Jungijanski i post-jungijanski pristupi razumevanju odbrana, posebno u kontekstu slojevitosti psihe, mogu nam pomoći da sagledamo fenomen odbrana od traume kao slojevit proces, nalik glavici luka. Ovaj model razotkriva način na koji se osoba suočava sa traumom, ali i način na koji se slojevite odbrane grade i transformišu u svakodnevnom životu.
Prva stvar na koju nailazimo je sama trauma – centralni, duboki unutrašnji deo. Trauma, koja može biti izvorna i često nesvesna, izaziva bol i destabilizaciju. Psiha potom, u pokušaju da se zaštiti, stvara odbranu oko tog centralnog sloja. Ove odbrane nisu statične, one evoluiraju kroz život. U početku, one mogu biti neophodne i ključne za preživljavanje ili funkcionisanje. No, kako osoba raste i susreće se sa novim iskustvima, svako novo suočavanje sa svetom dovodi do formiranja dodatnih slojeva odbrane. Tako se inicijalna trauma zatvara sve dublje unutar psihe, dok se slojevi odbrana gomilaju.
U jungijanskoj terminologiji, ove odbrane mogu biti povezane sa aspektima Senke, Animusa/Anime ili drugim arhetipovima, jer predstavljaju nesvesne strukture koje su deo ličnog i kolektivnog nesvesnog. Oni su tu da nas štite od ponovne povrede, ali često, ti slojevi postaju zastareli, neadaptirani, i blokiraju lični rast. Dakle, često ne patimo samo od same traume, već od odbrana koje smo razvili da bismo se zaštitili od nje. Te odbrane, koje su nekada bile funkcionalne, mogu postati prepreke koje nas drže zaglavljenima u nekom patološkom obrascu.
Kako napredujemo kroz život i različite faze psihološkog razvoja, suočavamo se sa novim izazovima koji traže nove odbrane. Ove novije odbrane često pomažu da se prethodne integriraju u našu ličnost, postanu deo onoga što smo mi kao celovita bića. No, ponekad se proces zaglavi, i počinjemo da patimo ne od same traume, već od „zaglavljene“ odbrane. Ovaj koncept nalikuje nekoj vrsti psihičkog oklopa koji nas sprečava da napredujemo.
U post-jungijanskom kontekstu, možemo sagledati različite pristupe radu sa odbranama. Neki terapeuti fokusiraju se na „kozmetičko“ rešenje – otklanjanje poslednjeg simptoma, ne ulazeći u dublje slojeve. Drugi tragaju za izvornom traumom, pokušavajući da je iskopaju i integrišu. Međutim, možda je neophodno objediniti oba pristupa: svetlost i tamu svake odbrane, svesno razumevanje funkcionalnosti oklopa koji smo postavili oko sebe.
Takođe, moramo prepoznati funkcionalnost tih odbrana u različitim fazama života. One su imale svrhu, i često su nas štitile. Zahvalnost prema tim starim, često neadekvatnim, ali nekada životno važnim odbranama, može biti ključna. One su nas održale, i njihova funkcija je bila plemenita u kontekstu vremena kada su nastale. Potrebno je da im se zahvalimo i zamolimo da nas više ne brane. Međutim, kada se pojave novi simptomi, ne moramo ih uvek doživljavati kao regresiju ili povratak u staru traumu. Često su to znakovi da smo spremni za otkrivanje novog, dubljeg sloja u procesu raslojavanja odbrana.
Na kraju, sve ove odbrane funkcionišu kao mreža. Svaka nova odbrana ima svoje mesto u tom mrežnom sistemu, i svaka je povezana sa prethodnima. Rad na sebi zahteva postupno otkrivanje tih slojeva, razumevanje svrhe svakog od njih, i razvijanje sposobnosti da ih integrišemo u naše biće, tako da više ne predstavljaju prepreke, već mostove ka dubljoj samospoznaji.
Ovaj pristup zahteva integrativni proces, koji uključuje razumevanje svetlih i tamnih strana svake odbrane, kako bi se postepeno došlo do mesta gde trauma više nije centar našeg iskustva, već deo integrisanog i osvešćenog bića.
PsyMultiverses 