Odnos sa roditeljima predstavlja kompleksno polje emocija, iskustava i dinamike koja se razvija tokom celog života. Neki odnos sa roditeljima doživljavaju kao izvor podrške i razumevanja, dok drugi mogu osećati napetost i konflikte, pa i snažnija i destruktivnija osecanja i potrebu za objašnjenjem, izvinjenjem ili osvetom. Naša lična verzija „Ja“ se integriše sa odnosom sa roditeljima, posebno se fokusirajući na balansiranje između prošlih iskustava i sadašnjosti.
Svako od nas nosi sa sobom unikatno Ja koje se oblikovalo kroz iskustva, vrednosti i učenja. Ova individualnost može se često sudariti sa ulogama koje imamo kao deca u odnosu sa roditeljima. Osećaj da pripadamo sebi, a istovremeno i da smo deo porodice, može dovesti do unutrašnjeg konflikta. Važno je prepoznati da naše Ja nije samo proizvod trenutnog vremena, već rezultat vremenskog kontinuuma.
Odnos sa roditeljima često vuče korene iz detinjstva. Naše reakcije i osećaji prema njima često se oslanjaju na prošle uspone i padove u odnosu. Međutim, kako rastemo i razvijamo se, postajemo svesniji svojih potreba, ciljeva i želja. To znači da naša Ja sadašnjeg trenutka nije isto kao Ja iz prošlosti. Pitanje koje se postavlja je kako uskladiti ove dve verzije sebe i kako integrisati prošlost i sadašnjost u odnosu sa roditeljima.
Koncept integrisanog ili integrativnog Ja ukazuje na potrebu da spojimo svoje prošle i sadašnje verzije kako bismo formirali celovitu sliku sebe. Ovo uključuje prihvatanje naših prošlih ranjivosti, ali i prepoznavanje snage koju smo stekli tokom vremena. Kroz introspekciju i rad na sebi, možemo razviti integrisano Ja koje nas podržava u različitim aspektima života, uključujući i odnos sa roditeljima. Takodje, neophodno je ne insistirati na roditeljskom Ja, to je na njima da integrišu kada su spremni za to, ma koliko sporo nam se to nekada (a i nedostižno) činilo. Autentičan odnos se ne ostvaruje ako je Kairos odsutan.
PsyMultiverses 