bez glasa, bez pogleda. To je rođenje koje ne vodi životu, već kraju. Ipak, to nije bez značenja. U mnogim kulturama placenta se sahranjuje, spaljuje, poštuje kao sveta materija. Jung bi rekao: Ništa što se rađa iz čoveka ne prolazi bez psihičkog traga.
Placenta je granica između Ja i Drugog. Ona je psihička metafora za ono što je unutra, a nije naše. Šta znači nositi nešto što nije potpuno tvoje, ali bez čega ne bi bilo života? U psihoanalitičkom smislu, placenta podseća na ono nesvesno što nas hrani, ali koje moramo odbaciti da bismo postali celina. Individuacija traži odvajanje. Čak i od onoga što nas je održalo na životu.
U snovima, placenta može da se pojavi kao mesnato drvo, kao tamna školjka, kao đubrivo iz kojeg niče novo. U telu trudnice, ona ne govori, ali njeno ćutanje ima težinu. Možda zato žene u trudnoći sanjaju više, dublje, složenije — jer placenta čini prostor između dve svesti poroznijim. U tom prostoru se formira i psiha deteta, ali i nova psiha majke.
Placenta je organ granice, simbol prelaza. Rađa se da bi umrla, ali u tom prolazu ostavlja trag. Možda je najdublje pitanje: šta nas je hranilo, a morali smo da odbacimo da bismo postali ono što jesmo? U toj misli, placenta prestaje da bude samo biološki fenomen. Postaje arhetipski simbol — nevidljivi pratilac svakog ljudskog početka.
PsyMultiverses 