Pobuna se često zamišlja kao negacija – čin suprotstavljanja vrednostima, modelima i strukturama koje smo nasledili. Taj oblik pobune je zasnovan na sadržaju: raditi upravo suprotno od onoga što su naši roditelji činili, birati drugačije vrednosti, graditi alternativne priče. Ali šta ako nas takva pobuna nesvesno vodi u istu matricu, samo u drugačijem kontekstu?
Promena sadržaja bez promene forme može biti iluzija slobode. Možemo odbaciti prošle modele, ali ostati uhvaćeni u isti način odnosa prema svetu. Pobuna tada ne izlazi iz kruga, već ga samo obrće.
Postoji, međutim, i drugačiji oblik pobune—pobuna kroz formu. To nije samo pitanje šta radimo, već kako se postavljamo u svetu, kako zauzimamo prostor, kako oblikujemo sopstvenu egzistenciju. Nije dovoljno samo menjati boje slike; ponekad je potrebno promeniti i same konture.
Jungova psihologija nam sugeriše da individuacija nije nužno suprotnost, već diferencijacija. Postavlja se pitanje da li se oblikujemo u odnosu na modele ili antimodele? Da li crtamo drugačije linije ili samo nanosimo nove slojeve boje preko starih oblika?
Razmislimo o tome: možemo naslediti određene strukture, ali ono što ih čini našima jeste način na koji ih oblikujemo. Interesi, vrednosti, priče i anti-priče – sve su to slojevi boje koje nanosimo, ali konture ostaju temelj. Istinska pobuna možda ne leži u tome da menjamo sadržaj, već da oblikujemo novi način postojanja.
PsyMultiverses 