Pravi trenutak – ko kaze kad je bilo dosta cekanja?

Psihoterapeuti se često suočavaju s dilemom kada je pravi trenutak da intervenišu i kažu nešto svom pacijentu. Odluka o tome kada i kako reagovati može imati značajan uticaj na proces terapije i na blagostanje pacijenta. I nije nimalo lako. Spontanost sa intuicijom je uvek najbolji pristup, ali u jednom intelektualno-emocionalno-telesnom radu sa pacijentima kao što je to psihoterapija, ratio moze da sa kontaminira tu spontanost.

Ključna načela koja psihoterapeuti često uzimaju u obzir kada „moraju da misle, jer se spontanost raspršila iz nekog razloga (vreme, odnos, spoljne situacije, urgentnost…)“ su:

1. Empatija i asertivnost: Psihoterapeuti moraju biti empatični prema pacijentima, razumeti njihove potrebe i osećaje, ali istovremeno moraju biti asertivni u svom pristupu. Ako prime da je pacijent spreman za određene spoznaje ili promene, može, a često i mora, biti etički ispravno da o tome progovore, čak i ako to može biti teško za pacijenta.
2. Pratiti tempo pacijenta: Svaki pacijent ima svoj ritam u terapijskom procesu. Etički je važno poštovati taj ritam i ne forsirati previše brze promene ili intervencije koje pacijent nije spreman da prihvati. Kairos terapeuta mora da se usinhronizuje sa Chronosom odnosa i moguàosti Kairosa pacijenta. Strpljenje i pažljivo osluškivanje su ključni u odlučivanju kada je pravi trenutak za akciju.
3. Samosvest terapeuta: Psihoterapeuti bi trebali biti svesni svojih motiva za intervenisanje. Ako osećaju da žele reći nešto pacijentu zbog svojih ličnih potreba ili frustracija, to bi moglo narušiti etički aspekt terapije (a i poprilicno je narcisitično, što je takodje ljudski, ali je na terapeutu da prepozna izvor, modalitet i cilj te probudjene narcističnosti u tom trenutku). Osvestiti vlastite motive je ključno pre donošenja odluke o intervenciji.
4. Izgradnja odnosa (ovo je možda i prvi, ili čak i nulti kriterijum): Temeljan i poverljiv odnos između terapeuta i pacijenta je osnova uspešne terapije. Pre nego što se odluči na ključnu intervenciju, važno je osigurati da je odnos dovoljno razvijen i siguran za takvu vrstu komunikacije. Da li smo u con-fiance (sa uzajmnim poverenjem, jer je poverenje uvek u dvoje (i više), nikad samo jedan na jedan (tada govorimo o verovanju ili veri))

Kada je reč o pitanju da li je etički čekati dugo na aktivaciju pacijenta, nema jednostavnog odgovora. Vreme potrebno za intervenciju varira od slučaja do slučaja i zavisi od složenosti problema pacijenta, njegovih reakcija na terapiju, i drugih faktora. Psihoterapeuti trebaju balansirati između čekanja na pravi trenutak i prepoznavanja prilika kada je potrebno delovati. Ipak, zlatno je pravilo: nikada ne lagati pacijentu, čim se trenutak stvori iskoristiti ga, čim se pitanje postavi, odgovoriti iskreno. Nikada, baš nikada ne rizikovati krah poverenja i alijanse.