Gravitacija bi se mogla videti kao arhetip povezanosti, privlačenja i integracije. U fizičkom svetu, gravitacija je sila koja vezuje kosmos, povlačeći raspršene elemente u koherentne strukture—galaksije, zvezde, planete. Ona predstavlja spajanje različitih delova u celinu, mnogo kao Jungov proces individuacije gde se fragmentirani aspekti selfa prepoznaju i integrišu.
Psihološki, gravitacija bi mogla simbolizovati duboko ukorenjenu ljudsku potrebu za odnosima i pripadanjem. Rezonuje sa idejom Erosa, principom povezanosti u Jungovoj misli—našim urođenim nagonom za psihološkom i emocionalnom povezanošću i privlačenju ka kolektivnoj nesvesnosti.
Sa druge strane, ekspanzija može predstavljati arhetip istraživanja, individuacije i stvaranja. U kosmologiji, univerzum je u stalnoj ekspanziji, gura granice i stvara prostor za nove mogućnosti. To odražava Jungov koncept putovanja selfa ka individuaciji i ekspanzivnu prirodu ličnog rasta i istraživanja.
Ovaj arhetip bi takođe mogao obuhvatiti ideju principa entropije u termodinamici, gde sistemi teže ka neredu i različitosti. Psihološki, to se poklapa sa potrebom za diferencijacijom, pokretom dalje od kolektivnih normi i vrednosti prema razvoju lične svesti i jedinstvenog identiteta.
U Jungovoj misli, self se realizuje kroz napetost i pomirenje suprotnosti. Tako, gravitacija i ekspanzija bi mogle predstavljati ovu dinamičnu igru—kako mi kao pojedinci tražimo da se povežemo i integrišemo sa većom celinom (gravitacija) dok istovremeno potvrđujemo naš jedinstveni identitet i guramo naše granice (ekspanzija). One bi mogle simbolizovati ravnotežu između kolektivne nesvesnosti i lične svesti, između biti povučen zajedničkim ljudskim iskustvima i narativima i guranja prema sopstvenoj jedinstvenoj sudbini i kreativnom potencijalu.
Ovi arhetipovi mogu biti shvaćeni ne samo kao psihološki, već i kao kosmološki principi koji upravljaju narativom univerzuma, kao i narativom ljudske psihe. Identifikacijom sa ovim silama, može se tvrditi da ljudski duh odigrava dramu kosmosa na unutrašnjoj sceni.
Trenutak Velikog praska može se videti kao metafora za rođenje svesti—iz singulariteta dolazi multiplikacija, kao što psiha, iz nediferencirane nesvesnosti, daje podstrek za mnogostranost svesnih iskustava. Interakcija gravitacije i ekspanzije koja sledi može biti upoređena sa razvojem ega i nesvesnih sila koje ga oblikuju.
Ima toliko toga što bi moglo da nas navede na pomisao da je panpsihizam možda sasvim verovatna ideja, naravno, ukoliko svest ne posmatramo samo iz ljudske perspektive.
PsyMultiverses 