Moja hipoteza je da nauka polazi od stava: „to je sto je, to je takvo kakvo je“, dok je umetnost interpretirajuca: „ja vidim, opazam i i zatim unosim svoje bice u krajnji sud onog sto je opazeno“. To vodi ka koriscenju razlicitih delova persone kod naucnika i umetnika. Prvi se redukovati uticaj svog ego-kompleksa, dok ce drugi voditi racuna o balnsiranoj proznosti granice izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Evo, da objasnim detaljnije:
Ako analiziramo njihove različite pristupe i načine razmišljanja, možemo bolje razumeti kako se forma izražavanja i kreativnost razlikuju u ovim sferama.
Najpre, kod naučnika:
Naučnici se fokusiraju na objektivnost i posmatranje sveta kroz prizmu činjenica i dokaza. Njihova persona je često usmerena na razvoj metodičnog pristupa istraživanju i pokušaju da minimiziraju uticaj sopstvenih emocija i subjektivnih interpretacija. Cilj naučnika je da otkrije objektivnu istinu koja je ista za sve i nezavisna od individualnog iskustva.
U tom smislu, naučnici se trude da se oslobode uticaja svog ego-kompleksa i ličnih pristrasnosti koje mogu narušiti neutralnost u istraživanju. Umesto da unose svoje lične sudove, oni se trude da rezultate baziraju na empirijskim podacima i objektivnim merenjima.
Zatim, kod umetnika:
Umetnici se bave interpretacijom i subjektivnim doživljajem sveta oko nas. Njihova kreativnost proizilazi iz unutrašnjeg doživljaja i individualnog izraza. Umetnost je često kanal za izražavanje emocija, ličnih iskustava i imaginacije. Umesto da slepo prate činjenice, umetnici obraćaju pažnju na svoje unutrašnje iskustvo i zatim ga transformišu u svoje stvaralaštvo.
Umetnici koriste različite delove svoje ličnosti kako bi stvorili dela koja izražavaju njihovu jedinstvenost. To može uključivati intuiciju, emocije, pa čak i nesvesne elemente. Umetnost je često interpretacija sveta iz ugla umetnika, što može stvoriti širok spektar izraza i stilova.
Umetnici često pažljivo balansiraju granicu između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg doživljaja. Njihova Persona omogućava im da oblikuju stvarnost na jedinstven način, unoseći svoju subjektivnost u delo. Ova ravnoteža između spoljašnjeg (stvarnog) i unutrašnjeg (subjektivnog) omogućava umetniku da stvori dela koja su bogata dubljim značenjem i emocijama.
Sa druge strane, naučnici se trude da zadrže distancu i posmatraju svet spolja, oslanjajući se na činjenice i dokaze. To omogućava stvaranje objektivnog znanja koje nije opterećeno individualnom interpretacijom.
Ova hipoteza o različitim delovima persona kod naučnika i umetnika može nam pomoći da bolje razumemo različite načine izražavanja i razmišljanja u ovim oblastima. Ove razlike doprinose bogatstvu ljudskog iskustva, jer nam omogućavaju da sagledamo svet iz različitih perspektiva i shvatimo da je kreativnost i istraživanje moguće na više načina.
PsyMultiverses 