S kojom dioptrijom naša psiha vidi svet?

Da li ispravno vidimo sebe? ispravno u ovom slučaju nema veze sa ethosom, već sa koliko-toliko tačnom slikom sebe u odnosu na svet. Svet postoji, kao celina, kombinacija mnogo jedinki, kao geštalt. Od onosu na tu celinu mi smo Drugi. Taj svet u odnosu na nas je Drugi. To je jedan od prvih odnosa koju otkrivamo po rođenju. Vidimo tog Drugog u u njemu odraz sebe. nekada ne želimo taj opdraz, nije ono što želimo da odašiljemo od sebe. nekada ima problema u transmisiji, nekada u samom odrazu, nekada u predlošku. I, ponekad, ne vidimo adekvatno tu komunikaciju. Imamo dioptriju. Sve je uvećano ili umanjeno ili gubi trodimenzionalnost. Drugim rečima, vidimo kroz naše lične filtere. I ti filteri su ok, naši su, i samim tim imaju smisla, i znače nešto, ali isto tako, oni su odraz naših unutrašnjih procesa, naših aktiviranih jungijanskih kompleksa. Oni su naša istina, relativna istina, ali možda ne i apsolutna istina (ima li je uopšte? veliko je to pitanje… i ne tražimo tačan odgovor već aproksimaciju). Možda je sasvim ok shvatiti da nam je potrebna pomoć, neka vrsta naočara. Možda možemo da nađemo način da izoštrimo vid, da nam je jasnija kontura svegam da nađemo bolju udaljenost (blizinu) od Drugog. Nekada su te naočare antidpresivi, nekada je meditacija koja udaljava , nekada je uzemljenje koje približava. Ono što je zajedničko svim metodama je pristajanje na „oftamološki pregled“, prihvatanje na podešavanje „dioptrije“.